Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Татјана Ђуркић, Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и др Милан Шкулић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 31. октобра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Утврђује се да одредбе члана 131. став 1. тачка 2) у делу који гласи: „или му је изречена условна осуда на казну затвора од најмање шест месеци без обзира на период проверавања за учињено кривично дело које га чини недостојним за обављање послова државног службеника“ и став 2. Закона о државним службеницима („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05-исправка, 83/05-исправка, 64/07, 67/07-исправка, 116/08, 104/09, 99/14, 94/17, 95/18, 157/20 и 142/22), нису у сагласности са Уставом.
О б р а з л о ж е њ е
I
Уставни суд је, поводом поднетe иницијативe, Решењем IУз-56/2023 од 11. априла 2024. године, покренуо поступак за утврђивање неуставности одредаба члана 131. став 1. тачка 2) у делу који гласи: „или му је изречена условна осуда на казну затвора од најмање шест месеци без обзира на период проверавања за учињено кривично дело које га чини недостојним за обављање послова државног службеника“ и став 2. Закона о државним службеницима („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05-исправка, 83/05-исправка, 64/07, 67/07-исправка, 116/08, 104/09, 99/14, 94/17, 95/18, 157/20 и 142/22).
Имајући у виду да су одредбама Кривичног законика, између осталог, уређене и правне последице осуде за учињено кривично дело и да је изричито прописано да правне последице осуде не могу наступити кад је учиниоцу изречена условна осуда, ако не буде опозвана (чл. 94-96.), Уставни суд је оценио да се као уставноправно спорно поставља питање да ли је делом оспорене одредбе члана 131. став 1. тачка 2) Закона, који прописује да државном службенику по сили закона престаје радни однос и ако му је изречена условна осуда на казну затвора од најмање шест месеци за учињено кривично дело које га чини недостојним за обављање послова државног службеника, повређено уставно начело јединства правног поретка (члан 4. став 1. и члан 194. став 1. Устава).
Како је са наведеним спорним делом одредбе члана 131. став 1. тачка 2) Закона правно и логички непосредно повезана одредба става 2. истог члана Закона, која са оспореном одредбом чини целину и којом је прописано да Високи службенички савет утврђује која кривична дела државног службеника чине недостојним за обављање послова, односно вршење дужности, а будући да према одредби члана 54. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“ бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), у поступку оцењивања уставности и законитости Суд није ограничен захтевом иницијатора, Уставни суд је оценио да има основа за покретање поступка за утврђивање неуставности и наведене одредбе.
Решење IУз-56/2023 од 11. априла 2024. године, Уставни суд је доставио Народној скупштини ради давања одговора, па како у остављеном року а ни по његовом протеку одговор није добијен, Суд је, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду, наставио поступак у овом уставносудском предмету.
II
У спроведеном поступку, Уставни суд је констатовао да је Народна скупштина донела Закон о државним службеницима („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05-исправка, 83/05-исправка, 64/07, 67/07-исправка, 116/08, 104/09, 99/14, 94/17, 95/18, 157/20 и 142/22), којим се уређују права и дужности државних службеника и поједина права и дужности намештеника (члан 1. став 1.). У оквиру Главе X „Престанак радног односа“, одељак „6. Престанак радног односа по сили закона“, систематизован је члан 131. под називом „Разлози“, којим је прописано да државном службенику престаје радни однос по сили закона, између осталог, ако буде осуђен на казну затвора од најмање шест месеци или му је изречена условна осуда на казну затвора од најмање шест месеци без обзира на период проверавања за учињено кривично дело које га чини недостојним за обављање послова државног службеника – даном правноснажности пресуде (оспорена одредба тачке 2) става 1.). Уставни суд је констатовао и да је ставом 2. истог члана прописано да Високи службенички савет утврђује која кривична дела државног службеника чине недостојним за обављање послова, односно вршење дужности.
За оцену уставности оспорене одредбе члана 131. став 1. тачка 2) Закона, према оцени Уставног суда, од значаја су одредбе Устава Републике Србије којима је утврђено: да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима и да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.); да је правни поредак јединствен (члан 4. став 1. и члан 194. став 1.); да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом (члан 34. став 2. друга реченица); да Република Србија уређује и обезбеђује, између осталог, одговорност и санкције за повреду слобода и права грађана утврђених Уставом и за повреду закона, других прописа и општих аката (члан 97. тачка 2.) и да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (члан 194. став 3.).
Уставни суд је имао у виду и одредбе Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05-исправка, 107/05-исправка, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19) којима је прописано: да се казна и мере упозорења могу изрећи само учиниоцу који је крив за учињено кривично дело (члан 2.); да су кривичне санкције казне, мере упозорења, мере безбедности и васпитне мере (члан 4. став 1.); да су мере упозорења условна осуда и судска опомена и да у оквиру опште сврхе кривичних санкција (члан 4. став 2.), сврха условне осуде и судске опомене је да се према учиниоцу лакшег кривичног дела не примени казна кад се може очекивати да ће упозорење уз претњу казне (условна осуда) или само упозорење (судска опомена) довољно утицати на учиниоца да више не врши кривична дела (члан 64.); да условном осудом суд учиниоцу кривичног дела утврђује казну и истовремено одређује да се она неће извршити, ако осуђени за време које одреди суд, а које не може бити краће од једне нити дуже од пет година (време проверавања) не учини ново кривично дело, да суд може у условној осуди одредити да ће се казна извршити и ако осуђени у одређеном року не врати имовинску корист прибављену извршењем кривичног дела, не накнади штету коју је проузроковао кривичним делом или не испуни друге обавезе предвиђене у кривичноправним одредбама, да рок за испуњење тих обавеза утврђује суд у оквиру одређеног времена проверавања и да се мере безбедности, изречене уз условну осуду, извршавају (члан 65.); да се условна осуда може изрећи кад је учиниоцу утврђена казна затвора у трајању мањем од две године, да се за кривична дела за која се може изрећи казна затвора у трајању од осам година или тежа казна не може изрећи условна осуда, да се условна осуда не може изрећи ако није протекло више од пет година од правноснажности осуде којом је учиниоцу изречена казна затвора или условна осуда за умишљајно кривично дело, да ће при одлучивању да ли ће изрећи условну осуду суд, водећи рачуна о сврси условне осуде, посебно узети у обзир личност учиниоца, његов ранији живот, његово понашање после извршеног кривичног дела, степен кривице и друге околности под којима је дело учињено и да ако је учиниоцу утврђена и казна затвора и новчана казна, условна осуда може се изрећи само за казну затвора (члан 66.); да ће суд опозвати условну осуду, ако осуђени у време проверавања учини једно или више кривичних дела за која је изречена казна затвора од две године или у дужем трајању (члан 67. став 1.); да осуде за одређена кривична дела или на одређене казне могу имати за правну последицу престанак, односно губитак одређених права или забрану стицања одређених права, да правне последице осуде не могу наступити кад је за кривично дело учиниоцу изречена новчана казна, условна осуда, ако не буде опозвана, судска опомена или кад је учинилац ослобођен од казне, да се правне последице осуде могу предвидети само законом и наступају по сили закона којим су предвиђене (члан 94); да су правне последице осуде које се односе на престанак или губитак одређених права 1) престанак вршења јавних функција, 2) престанак радног односа или престанак вршења одређеног позива или занимања, 3) губитак одређених дозвола или одобрења која се дају одлуком државног органа или органа локалне самоуправе, да су правне последице осуде које се састоје у забрани стицања одређених права 1) забрана стицања одређених јавних функција, 2) забрана стицања одређеног звања, позива или занимања или унапређења у служби, 3) забрана стицања чина војног старешине, 4) забрана добијања одређених дозвола или одобрења која се дају одлуком државних органа или органа локалне самоуправе (члан 95.).
III
Разматрајући оспорену одредбу члана 131. став 1. тачка 2) Закона о државним службеницима, Уставни суд је констатовао да из њене садржине јасно и недвосмислено следи да је престанак радног односа правна последица правноснажне осуде за учињено кривично дело. Сагласно наведеној одредби, ова последица наступа било осудом државног службеника на казну затвора од најмање шест месеци, било условном осудом на казну затвора од најмање шест месеци, без обзира на период проверавања, а за учињено кривично дело које га чини недостојним за обављање послова државног службеника.
Како је, сагласно одредбама члана 34. став 2. и члана 97. тачка 2. Устава, систем кривичних санкција у Републици Србији уређен Кривичним закоником, Уставни суд је даље констатовао да је условна осуда Кривичним закоником предвиђена као самостална санкција (у оквиру мера упозорења), којом суд учиниоцу кривичног дела утврђује казну и истовремено одређује да се она неће извршити, ако осуђени за време које одреди суд, а које не може бити краће од једне нити дуже од пет година (време проверавања) не учини ново кривично дело. Кривичним закоником прописани су и услови за изрицање условне осуде, као и посебна сврха ове санкције, а то је да се према учиниоцу лакшег кривичног дела не примени казна кад се може очекивати да ће упозорење уз претњу казне довољно утицати на учиниоца да више не врши кривична дела.
Поред изречене кривичне санкције, правноснажна осуда за кривично дело узрокује и друге последице на даљи живот осуђеног, а у виду ограничења одређених цивилних права. Ова ограничења су предмет кривичноправног института правних последица осуде. Одредбама Кривичног законика прописано је да осуде за одређена кривична дела или на одређене казне могу имати за правну последицу престанак, односно губитак одређених права или забрану стицања одређених права, а у оквиру сваке од ових категорија генерички су прописане врсте правних последица. У оквиру правних последица осуде које се односе на престанак или губитак одређених права, између осталог, предвиђен је и престанак радног односа или престанак вршења одређеног позива или занимања. Сагласно Законику, правне последице осуде могу се предвидети само законом и наступају по сили закона којим су предвиђене, даном правноснажности пресуде. Међутим, изричито је прописано да правне последице осуде не могу наступити кад је за кривично дело учиниоцу изречена новчана казна, условна осуда, ако не буде опозвана, судска опомена или кад је учинилац ослобођен од казне (члан 94. став 2. Законика). Дакле, према одредбама Кривичног законика, у случају условне осуде за извршено кривично дело не могу наступити правне последице осуде, без обзира на пресудом утврђену висину казне затвора и време проверавања.
Према ставу Уставног суда израженом у више одлука (нпр. IУз-231/2009 од 22. јула 2010. године, IУз-128/2012 од 3. априла 2014. године), уставно начело јединства правног поретка (члан 4. став 1. и члан 194. став 1. Устава) налаже да основни принципи и правни институти предвиђени законом којим се на системски начин уређује једна област друштвених односа буду испоштовани и у посебним законима, осим ако је тим системским законом изричито прописана могућност другачијег уређивања истих питања. У конкретном случају, институт правних последица осуде уређен је Кривичним закоником, којим је изричито прописано да правне последице осуде не могу наступити кад је за учињено кривично дело учиниоцу изречена условна осуда (ако она не буде опозвана) и није дата могућност другачијег уређивања тог питања посебним законима.
Полазећи од изложеног, те будући да је оспореном одредбом члана 131. став 1. тачка 2) Закона о државним службеницима уређен престанак радног односа по сили закона као правна последица осуде за кривично дело, Уставни суд је утврдио да наведена одредба у делу који гласи: „или му је изречена условна осуда на казну затвора од најмање шест месеци без обзира на период проверавања за учињено кривично дело које га чини недостојним за обављање послова државног службеника“, није у сагласности са начелом јединства правног поретка из члана 4. став 1. и члана 194. став 1. Устава.
Будући да је са наведеним делом одредбе члана 131. став 1. тач. 2) Закона правно и логички непосредно повезана одредба става 2. истог члана Закона, којом је прописано да Високи службенички савет утврђује која кривична дела државног службеника чине недостојним за обављање послова, односно вршење дужности, Уставни суд је утврдио да није у сагласности са Уставом ни одредба члана 131. став 2. Закона.
Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 2) и члана 45. тачка 1) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
На основу члана 168. став 3. Устава, одредбе члана 131. став 1. тачка 2) у делу који гласи: „или му је изречена условна осуда на казну затвора од најмање шест месеци без обзира на период проверавања за учињено кривично дело које га чини недостојним за обављање послова државног службеника“ и став 2. Закона о државним службеницима, наведеног у изреци, престају да важе даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић