Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Зорице Мишић из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. октобра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Зорице Мишић изјављена против решења Националне службе за запошљавање број 0031-10412-1706/2007 од 4. јануара 2008. године и пресуде Врховног суда Србије У. 1290/08 од 4. септембра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зорица Мишић из Ниша поднела је 11. децембра 2008. године уставну жалбу против решења Националне службе за запошљавање број 0031-10412-1706/2007 од 4. јануара 2008. године и пресуде Врховног суда Србије У. 1290/08 од 4. септембра 2008. године, због повреде чл. 3, 18, 19. и 21. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да Врховни суд Србије у пресуди У. 1290/08 од 4. септембра 2008. године није ценио повреду одредаба чл. 6, 7. и 8. Закона о општем управном поступку «од стране државних намештеника Националне службе за запошљавање-Филијала Ниш, довођењем у заблуду правно неуке странке». Подноситељка уставне жалбе истиче да је њен захтев за признавање права на накнаду за случај незапослености одбијен, а да је исто право «признато Милану Благојевићу, раднику «Телеком Србија», чији је радни однос престао по споразуму на иницијативу послодавца 10. марта 2006. године». У уставној жалби се предлаже да Уставни суд поништи оспорене акте и да «у поступку ревизије донесе решење о припадању новчане накнаде због незапослености».
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у решење Националне службе за запошљавање број 0031-10412-1706/2007 од 4. јануара 2008. године и пресуду Врховног суда Србије У. 1290/08 од 4. септембра 2008. године, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореним решењем Националне службе за запошљавање број 0031-10412-1706/2007 од 4. јануара 2008. године одбијена је као неоснована жалба коју је подносилац уставне жалбе изјавила против решења Националне службе за запошљавање - Филијала Ниш, број 0303-10411-3174-1/2007 од 7. септембра 2007. године. У образложењу оспореног другостепеног решења се наводи да је увидом у списе предмета утврђено: да је подносиоцу радни однос у ДИН «Фабрика Дувана» АД Ниш престао 30. септембра 2004. године, на основу споразума о престанку радног односа број 2074 од 28. септембра 2004. године; да је подносилац на дан престанка радног односа имала 28 година, 2 месеца и 10 дана стажа осигурања и 54 године живота; да је била пријављена на евиденцију незапослених лица од 13. октобра 2004. до 20. октобра 2005. године, а да је поново пријављена 9. фебруара 2006. године; да је 8. августа 2007. године поднела захтев за остваривање права на новчану накнаду. Имајући у виду да је захтев за признавање права на новчану накнаду поднет по истеку времена за које би подносиоцу то право припадало, према члану 110. став 3, у вези члана 115. став 1. тачка 4. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености («Службени гласник РС», бр. 71/03 и 84/04), другостепени орган оцењује правилним решење којим је захтев подноситељке одбијен.
Оспореном пресудом У. 1290/08 од 4. септембра 2008. године, Врховни суд Србије одбио је као неосновану тужбу ради поништаја решења Националне службе за запошљавање број 0031-10412-1706/2007 од 4. јануара 2008. године. У образложењу своје пресуде, Врховни суд Србије навео је да је након разматрања тужбе, разлога оспореног решења и списа предмета утврдио да нису повређена правила поступка и да је тужени орган правилно одлучио када је одбио захтев подносиоца за признавање новчане накнаде за случај незапослености. Врховни суд Србије сматра да су у образложењу оспореног решења оцењени сви наводи жалбе и за ту оцену дати јасни и прихватљиви правни разлози.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се уставном жалбом позива, је утврђено: да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима и да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.); да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (члан 18. став 1.); да јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права (члан 19.); да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.).
