Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, Мирослав Николић, Татјана Ђуркић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. С. из Врања, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. С. и утврђује да је решењем Привредног суда у Лесковцу Р4Ст. 734/22 од 12. маја 2022. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се решење Привредног суда у Лесковцу Р4Ст. 734/22 од 12. маја 2022. године.
3. Усваја се уставна жалба С. С. и утврђује да су подносиоцу повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. става 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 295/11.
4. Утврђује се право С. С. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 295/11. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Утврђује се право С. С. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 295/11, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. С. из Врања поднео је 23. маја 2022. године, преко пуномоћника С. И, адвоката из Врања, Уставном суду уставну жалбу против решења Привредног суда у Лесковцу Р4Ст. 734/22 од 12. маја 2022. године, због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, из члана 21. ст. 1. и 2, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 295/11. Из садржине уставне жалбе и постављеног захтева произлази да подносилац уставне жалбе истиче и повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава у оспореном стечајном поступку.
Подносилац у уставној жалби истиче да је суд у оспореном решењу био у обавези да темељно испита предмет стечаја и радње које су предузимане, те да је нејасно шта би требало да се доказује у предмету који води суд, а који не успева да наплати потраживање. Такође наводи да су му у оспореном стечајном поступку призната потраживања из радног односа, која нису намирена до дана подношења уставне жалбе, тј. дуже од 11 година. Уставном жалбом је тражено да се утврди да су подносиоцу повређена наведена права и да му се утврди право на накнаду материјалне и нематеријалне штете и право на накнаду трошкова приговора ради убрзавања поступка и поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу документације достављене уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Лесковцу Ст. 295/11 од 18. новембра 2011. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником ГП „Н.“ Врање, а за стечајног управника је именована Агенција за приватизацију.
Подносилац уставне жалбе је у предметном стечајном поступку пријавио своја потраживања из радног односа која су му у том поступку и утврђена.
У приговору ради убрзавања оспореног стечајног поступка подносилац уставне жалбе наводи: да је преостала имовина стечајног дужника имовина велике вредности, за коју постоји велико интересовање потенцијалних купаца, али да и поред тога никаква продаја имовине није извршена нити је дошло до намирења стечајних поверилаца; да је од момента доношења првостепене пресуде прошло 12 година, а од отварања стечајног поступка скоро девет година, што превазилази границе разумног суђења, посебно чињеницу да предлагач још увек није намирен; да је суд нередовно заказивао испитна и поверилачка рочишта, да су рочишта неоправдано одлагана, дужи временски период није било заказивања поверилачких рочишта, што је утицало на дуго трајање поступка; да се понашање предлагача не може окарактерисати као понашање које значајно утиче на дужину трајања поступка; да се највећи број радњи односи на решења о трошковима стечајног управника, а да се суд не може правдати чињеницом да имовина стечајног дужника није укњижена или да је суд спроводио радње које делотворно убрзавају поступак; да је суд усвојио бројне приговоре других предлагача у ранијем периоду, па је непотребно било шта доказивати; да се из претраге сајта суда види да се стечајни поступак своди на поднеске који се упућују суду и на одобравање трошкова стечајном управнику, а имовину стечајног дужника држе и користе трећа лица, иако се благовременим уновчењем могло доћи до новчаних средстава за намирење поверилаца; да оспорени поступак није окончан у разумном року па се тражи усвајање приговора на основу члана 32. став 1. Устава и члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Оспореним решењем одбачен је приговор подносиоца уставне жалбе поднет ради убрзавања оспореног стечајног поступка. У његовом образложењу наводи се: да је предлагач изнео чињеницу да је поднео пријаву потраживања, да поступак до тог тренутка није био окончан и да предлагач није наплатио своје потраживање; да је оцењујући приговор и његову садржину суд нашао да је предлог неуредан, због чега га је одбацио; да је суд оценио да нису дати подаци који указују на то да суд непотребно касни с одлучивањем, посебно кад се има у виду да се ради о стечајном поступку, који не зависи само од поступања суда, већ и од поступања органа стечајног поступка и других елемената везаних за имовину стечајног дужника, укључујући и заинтересованост потенцијалних купаца, на шта суд не може да утиче; да је предлагач морао, у складу са чланом 6. став 2. тачка 6) Закона о заштити права на суђење у разумном року, да пружи и податке који указују на то да суд непотребно касни са одлучивањем, имајући у виду сврху закона чији је циљ да се предупреди настајање повреде права на суђење у разумном року.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Законом о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, бр. 40/15 и 92/23) прописано је: да приговор садржи, поред осталих, следеће обавезне елементе: назив суда који води поступак или пред којим се води поступак, пословни број судског предмета, време трајања поступка и податке о предмету суђења који указују на то да суд непотребно касни с одлучивањем (члан 6. став 2. тач. 3-6); да се приговор одбацује ако, поред осталог, одсуство неког обавезног елемента приговора онемогућава да се по њему поступа (члан 8. став 2).
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Оцењујући најпре уставну жалбу у делу у коме је у односу на оспорено решење истакнута повреда права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском поступку најпре констатује да није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начина на који су редовни судови применили право у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Самим тим, оцењујући постојање повреде права на правично суђење, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, евентуално дошло до повреде или ускраћивања Уставом зајемчених права и да ли је примена процесног или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, оцена правилности примењеног процесног права је, пре свега, у надлежности редовних судова више инстанце, који ту контролу врше у законом прописаном поступку. Међутим, како и погрешна примена процесног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде права на правично суђење, то је у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, Уставни суд овлашћен да у поступку по уставној жалби цени и да ли је са становишта примене процесног права повређено право на правично суђење. С тим у вези, Уставни суд констатује да, иако није изричито гарантовано чланом 32. став 1. Устава, право на образложену одлуку представља саставни део права на правично суђење и указује на свој став да је приликом давања одговора да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, потребно водити рачуна о природи и околностима конкретног случаја (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Garcia Ruiz против Шпаније, представка број 30544/96, став 26), при чему судска одлука не може бити без икаквог образложења, нити оно сме да буде лапидарног карактера (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Georgidiadis против Грчке, представка број 21522/93, став 43).
Уставни суд такође констатује да је став Европског суда за људска права да притужбе у вези са дужином поступка, за разлику од неких других притужби према Конвенцији, обично не захтевају много испитивања (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Станивуковић и други против Србије, представке број 10921/16 и три друге, став 12). У овом предмету тај суд је нашао да су подносиоци представки навели кључна дешавања и одлуке донете током трајања њихових поступака, чиме су правилно поднели своје притужбе у вези повреде права на суђење у разумном року.
Уставни суд најпре констатује да подносилац у својим наводима којима истиче повреду права на правично суђење оспореним решењем у суштини указује на очигледно произвољно поступање суда који је то решење донео у поступку за заштиту права на суђење у разумном року и образложење које не задовољава стандарде права на правично суђење. Стога Уставни суд констатује да су наведени закључци суда дати у предмету у коме, према наведеној пракси Европског суда за људска права, обавеза образлагања навода који се тичу повреде права на суђење у разумном року није толико формална као код других повреда. У наведеном приговору подносилац се изричито позвао на право на суђење у разумном року гарантовано Уставом и Европском конвенцијом за заштиту људских права и слобода, навео целокупно трајање поступака за остваривање његових потраживања, њихово ненамирење, указао на бројне радње и пропуштања због којих сматра да је дошло до ненамирења и неоправданост таквих радњи органа стечајног поступка и указао на то да није допринео дугом трајању поступка. Суд који је донео оспорено решење, с друге стране, наводи да је приговор неуредан и да га зато одбацује и лапидарно наводи да нису изнети подаци у вези са непотребним кашњењем суда у одлучивању, али не наводи зашто га само та једна неуредност у виду ненавођења тих података онемогућава да по њему поступа, посебно када се имају у виду наведени бројни битни наводи у приговору, на које ни на који начин није одговорио, као и то да се ради у поступку у коме није потребно посебно детаљно образлагање навода о повреди права на суђење у разумном року.
Стога Уставни суд налази, из ових разлога и наведеног става Европског суда за људска права о притужбама у вези дужине трајања поступка, да су закључци Привредног суда у Лесковцу у оспореном решењу да у конкретном случају наведени недостаци чине приговор неуредним уставноправно неприхватљиви.
Из наведених разлога Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је оспореним решењем повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорено решење, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност „редовних“ судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд није вратио предмет „редовном“ суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року.
7. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 295/11, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које прихвата и овај суд, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је оспорени стечајни поступак који се води према предузећу са већинским државним, односно друштвеним капиталом, у тренутку подношења приговора за убрзавање поступка трајао преко десет година, при чему у наведеном периоду утврђена потраживања подносиоца из радног односа нису намирена, Уставни суд је оценио да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 295/11 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. Разматрајући тврдње подносиоца да му је у оспореном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Лесковцу да обезбеди намирење потраживања подносиоца која потичу из радног односа од стечајног дужника са претежним државним, односно друштвеним капиталом представља повреду права подносиоца на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 295/11 повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 295/11. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
10. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 5. изреке, утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 295/11, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
11. Након што је подносиоцу утврдио повреду права из чл. 32. и 58. Устава и право на накнаду нематеријалне и материјалне штете, Уставни суд је нашао да је беспредметно разматрање уставне жалбе у односу на истакнуте повреде начела и права из чл. 21. и 36. Устава у односу на оспорено решење.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбацио, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
12. У погледу захтева подносиоца за накнаду адвокатских трошкова који му нису признати у поступку по приговору ради убрзавања поступка, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
У погледу његовог захтева за накнаду трошкова поступка на име састава уставне жалбе, Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.).
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев подносиоца, решавајући као у тачки 6. изреке.
13. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.