Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, Мирослав Николић, Татјана Ђуркић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама С. И. из села Дугојница код Сурдулице, Б. М. из Сурдулице, В. С. из села Загужање код Сурдулице и С. Ј. из Сурдулице, М. Н. и С. М, обоје из Врања и М. С. из села Суви Дол код Врања, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. И, Б. М, В. С. и С. Ј. и утврђује да је решењем Основног суда у Врању Р4И. 214/20 од 1. јуна 2020. године подносиоцима уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Основног суда у Врању Р4И. 214/20 од 1. јуна 2020. године.
3. Усваја се уставна жалба М. Н. и утврђује да је решењем Основног суда у Врању Р4И. 178/20 од 15. маја 2020. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
4. Поништава се решење Основног суда у Врању Р4И. 178/20 од 15. маја 2020. године.
5. Усваја се уставна жалба С. М. и утврђује да је решењем Основног суда у Врању Р4И. 177/20 од 15. маја 2020. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
6. Поништава се решење Основног суда у Врању Р4И. 177/20 од 15. маја 2020. године.
7. Усваја се уставна жалба М. С. и утврђује да је решењем Основног суда у Врању Р4И. 198/20 од 1. јуна 2020. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
8. Поништава се решење Основног суда у Врању Р4И. 198/20 од 1. јуна 2020. године.
9. Усваја се уставна жалба С. И, Б. М, В. С. и С. Ј. и утврђује да су у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 1356/09, а потом настављен пред јавним извршитељем Жикицом Трајковићем из Врања, подносиоцима уставне жалбе повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије.
10. Утврђује се право С. И, Б. М, В. С. и С. Ј. на накнаду нематеријалне штете у износу од по 800 евра сваком, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 1356/09, а потом настављен пред јавним извршитељем Жикицом Трајковићем из Врања. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
11. Утврђује се право С. И, Б. М, В. С. и С. Ј. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђеног решењем о извршењу Општинског суда у Врању И. 1356/09 од 28. асвгуста 2009. године, умањеног за износе који су им по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
12. Усваја се уставна жалба М. Н. и утврђује да су у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 1113/05, а потом настављен пред јавним извршитељем Александром Николићем из Врања, подноситељки уставне жалбе повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије.
13. Утврђује се право М. Н. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу решења Вишег суда у Врању Р4И. 767/15 од 10. фебруара 2016. године, као и за остале износе који су подноситељки евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 1113/05, а потом настављен пред јавним извршитељем Александром Николићем из Врања. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
14. Утврђује се право М. Н. на накнаду материјалне штете у висини износа утврђеног решењем о извршењу Општинског суда у Врању И. 1113/05 од 30. јуна 2005. године, умањеног за износе који су по том основу евентуално исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
15. Усваја се уставна жалба С. М. и утврђује да су у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 115/05, а потом настављен пред јавним извршитељем Александром Николићем из Врања, подносиоцу уставне жалбе повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије.
16. Утврђује се право С. М. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу решења Вишег суда у Врању Р4И. 1093/15 од 1. децембра 2015. године, као и за остале износе који су подносиоцу евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 115/05, а потом настављен пред јавним извршитељем Александром Николићем из Врања. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
17. Утврђује се право С. М. на накнаду материјалне штете у висини износа утврђеног решењем о извршењу Општинског суда у Врању И. 115/05 од 31. јануара 2005. године умањеног за износе који су по том основу евентуално исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
18. Усваја се уставна жалба М. С. и утврђује да су у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 101/06 (нови број И. 317/06), а потом настављен пред јавним извршитељем Александром Николићем из Врања, подносиоцу уставне жалбе повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије.
19. Утврђује се право М. С. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу решења Вишег суда у Врању Р4И. 679/15 од 8. децембра 2015. године, као и за остале износе који су подносиоцу евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 101/06 (нови број И. 317/06), а потом настављен пред јавним извршитељем Александром Николићем из Врања. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
20. Утврђује се право М. С. на накнаду материјалне штете у висини износа утврђеног решењем о извршењу Општинског суда у Врању И. 101/06 (нови број И. 317/06) од 3. фебруара 2006. године, умањеног за износе који су по том основу евентуално исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
21. Одбацују се захтеви свих подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. И. из села Дугојница код Сурдулице, Б. М. из Сурдулице, В. С. из села Загужање код Сурдулице и С. Ј. из Сурдулице поднели су Уставном суду, 17. јуна 2020. године, преко пуномоћника З. С, адвоката из Врања, уставну жалбу против решења Основног суда у Врању Р4И. 214/20 од 1. јуна 2020. године, док су М. Н. из Врања против решења Основног суда у Врању Р4И. 178/20 од 15. маја 2020. године, С. М. из Врања против решења Основног суда у Врању Р4И. 177/20 од 15. маја 2020. године и М. С. из Врања против решења Основног суда у Врању Р4И. 198/20 од 1. јуна 2020. године, поднели Уставном суду уставне жалбе, сви истог датума, преко истог пуномоћника. Сви наведни подносиоци су уставне жалбе изајвили због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство, права на имовину и начела равноправности свих облика својине, зајемчених чланом 32. став 1, чланом 36, чланом 58. став 1. и чланом 86. Устава Републике Србије. Такође, подносиоци С. И, Б. М, В. С. и С. Ј. су уставне жалбе поднели и због повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који је вођен пред Основном судом у Врању у предмету И. 1356/09, а потом настављен пред јавним извршитељем Жикицом Трајковићем из Врања, док је подноситељка М. Н. поднела уставну жалбу и због повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 1113/05, С. М. у предмету Основног суда у Врању И. 115/05 и М. С. у предмету Основног суда у Врању И. 101/06 (нови број И.317/06), а који су сви потом настављени пред јавним извршитељем Александром Николићем из Врања.
У уставним жалбама подносиоци су навели да су њихови приговори ради убрзавања извршних поступака одбачени, са образложењем да се извршни поступци сада воде пред јавним извршитељима, да је суд пропустио да своје одлуке образложи и да је погрешно примењено меродавно право, да им оспореним решењима није дато право на жалбу, као и да због тога што оспорени извршни поступци, покренути ради намирења потраживања из радног односа, дуго трају, они трпе штету. Од Уставног суда су тражили да усвоји уставне жалбе, утврди повреду означених уставних права и начела и поништи оспорена решења. Подносиоци су истакли захтеве за накнаду нематеријалне штете у износу од по 2000 евра сваком, због повреде уставних права, те накнаду материјалне штете у висини износа утврђених решењима о извршењу Основног суда у Врању и трошкове поступка пред Уставним судом.
Уставни суд је, сагласно одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), наведене уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
3.1. Подносиоци уставне жалбе С. И, Б. М, В. С. и С. Ј, као извршни повериоци, поднели су 18. августа 2009. године Општинском суду у Врању предлог за извршење против извршног дужника Х. „Ј.“ АД Врање, на основу правноснажне и извршне пресуде Општинског суда у Врању П1. 840/08 од 26. маја 2009. године, ради наплате новчаног потраживања из радног односа.
Општински суд у Врању је 28. августа 2009. године донео решење И. 1356/09, којим је усвојио предложено извршење и одредио да се извршење спроведе на новчаним средствима извршног дужника. Решењем суда И. 1356/09 од 8. јуна 2016. године обустављен је поступак извршења пред Основним судом у Врању и истовремено одређено да ће се поступак спровођења извршења на предлог извршних поверилаца наставити пред јавним извршитељем Жикицом Трајковићем из Врања.
Ови подносиоци уставне жалбе, као предлагачи, поднели су 22. маја 2020. године приговор ради убрзавања извршног поступка који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 1356/09.
Основни суд у Врању је оспореним решењем Р4И. 214/20 од 1. јуна 2020. године одбацио овај приговор као недозвољен. У образложењу оспореног решења наведено је да је, по доношењу решења о извршењу, суд доставио предмет јавном извршитељу на даље спровођење извршења, па се поступак више не води пред судом коме је приговор поднет. Такође, наведено је да је одредбом члана 5. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, прописано да приговор и жалба могу да се поднесу док се поступак не оконча, а да је у овом случају поступак окончан пред судом, тако што је обустављен.
3.2. Подноситељка уставне жалбе М. Н. је 30. јуна 2005. године, у својству извршног повериоца, поднела Општинском суду у Врању предлог за извршење против извршног дужника Х. „Ј.“ а.д. Врање, ради наплате потраживања из радног односа утврђеног правноснажном и извршном пресудом Општинског суда у Врању П1. 473/03 од 5. септембра 2003. године.
Општински суд у Врању је решењем И. 1113/05 од 30. јуна 2005. године одредио предложено извршење.
Виши суд у Врању је решењем Р4И. 767/15 од 10. фебруара 2016. године, у ставу првом изреке, утврдио да је предлагачу М. Н, овде подноситељки уставне жалбе, повређено право на суђење у разумном року у предмету Основног суда у Врању И. 1113/05. Ставом другим изреке наложено је Основном суду у Врању да у најкраћем року оконча поступак у предмету И. 1113/05. У ставу трећем изреке утврђено је право предлагача на правичну накнаду због повреде права на суђење у разумном року у износу од 30.000 динара.
Предмет Основног суда у Врању И. 1113/05 је након тога уступљен јавном извршитељу Александру Николићу из Врања.
Основни суд у Врању је оспореним решењем Р4И. 178/20 од 15. маја 2020. године одбацио као недозвољен нови приговор подноситељке (од 10. марта 2020. године). У образложењу оспореног решења наведено је да је, по доношењу решења о извршењу, суд доставио предмет јавном извршитељу на даље спровођење извршења, па се поступак више не води пред судом коме је приговор поднет. Такође, наведено је да је одредбом члана 5. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, прописано да приговор и жалба могу да се поднесу док се поступак не оконча, а да је у овом случају поступак окончан пред судом, тако што је обустављен.
Подносилац уставне жалбе С. М. је 28. јануара 2005. године, у својству извршног повериоца, поднео Општинском суду у Врању предлог за извршење против извршног дужника Х. „Ј.“ а.д. Врање, ради наплате потраживања из радног односа утврђеног правноснажном и извршном пресудом Општинског суда у Врању П1. 1034/02 од 31. јула 2003. године.
Општински суд у Врању је решењем И. 115/05 од 31. јануара 2005. године одредио предложено извршење.
Виши суд у Врању је решењем Р4И. 1093/15 од 1. децембра 2015. године, у ставу првом изреке, утврдио да је предлагачу С. М, овде подносиоцу уставне жалбе, повређено право на суђење у разумном року у предмету Основног суда у Врању И. 115/05. Ставом другим изреке наложено је Основном суду у Врању да у најкраћем року оконча поступак у предмету И. 115/05. У ставу трећем изреке утврђено је право предлагача на правичну накнаду због повреде права на суђење у разумном року у износу од 30.000 динара.
Предмет Основног суда у Врању И. 115/05 је након тога уступљен јавном извршитељу Александру Николићу из Врања.
Основни суд у Врању је оспореним решењем Р4И. 177/20 од 15. маја 2020. године одбацио као недозвољен нови приговор подносиоца (од 13. маја 2020. године). У образложењу оспореног решења наведено је да је, по доношењу решења о извршењу, суд доставио предмет јавном извршитељу на даље спровођење извршења, па се поступак више не води пред судом коме је приговор поднет. Такође, наведено је да је одредбом члана 5. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, прописано да приговор и жалба могу да се поднесу док се поступак не оконча, а да је у овом случају поступак окончан пред судом, тако што је обустављен.
Подносилац уставне жалбе М. С. је 2. фебруара 2006. године, у својству извршног повериоца, поднео Општинском суду у Врању предлог за извршење против извршног дужника Х. „Ј.“ а.д. Врање, ради наплате потраживања из радног односа утврђеног правноснажном и извршном пресудом Општинског суда у Врању П1. 366/05 од 15. децембра 2005. године.
Општински суд у Врању је решењем И. 101/06 од 3. фебруара 2006. године одредио предложено извршење.
Виши суд у Врању је решењем Р4И. 679/15 од 8. децембра 2015. године, у ставу првом изреке, утврдио да је предлагачу М. С, овде подносиоцу уставне жалбе, повређено право на суђење у разумном року у предмету Основног суда у Врању И. 101/06, који сада носи број И. 317/06. Ставом другим изреке наложено је Основном суду у Врању да у најкраћем року оконча поступак у предмету И. 317/06. У ставу трећем изреке утврђено је право предлагача на правичну накнаду због повреде права на суђење у разумном року у износу од 30.000 динара.
Предмет Основног суда у Врању И. 101/06 (нови број И. 317/06) је након тога уступљен јавном извршитељу Александру Николићу из Врања.
Основни суд у Врању је оспореним решењем Р4И. 198/20 од 1. јуна 2020. године одбацио овај приговор као недозвољен. У образложењу оспореног решења наведено је да је, по доношењу решења о извршењу, суд доставио предмет јавном извршитељу на даље спровођење извршења, па се поступак више не води пред судом коме је приговор поднет. Такође, наведено је да је одредбом члана 5. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, прописано да приговор и жалба могу да се поднесу док се поступак не оконча, а да је у овом случају поступак окончан пред судом, тако што је обустављен.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење.
Одредбама Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члана 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) прописано је: да право на суђење у разумном року има свака странка у судском поступку, што укључује и извршни поступак, сваки учесник по закону којим се уређује ванпарнични поступак, а оштећени у кривичном поступку, приватни тужилац и оштећени као тужилац само ако су истакли имовинско-правни захтев (у даљем тексту: странка) (члан 2. став 1.); да су правна средства којима се штити право на суђење у разумном року приговор ради убрзавања поступка (у даљем тексту: приговор), жалба и захтев за правично задовољење (члан 3. став 1.); да се приговор и жалба могу поднети док се поступак не оконча (члан 5. став 1.); да странка подноси приговор суду који води поступак или суду пред којим се води поступак ако сматра да је јавни тужилац повредио њено право (члан 7. став 1.); да председник суда решењем одбацује или одбија приговор без испитног поступка, или води испитни поступак и да се приговор одбацује ако одсуство неког обавезног елемента приговора онемогућава да се по њему поступа, затим ако је приговор поднело неовлашћено лице или ако је преурањен, те да против решења о одбацивању приговора није дозвољена жалба (члан 8. ст. 1. и 2.); да у решењу којим се приговор усвaја и утврђује повреда права на суђење у разумном року председник суда указује судији или јавном тужиоцу на разлоге због којих је повређено право странке и налаже судији процесне радње које делотворно убрзавају поступак (члан 11. став 1.).
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе подносилаца уставних жалби са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд подсећа да у поступку по уставној жалби није надлежан да оцењује правилност чињеничних закључака редовних судова, јер би у том случају, поступајући као инстанциони суд, изашао из граница својих овлашћења. Једини изузетак од наведеног правила постоји у ситуацији када су закључци редовних судова очигледно произвољни и арбитрарни у тој мери да за последицу имају повреду уставних права и слобода. С тим у вези, Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права према којем грешка у примени права или утврђивању чињеница учињена од стране суда, која је тако приметна да се може окарaктерисати као „очигледна грешка“, може нарушити правичност поступка (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Bochan против Украјине, од 5. фебруара 2015. године, број представке 22251/08, став 62.).
Испитујући да ли је, у конкретном случају, меродавно право произвољно примењено, Уставни суд је, најпре, констатовао да се уставним жалбама оспоравају решења којима су одбачени приговори подносилаца уставних жалби ради убрзавања извршних поступака у предметима И. 1356/09, И. 1113/05, И. 115/05 и И. 101/06 (нови број И.317/06) који су се водили пред Основном судом у Врању, са образложењем да се приговори односе на извршне поступке који се сада воде пред јавним извршитељама.
У вези са наведеним, Уставни суд оцењује да заштита зајемченог права на суђење у разумном року у коме спровођење извршења још увек траје, не може зависити од тога да ли извршење спроводи суд или га, уместо суда, а у име државе, спроводи јавни извршитељ. Уставни суд указује да се фаза спровођења извршења пред јавним извршитељем сматра саставним делом извршног поступка и да трајање поступка пред јавним извршитељем може бити обухваћено правним средствима из Закона о заштити права на суђење у разумном року (видети Одлуку Уставног суда Уж-7451/2016 од 25. октобра 2018 године, доступна на интернет страници Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је уставноправно неприхватљиво правно становиште Основног суда у Врању да су приговори подносилаца уставне жалбе ради убрзавања предметних извршних поступака недозвољени.
С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењима Основног суда у Врању наведеним у тач. 1, 3, 5. и 7. изреке подносиоцима уставних жалби повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Оваква одлука је утемељена на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-7451/2016 од 25. октобра 2018. године. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у тач. 1, 3, 5. и 7. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде наведеног уставног права, у конкретном случају, могу отклонити поништајем оспорених решења, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тач. 2, 4, 6. и 8. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност „редовних“ судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, а што је овде случај, Уставни суд није вратио предмете „редовном“ суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року.
Будући да је поништио оспорена решења, Уставни суд је нашао да је беспредметно разматрање уставних жалби у делу којим се та решења оспоравају због повреде права на једнаку заштиту права и на правно средство и начела равноправности свих облика својине, зајемчених чланом 36. и 86. Устава.
6. Одлучујући о повреди права на суђење у разумном року у извршним поступцима који су вођени пред Основним судом у Врању, а потом настављени пред јавним извршитељима, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда за људска права у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. Дакле, сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року, при чему у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку.
Полазећи од наведеног, а првобитно ценећи истакнуту повреду права на суђење у разумном року у односу на подносиоце С. И, Б. М, В. С. и С. Ј. у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 1356/09, а потом је настављен пред јавним извршитељем Жикицом Трајковићем из Врања, Уставни суд је пошао од тога да је предметни извршни поступак у конкретном случају у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао скоро 11 година, при чему у наведеном периоду призната потраживања подносилаца из радног односа нису намирена. Сходно томе, Уставни суд је утврдио да им је у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 1356/09, а потом настављен пред јавним извршитељем Жикицом Трајковићем из Врања повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у тачки 9. изреке, усвојио уставну жалбу.
Примењујући наведене ставове Европског суда за људска права у односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року у односу на подносиоце уставних жалби М. Н, С. М. и М. С. у извршним поступцима у којима су они били извршни повериоци у односу на послодавца Х. „Ј.“ АД Врање, као извршног дужника, Уставни суд налази, и поред чињенице да је наведеним подносиоцима, сваком појединачно, утврђена повреда права на суђење у разумном року пред редовним судом у оспореним извршним поступцима, да је од доношења тих решења, па до до дана доношења решења којима су им приговори одбачени овде оспореним решењима, прошло, у сваком посматраном поступку, више од четири године, при чему им призната потраживања из радног односа нису намирена.
Сходно томе, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставом суду, у тачки 12. изреке усвојио уставну жалбу и утврдио да је М. Н. у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 1113/05, а потом настављен пред јавним извршитељем Александром Николићем из Врања повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, у тачки 15. изреке усвојио уставну жалбу и утврдио да је С. М. у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 115/05, а потом настављен пред јавним извршитељем Александром Николићем из Врања повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, у тачки 18. изреке усвојио уставну жалбу и утврдио да је М. С. у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 101/06 (нови број И. 317/06), а потом настављен пред јавним извршитељем Александром Николићем из Врања повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
7. Разматрајући тврдње подносилаца уставних жалби да им је у оспореним извршним поступцима повређено право на имовину, зајемчено чланом 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року у оспореним извршним поступцима, Уставни суд је оценио да пропуст Основног суда у Врању да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа, према извршном дужнику са већинским државним, односно друштвеним капиталом, истовремено представља и повреду њиховог права на имовину, зајемченог чланом 58. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и утврдио да је подносиоцима С. И, Б. М, В. С. и С. Ј. у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 1356/09 повређено и право на имовину, одлучујући као у тачки 9. изреке, подноситељки М. Н. у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 1113/05 повређено право на имовину, одлучујући као у тачки 12. изреке, подносиоцу С. М. у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 115/05 повређено право на имовину, одлучујући као у тачки 15. изреке и подносиоцу М. С. у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 101/06 ( нови број И. 317/06) повређено право на имовину, одлучујући као у тачки 18. изреке.
8. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је: у тачки 10. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца С. И, Б. М, В. С. и С. Ј. због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, и то у износу од по 800 евра сваком, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Врању у предмету И. 1356/09, а потом настављен пред јавним извршитељем Жикицом Трајковићем из Врања; у тачки 13. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке М. Н. због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, и то у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу решења Вишег суда у Врању Р4И. 767/15 од 10. фебруара 2016. године, као и за остале износе који су подноситељки евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Врању у предмету И. 1113/05, а потом настављен пред јавним извршитељем Александром Николићем из Врања; у тачки 16. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца С. М. због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, и то у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу решења Вишег суда у Врању Р4И. 1093/15 од 1. децембра 2015. године, као и за остале износе који су подносиоцу евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Врању у предмету И. 115/05, а потом настављен пред јавним извршитељем Александром Николићем из Врања и у тачки 19. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца М. С. због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, и то у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу решења Вишег суда у Врању Р4И. 679/15 од 8. децембра 2015. године, као и за остале износе који су подносиоцу евентуално исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Врању у предмету И. 101/06 (нови број И. 317/06), а потом настављен пред јавним извршитељем Александром Николићем из Врања.
Накнаде се исплаћују на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
9. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду: у тачки 11. изреке утврдио право подносилаца С. И, Б. М, В. С. и С. Ј. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног решењем о извршењу Основног суда у Врању И. 1356/09 од 28. августа 2009. године, умањеног за износе који су им по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени; у тачки 14. изреке утврдио право подноситељке М. Н. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног решењем о извршењу Општинског суда у Врању И. 1113/05 од 30. јуна 2005. године, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени; у тачки 17. изреке утврдио право подносиоца С. М. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног решењем о извршењу Општинског суда у Врању И. 115/05 од 31. јануара 2005. године, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћен или на други начин намирени и у тачки 20. изреке утврдио право подносиоца М. С. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног решењем о извршењу Општинског суда у Врању И. 101/06 (нови број И. 317/06) од 3. фебруара 2006. године, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени.
Накнаде се исплаћују на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Имајући у виду да је Уставни суд у више предмета подносилаца уставних жалби радника Х. „Ј.“ АД Врање утврдио повреду права на имовину и право на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених решењем о извршењу, Суд је то учинио и у овом предмету због потребе да се сви подносиоци уставних жалби који се налазе у битно сличној чињеничној и правној ситуацији доведу у исти правни положај.
10. У погледу захтева свих подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве, решавајући као у тачки 21. изреке.
11. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.