Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Гордана Ајншпилер Поповић, Весна Илић Прелић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставним жалбама С. Љ, С. П. и Р. К, све из Пријепоља, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. Љ. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж. Ст. 1137/20 од 22. маја 2020. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништавају се решење Привредног апелационог суда Рж. Ст. 1137/20 од 22. маја 2020. године и решење Привредног суда у Ужицу Р4. Ст. 39/20 од 6. марта 2020. године.
3. Усваја се уставна жалба С. П. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж. Ст. 1138/20 од 22. маја 2020. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
4. Поништавају се решење Привредног апелационог суда Рж. Ст. 1138/20 од 22. маја 2020. године и решење Привредног суда у Ужицу Р4. Ст. 36/20 од 9. марта 2020. године.
5. Усваја се уставна жалба Р. К. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж. Ст. 1145/20 од 22. маја 2020. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
6. Поништавају се решење Привредног апелационог суда Рж. Ст. 1145/20 од 22. маја 2020. године и решење Привредног суда у Ужицу Р4. Ст. 22/20 од 9. марта 2020. године.
7. Усвајају се уставне жалбе С. Љ, С. П. и Р. К. и утврђује да су им повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 57/10.
8. Утврђује се право С. Љ, С. П. и Р. К. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који jе вођен пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 57/10, умањених за износе који су по том основу евентуално исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Љ, С. П. и Р. К, све из Пријепоља, поднеле су 6. јула 2020. године, преко пуномоћника С. Л, адвоката из Пријепоља, Уставном суду уставне жалбе против другостепених решења наведених у изреци, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, из члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
Подноситељке су у уставним жалбама навеле: да су им у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Ужицу над стечајним дужником Т. „Љ.“ д.о.о. Пријепоље у предмету Ст. 57/10 утврђена потраживања из радног односа, по основу правноснажних пресуда Општинског суда у Пријепољу; да су оспореним решењима Привредног апелационог суда правноснажно одбијени приговори подноситељки ради убрзавања наведеног стечајног поступка; да су надлежни судови погрешно ценили прихватљивост трајања оспореног поступка, имајући у виду да подноситељке преко 9 година не могу да наплате своја потраживања из радног односа од дужника који је предузеће 100% у државном власништву. Предложиле су да Уставни суд утврди да су им оспореним решењима повређена означена уставна права и да поништи другостепена решења. Подноситељке су у уставним жалбама навеле да суд није поступао у складу са одредбама Закона о стечају и Закона о заштити права на суђење у разумном року, чиме им је повређено право на суђење у разумном року.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставних жалби у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставних жалби повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из садржине уставних жалби и увидом у достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Стечајни поступак над стечајним дужником Т. „Љ.“ д.о.о. Пријепоље отворен је решењем Привредног суда у Ужицу Ст. 57/10 од 15. јула 2010. године.
Подноситељке уставних жалби су у предметном стечајном поступку благовремено пријавиле своја потраживања неисплаћених зарада и отпремнина, а по основу правноснажних пресуда Општинског суда у Пријепољу и иста су утврђена закључком стечајног суда. У тренутку отварања стечајног поступка и у току његовог трајања стечајни дужник је располагао са 100% друштвеним капиталом.
Подноситељке уставних жалби су током 2020. године поднеле Привредном суду у Ужицу приговоре ради убрзавања стечајног поступка тог суда у предмету Ст. 57/10.
Решењима Привредног суда у Ужицу одбијени су приговори подноситељки уставних жалби, којима су тражиле да се утврди да им је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 57/10 повређено право на суђење у разумном року.
Оспореним решењима Привредног апелационог суда одбијене су као неосноване жалбе подноситељки и потврђена решења Привредног суда у Ужицу. У образложењима оспорених решења је наведено да је првостепени суд правилно нашао да подноситељкама приговора није повређено право на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку имајући у виду да је Привредни суд у Ужицу у овом стечајном поступку поступао у складу са прописаним роковима из Закона о стечају, да на страни суда у стечајном поступку није било пропуста, нечињења, односно радњи које би водиле непотребном одуговлачењу поступка и довеле до повреде права на суђење у разумном року.
Предметни стечајни поступак је окончан решењем Привредног суда у Ужицу Ст. 2/20 од 11. децембра 2020. године, којим је закључен стечајни поступак над стечајном масом, а које је постало правноснажно 24. фебруара 2021. године.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Испитујући наводе подноситељки у делу у којем су уставне жалбе изјављене против решења Привредног апелационог суда којима су правноснажно одбијени њихови захтеви ради убрзавања поступка, Уставни суд констатује да је тврдњa подноситељки о повреди права на правично суђење заснована на наводима да су њихови приговори произвољно одбијени и да оспорена решења не садрже одговарајућа образложења, јер није узета у обзир релевантна пракса Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) и Уставног суда.
У вези са основаношћу ових навода и тврдњи подноситељки које се односе на оспорена решења, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су изнети у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године.
Полазећи од ставова и оцена који су детаљно изложени у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године, Уставни суд указује да Привредни апелациони суд приликом доношења оспорених решења није имао у виду релевантну праксу Европског суда која се тиче неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом (која је наведена у означеној одлуци), већ да су оспорена решења искључиво заснована на примени мерила за оцену трајања суђења у разумном року из члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року и на оцени да вишегодишње трајање поступка (у време подношења приговора преко осам година) не указује на повреду права на суђење у разумном року.
Уставни суд овде посебно указује на праксу Европског суда у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.), према којој је период неизвршења правноснажне домаће одлуке донете према предузећу са већинским државним или друштвеним капиталом у трајању до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, док свако дуже трајање намирења потраживања представља повреду Европске конвенције.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је предметни стечајни поступак у тренутку доношења оспорених решења трајао готово десет година, те да поступајући судови нису имали у виду релевантну праксу Европског суда, коју прихвата и овај суд, Уставни суд је оценио да је оспореним решењима Привредног апелационог суда меродавно право примењено на уставноправно неприхватљив начин на штету подноситељки. Уставни суд напомиње да је сличан правни став изнео у Одлуци Уж-5357/2022 од 7. марта 2024. године.
Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставне жалбе и утврдио да је подноситељкама оспореним решењима повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тач. 1, 3. и 5. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорена решења, одлучујући као у тач. 2, 4. и 6. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд није вратио предмете суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року. Из истог разлога, Уставни суд је у тач. 2, 4. и 6. изреке поништио и првостепена решења, иако она нису оспорена уставним жалбама.
7. Разматрајући наводе подноситељки уставних жалби о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 57/10, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које прихвата и овај суд, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да оспорени стечајни поступак који се водио према друштвеном предузећу, у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао девет и по година, а у тренутку доношења оспорених решења готово десет година, при чему у наведеном периоду утврђена потраживања подноситељки из радног односа нису намирена, Уставни суд је оценио да је подноситељкама повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе и утврдио да је подноситељкама у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Ужицу Ст. 57/10 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 7. изреке.
8. Уставни суд најпре указује да из садржине уставних жалби произлази да су подноситељке указале и на повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава у предметном стечајном поступку. Уставни суд је, затим, пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подноситељкама уставних жалби повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Ужицу да обезбеди намирење потраживања подноситељки која потичу из радног односа, према стечајном дужнику са друштвеним капиталом, представља повреду права подноситељки на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе и утврдио да је подноситељкама у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 57/10 повређено и право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 7. изреке.
9. Уставни суд је најпре констатовао да у уставним жалбама није постављен захтев за накнаду материјалне штете. Међутим, имајући у виду сврху уставносудске заштите права на имовину у овој врсти предмета, као и чињеницу да су у међувремену измењена законска решења за заштиту права на суђење у разумном року, Суд сматра да се, у конкретном случају, може утврдити право на накнаду материјалне штете, као начин отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину.
Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 8. изреке, утврдио право подноситељки уставних жалби на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 57/10, умањених за износе који су им по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
10. Уставни суд указује да није посебно разматрао тврдње подноситељки којима се указује да им је оспореним решењима повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, имајући у виду да је претходно утврдио повреде осталих уставних права и одредио начин отклањања штетних последица. Имајући у виду наведено, Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставне жалбе у овом делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тач. 1, 3. и 5. изреке.
11. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.