Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Гордана Ајншпилер Поповић, Весна илић Прелић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. П. из Беле Паланке, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. П. и утврђује да су му повређена права на суђење у разумном року и на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 83/10.
2. Утврђује се право М. П. на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 83/10. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Утврђује се право М. П. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 83/10, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. П. из Беле Паланке је, преко пуномоћника Д. Ц, адвоката из Беле Паланке, Привредном суду у Нишу, 31. октобра 2023. године поднео предлог ради убрзавања поступка који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 83/10.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбама члана 16. став 1. истог закона прописано да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом, Привредни суд у Нишу је доставио овај предмет Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Подносилац је у предлогу ради убрзавања поступка истакао да је у предметном стечајном поступку поднео пријаве потраживања из радног односа, која су му у том поступку призната, али која није наплатио.
Поступајући у складу са одредбом члана 16. став 6. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, подносилац уставне жалбе је у поднеску од 29. новембра 2023. године истакао захтев за накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра у динарској противвредности и захтев за накнаду материјалне штете у висини утврђених, а ненаплаћених новчаних потраживања у предметном стечајном поступку.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Нишу Ст. 83/10 од 18. новембра 2010. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником З. „Б.“. Стечајни дужник је субјект са већинским друштвеним, односно државним капиталом.
Закључком Привредног суда у Нишу Ст. 83/10 од 23. августа 2011. године подносиоцу уставне жалбе су утврђена потраживања из радног односа, која у току поступка нису намирена у целини.
Подносилац уставне жалбе поднео је Привредном суду у Нишу 31. октобра 2023. године предлог ради убрзавања поступка који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 83/10, о којем тај суд није одлучио.
Предлагачу је 21. новембра 2023. године достављено обавештење о томе да ће његов предмет бити достављен Уставном суду на даљи поступак и одлучивање, као и да у року од 30 дана од дана пријема овог обавештења може доставити захтев за накнаду нематеријалне и материјалне штете због повреде права на суђење у разумном року.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом“.
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбама члана 16. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је: да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом (став 1.); да се да се жалба против решења којим је одбијен приговор из става 1. овог члана по којој није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом (став 2.); да су судови дужни да у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона све нерешене предмете из ст. 1 ‒ 4. овог члана доставе Уставном суду на даљи поступак и одлучивање и да о томе обавесте подносиоца приговора, жалбе, односно тужбе (став 5.); да подносилац приговора ради убрзавања поступка, односно жалбе против решења о одбијању приговора ради убрзавања поступка има право да у року од 30 дана од дана пријема обавештења од стране суда из става 5. овог члана, достави Уставном суду захтев за накнаду материјалне, односно нематеријалне штете (став 6.).
Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) је прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.
5. Уставни суд најпре констатује да је Закон о заштити права на суђење у разумном року ступио на снагу 1. јануара 2016. године и да је њиме предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Међутим, цитираним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року искључена је примена предметног закона у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, што значи да у овој врсти поступака судови више нису надлежни за заштиту права на суђење у разумном року и права на имовину, већ је то постала искључива надлежност Уставног суда, без обзира на то да ли је предметни поступак у току или је окончан.
Имајући наведено у виду, а посебно одредбу члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да се приговор ради убрзавања стечајног поступка о којем није одлучено сматра уставном жалбом којом се истиче повреда права на суђење у разумном року и права имовину у предметном стечајном поступку.
6. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 83/10, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда за људска права у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука када је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, која је, у њеном релевантном делу, приказана у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године („Службени гласник РС“, број 61/23, доступнo и на интернет страници Уставног суда www.ustavni.sud.rs.).
У том смислу, Уставни суд посебно указује да је у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.) Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије (представке бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, од 13. јануара 2009. године, ст. 110-111.) утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које и сам прихвата, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са друштвеним, односно већинским државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је оспорени стечајни поступак који се води према предузећу са већинским државним, односно друштвеним капиталом, у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао скоро 13 година, Уставни суд је оценио да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу у том делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
7. Разматрајући да ли је подносиоцу уставне жалбе у оспореном стечајном поступку повређено и право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Нишу да обезбеди намирење потраживања подносиоца која потичу из радног односа, према стечајном дужнику са већинским државним, односно друштвеним капиталом, представља и повреду права подносиоца на имовину из члана 58. став 1. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и у том делу, па је утврдио да је подносиоцу у оспореном стечајном поступку повређено и право на имовину, одлучујући као у тачки 1. изреке.
8. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке, крећући се у границама захтева, одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 83/10. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
9. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 83/10, умањених за износе који су му по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносиоца буде намирено, подносилац нема право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
10. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.