За оцену основаности уставне жалбе, у конкретном случају, од значаја су и одредбе Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености («Службени лист СРЈ», бр. 71/03 и 84/04), који је био на снази у време подношења захтева за новчану накнаду за случај незапослености, а којима је било прописано: да новчана накнада припада незапосленом од првог дана од дана престанка осигурања, ако се пријави и поднесе захтев Националној служби у року од 30 дана од дана престанка радног односа или престанка осигурања (члан 110. став 1.), да незапосленом који поднесе захтев Националној служби по истеку 30 дана од дана престанка радног односа или престанка осигурања, новчана накнада припада само за преостало време према утврђеној дужини трајања права на новчану накнаду (став 2.), а да право на новчану накнаду нема незапослени који поднесе захтев по истеку времена за које му право на новчану накнаду припада, у складу са овим законом (став 3.), као и да се у рок из ст. 1. до 3. овог члана не рачуна време за које је незапослени по прописима о здравственом осигурању био неспособан за рад (став 4.); да се новчана накнада исплаћује незапосленом 12 месеци, ако осигураник има стаж осигурања дужи од 20 година (члан 115. став 1. тачка 4)).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 21. став 2. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Националне службе за запошљавање број 0031-10412-1706/2007 од 4. јануара 2008. године и пресудом Врховног суда Србије У. 1290/08 од 4. септембра 2008. године није повређено наведено Уставом зајемчено право подноситељке уставне жалбе.
Уставни суд налази да је законитост решења против којег је поднета тужба Врховном суду Србије оцењена у поступку који је спроведен у складу са одредбама важећег процесног закона, а образложење оспорене пресуде садржи уставноправно прихватљиве разлоге који се односе на примену материјалног права, на којима се заснива одлука Врховног суда о одбијању тужбе као неосноване.
По оцени Уставног суда, наводи подноситељке уставне жалбе о другачијем поступању Националне службе за запошљавање у истој правној ситуацији нису поткрепљени уставноправно прихватљивим разлозима, већ представљају субјективну оцену подносиоца о постојању идентитета чињеничног и правног основа у поступку по њеном захтеву и истоврсном захтеву М.Б. из Ниша. Такође, без значаја је и тврдња подноситељке о томе да је од стране запослених у Националној служби за запошљавање - Филијала Ниш доведена у заблуду «изричитим ставом да јој не припада накнада због незапослености». Наиме, управни орган о захтеву странке не одлучује «изричитим ставом» запослених, већ решењем које се доставља подносиоцу захтева и против кога је дозвољена жалба. Сагласно одредбама члана 110. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености, подносилац уставне жалбе је била у обавези не само да се пријави Националној служби за запошљавање, него и да поднесе захтев за признавање права на новчану накнаду. Уставни суд је утврдио да је подноситељка уставне жалбе тај захтев поднела 8. августа 2007. године, а да јој је радни однос престао 30. септембра 2004. године. Према одредбама члана 110. став 3. у вези члана 115. став 1. тачка 4) наведеног Закона, подноситељка уставне жалбе би имала право на новчану накнаду у трајању од 12 месеци. С обзиром на изнето, Уставни суд налази да је Врховни суд Србије дао уставноправно прихватљиве разлоге за оцену да је подносилац уставне жалбе преклудирана у свом праву, будући да је захтев поднела по истеку времена за које би јој по закону припадало право на новчану накнаду.
У односу на остале уставне одредбе чија је повреда истакнута у уставној жалби, Уставни суд констатује да тим уставним одредбама нису зајемчена људска права или слободе. Наиме, одредбама чл. 3, 18. и 19. Устава утврђена су следећа уставна начела: начело владавине права, начело o непосреднoj примени људских и мањинских права и начело којим се утврђује сврха уставног јемства тих права. Уставни суд оцењује да се наведеним уставним начелима, с обзиром на њихов смисао и садржину, не јемче људска права односно слободе који се могу штитити у поступку по уставној жалби.
У вези са захтевом подноситељке уставне жалбе да «у поступку ревизије донесе решење о припадању новчане накнаде због незапослености», Уставни суд констатује да је одлучивање о таквом захтеву изван оквира Уставом утврђене надлежности Уставног суда из чл. 167. и 170. Устава.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је уставну жалбу одбио, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду («Службени гласник РС», број 109/07).
6. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |