Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Татјана Ђуркић, Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 26. септембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Утврђује се да одредбе члана 210. став 1. тач. 2) и 3) и став 3, члана 212. став 1. у делу који гласи: „и 3)“ и став 2. и члана 213. ст. 1. и 2. Закона о здравственој заштити („Службени гласник РС“, број 25/19), нису у сагласности са Уставом.
О б р а з л о ж е њ е
I
Уставни суд је, поводом поднетe иницијативe, Решењем IУз-106/2019 од 18. маја 2023. године, покренуо поступак за утврђивање неуставности одредаба члана 210. став 1. тач. 2) и 3) и став 3, члана 212. став 1. у делу који гласи: „и 3)“ и став 2. и члана 213. ст. 1. и 2. Закона о здравственој заштити („Службени гласник РС“, број 25/19).
Будући да је оспореним одредбама члана 210. став 1. тач. 2) и 3) Закона прописано да се тела, органи и ткива умрлих лица могу преузимати ради извођења практичне наставе ако се ради о умрлом лицу без породице, а оно само се за живота није изричито, у писменом облику, томе противило (тачка 2)), односно уз сагласност породице, ако се умрло лице за живота није изричито, у писменом облику, томе противило (тачка 3)) и да не постоји било какав додатни услов у погледу форме и евиденције за живота писмено израженог противљења, за Уставни суд се као спорно поставило питање да ли су тако прописани услови јасни, прецизни и предвидиви или стварају правну и фактичку неизвесност и несигурност у погледу остваривања права да се за живота успротиви употреби тела након смрти за потребе практичне наставе, а посебно у случају лица која немају породицу. Поводом услова из тачке 3) става 1. члана 210. Закона, као спорно се поставило и питање да ли је одредба јасна и прецизна у погледу начина давања сагласности породице и њеног евидентирања, надлежности за прибављање сагласности, те да ли је потребна сагласност свих лица која се у смислу става 3. истог члана сматрају породицом или само неких од њих, или пак наведена одредба даје могућност различитог тумачења и неједнаког поступања у истим правним ситуацијама.
Како су са оспореним одредбама члана 210. став 1. тач. 2) и 3) правно и логички непосредно повезане одредбе члана 210. став 3, члана 212. став 1. у делу који гласи: „и 3)“ и став 2. и члана 213. ст. 1. и 2. Закона, које са оспореним одредбама чине целину, а будући да према одредби члана 54. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“ бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон, 103/15 и 10/23), у поступку оцењивања уставности и законитости Суд није ограничен захтевом иницијатора, Уставни суд је оценио да има основа за покретање поступка за утврђивање неуставности и наведених одредаба.
У одговору Народне скупштине наводи се да је према одредби члана 212. став 3. Закона орган јединице локалне самоуправе дужан да обавести факултет здравствене струке о умрлом и идентификованом лицу чије се тело може користити у обављању практичне наставе, под условима прописаним Законом, и истиче се да, с обзиром на то да орган локалне самоуправе обавештава, прикупља податке о идентитету умрлог и издаје релевантна документа, он мора по службеној дужности да провери да ли постоји у писменој форми сачињено изричито противљење употреби тела за извођење практичне наставе. Поводом спорног питања у вези сагласности породице у одговору се интерпретира одредба члана 210. став 3. Закона и наводи да се сагласност сродника тражи према законском реду наслеђивања предвиђеним Законом о наслеђивању. Даље се наводи да је у појединим земљама Европске уније донирање тела у научне сврхе законска обавеза и да се сви грађани сматрају донорима, осим ако се изричито изјасне против тога, док је у другим земљама донирање тела добровољна одлука, али грађани се могу пријавити за донирање на националном регистру. Истиче се да је у Србији донирање тела у научне сврхе добровољна одлука, да се грађани могу пријавити за донирање на националном регистру или могу да изразе своју жељу породици или пријатељима, те да је вероватно да се скоро са сигурношћу може тврдити да онај ко се за живота изричито није противио да се његово тело након смрти користи за извођење практичне наставе тај и није имао ништа против тога. Указује се и на значај извођења практичне наставе на медицинским факултетима на кадаверима и наводи да уколико се тај рад доведе у питање, добићемо лекаре без довољно практичног знања из анатомије човека. По мишљењу доносиоца акта, оспорене одредбе Закона у свему су сагласне са Уставом.
II
У спроведеном поступку Уставни суд је констатовао да је Народна скупштина 3. априла 2019. године донела оспорени Закон о здравственој заштити који је објављен у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 25/19, а ступио је на снагу осмог дана од дана објављивања осим одредбе члана 115. став 1. тачка 2), која се примењује истеком 36 месеци од дана ступања на снагу овог закона). Законом се уређује систем здравствене заштите у Републици Србији, његова организација, друштвена брига за здравље становништва, општи интерес у здравственој заштити, надзор над спровођењем овог закона, као и друга питања од значаја за организацију и спровођење здравствене заштите (члан 1. став 1.).
Одредбама члана 210. Закона, које су систематизоване у глави XIX. „Преузимање тела умрлих лица ради извођења практичне наставе“, прописано је: да факултети здравствене струке могу преузимати тела, органе и ткива умрлих и идентификованих лица, ради извођења практичне наставе: 1) ако је умрло лице изричито, у писменом облику, завештало своје тело у сврху извођења практичне наставе, 2) ако се ради о умрлом лицу без породице, а оно само се за живота није изричито, у писменом облику, томе противило, 3) уз сагласност породице, ако се умрло лице за живота није изричито, у писменом облику, томе противило (став 1.); да завештање у смислу става 1. тачка 1) овог члана јесте изјава о завештању тела, која је оверена код надлежног органа и у којој је наведен извршилац завештања (став 2.); да се под члановима породице у смислу овог члана подразумевају: супружници и ванбрачни партнери, деца рођена у браку и ван брака, усвојитељи и усвојеници, старатељи и штићеници, хранитељи и храњеници, родитељи и други крвни сродници у правој линији без обзира на степен сродства, као и крвни сродници у побочној линији закључно са трећим степеном сродства (став 3.). Одредбама члана 211. прописано је: да су здравствена установа, завод за извршење кривичних санкција, установа социјалне заштите, надлежни суд, орган надлежан за унутрашње послове, као и друге установе и организације, односно грађани који су сазнали за смрт лица које испуњава услове прописане овим законом за извођење практичне наставе на факултетима здравствене струке, дужни да у року од 12 сати од смрти тог лица обавесте орган локалне самоуправе надлежан за вођење матичне евиденције умрлих лица, као и факултет здравствене струке о смрти тог лица, ради преузимања тела умрлог од стране факултета (став 1.); да одлуку о преузимању тела од стране факултета здравствене струке, доноси етички одбор факултета (став 2.); да факултет здравствене струке може преузети тело умрлог лица ради извођења практичне наставе из анатомије, само ако постоји потврда о смрти која је потписана од стране доктора медицине надлежног за утврђивање смрти и под условом да не постоје законом прописани разлози за обављање обавезне обдукције (став 3.); да факултет здравствене струке неће преузимати тело лица умрлог од заразне болести, као и тело на коме су наступиле изражене постморталне промене које онемогућавају фиксирање (балсамовање) (став 4.). Одредбама члана 212. прописано је: да факултет здравствене струке може непосредно преузети тело умрлог и идентификованог лица из члана 210. став 1. тач. 1) и 3) овог закона (став 1.); да факултет здравствене струке преузима тело из члана 210. став 1. тачка 2) овог закона по прибављеној сагласности надлежног органа локалне самоуправе (став 2.); да је надлежни орган локалне самоуправе дужан да, одмах по добијању обавештења из члана 211. став 1. овог закона, обавести факултет здравствене струке о умрлом и идентификованом лицу, чије се тело може користити у обављању практичне наставе, под условима прописаним овим законом (став 3.). Према одредбама члана 213. Закона, факултет здравствене струке не може тело умрлог лица које је без породице да користи у практичној настави шест месеци од дана преузимања (став 1.), а ако члан породице умрлог лица за кога се није знало у тренутку смрти, у року од шест месеци од дана преузимања тела од стране факултета, поднесе писмени захтев факултету за повраћај тела умрлог лица, факултет је дужан да тело умрлог лица врати члановима породице (став 2.), као и да је факултет дужан да са телом умрлог лица поступа достојанствено и да га користи искључиво ради извођења практичне наставе (став 3.), да практичну наставу из анатомије на телу умрлог лица обављају искључиво студенти додипломских, последипломских и специјалистичких студија на факултету здравствене струке, као и полазници курсева континуиране едукације, под надзором наставника и сарадника факултета (став 4.) и да је факултет дужан да поштује жељу завештаоца да се, после процеса практичне наставе, његово тело искористи за стварање остеолошког комплета (костура) који се користи у практичној настави из анатомије (став 5.). Одредбама члана 214. прописана је обавеза факултета да чува као професионалну тајну све податке који се односе на лице чији су органи или делови тела узети у смислу овог закона, као и другу неопходну документацију о умрлом лицу чије је тело преузето ради извођења практичне наставе, као и шта све обухватају ти подаци и документација, а одредбама члана 215. прописане су обавезе факултета у погледу сахране тела умрлог лица после завршеног процеса практичне наставе из анатомије. Одредбом члана 216. прописано је да етички одбор факултета здравствене струке дужан је да надзире спровођење поступака прописаних чл. 210-215. овог закона.
III
Уставом Републике Србије утврђено је: да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима и да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.); да јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права (члан 19.); да је људско достојанство неприкосновено и сви су дужни да га поштују, као и штите и да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23.); да је физички и психички интегритет неповредив, као и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да Република Србија уређује и обезбеђује остваривање и заштиту слобода и права грађана (члан 97. тачка 2.), као и систем у области здравства (члан 97. тачка 10.); да је правни поредак Републике Србије јединствен и да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (члан 194. ст. 1. и 3.).
IV
Уставни суд подсећа да је у Одлуци IУз-27/2009 од 21. марта 2013. године детаљно разматрао питање права појединца да одлучује о томе шта ће се после његове смрти дешавати са његовим телом. У образложењу те одлуке Уставни суд је констатовао да иако Устав изричито не прокламује општу слободу поступања појединца као посебно људско право (слободу), та слобода неспорно следи из одредаба Другог дела Устава посвећеног људским и мањинским правима и слободама, а пре свега, из одредаба чл. 19. и 23. и члана 25. став 1. Устава. Наиме, полазећи од садржине наведених уставних одредаба, Уставни суд је стао на становиште „да се Уставом зајамчена слобода развоја личности и јемства личног достојанства појединца и неповредивости његовог физичког и психичког интегритета односе, пре свега, на успостављање и слободан развој његовог физичког, менталног, емотивног и друштвеног живота и идентитета, те да управо из признања и заштите ових вредности извире општа слобода поступања појединца. У оквирима ове слободе појединцу је дата могућност да слободно развија и обликује своју личност, односно свој приватни живот у складу са властитим одлукама. Другим речима, са јемствима наведених права и слобода, али и других са њима блиско повезаних личних права и слобода гарантованих Уставом и општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима (попут слободе мисли, савести и вероисповести, односно уверења, права на приватност, односно права на приватни живот), обезбеђене су претпоставке које пружају могућност појединцу да се слободно развија и обликује своју личност у телесном, духовном и моралном смислу, односно да слободно обликује свој живот и своје поступање у складу са властитим уверењем и одлукама, под условом да тиме не угрожава права других. Дакле, наведене слободе и права личности обезбеђују, пре свега, признање људске вредности сваког појединца, из чега следи и његова способност самосталног одлучивања и поступања уопште. По становишту Уставног суда, у оквир опште слободе поступања, спада и право појединца да одлучује о томе шта ће се после његове смрти дешавати са његовим телом, тј. његовим органима, као и са његовим посмртним остацима. Наравно да општа слобода поступања појединаца не значи неомеђену и апстрактну ’природну’ слободу, већ да се ова слобода, као и било која друга слобода зајемчена Уставом, може и има на територији Републике Србије остваривати са циљем и у оквирима утврђеним одредбама чл. 18. до 25. Устава.“.
Имајући у виду наведено, Уставни суд констатује да из одредаба оспореног члана 210. став 1. Закона следи да је у погледу употребе тела умрлих лица у сврху извођења практичне наставе на факултетима здравствене струке од примарног значаја за живота изражена воља умрлог лица, при чему су предвиђена два различита облика изражавања воље. Један облик је изричито, у писменом облику, дата изјава о завештању тела у наведене сврхе, која мора бити оверена код надлежног органа и у којој је наведен извршилац завештања, док је други облик изричито противљење наведеној употреби тела, које такође мора бити у писменом облику. У оба случаја, за живота изјављена воља умрлог лица у прописаном облику мора се поштовати и сродници је не могу променити. У погледу изјаве о противљењу Закон осим писмене форме не прописује никакав други услов, нити предвиђа вођење било какве евиденције тих изјава. У случају непостојања писменог противљења, факултети здравствене струке могу преузети тела, органе и ткива умрлих уз сагласност породице (оспорена тачка 3) става 1. члана 210.). Дакле, тек ако не постоји за живота писмено изражена воља умрлог лица у виду изричитог противљења, о употреби тела за потребе практичне наставе одлучује породица, а ко се сматра чланом породице прописано је ставом 3. члана 210. Закона. Факултети могу да преузимају тела умрлих лица без породице која се за живота нису томе изричито у писменој форми противила (оспорена тачка 2) става 2.) само на основу сагласности надлежног органа јединице локалне самоуправе (члан 212. став 2.). Будући да у случају за живота израженог противљења употреба тела и органа умрлог лица за извођење практичне наставе није дозвољена, Уставни суд сматра да је наведено законско решење засновано на поштовању права појединца да за живота одлучује о наведеној употреби његовог тела након смрти и у сагласности са уставним јемствима из члана 23. и члана 25. став 1. Устава.
Међутим, иако за Уставни суд прописани услови под којима факултети здравствене струке могу преузимати тела, органе и ткива умрлих идентификованих лица сами по себи нису уставноправно спорни, Суд констатује да поштовање воље преминулог и његовог права да за живота слободно одлучује о поступању са његовим телом након смрти, од законодавца захтева да сагласно уставном начелу о владавини права, јасно и прецизно уреди начин остваривања тога права, односно да обезбеди испуњеност одређених стандарда који се тичу квалитета и извесности норми, који морају бити у функцији обезбеђивања владавине права и једнакости свих пред законом. Према становишту Уставног суда израженом у више његових одлука, између осталог у одлукама IУз-223/2018 и IУз-69/2020, да би се један општи акт сматрао законом, не само формално, него и у садржинском смислу, тај закон не сме да пати од нејасних и непрецизних норми, али ни од поднормираности и правних празнина, како субјекти на које се закон односи не би били ускраћени у остваривању својих основних слобода и права. Уставни суд указује да је и Европски суд за људска права у својим одлукама, такође, указивао на одређена својства која морају карактерисати законе и друге опште акте земље потписнице Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Европски суд за људска права је мишљења да се израз „закон“ не односи на пуко постојање закона, већ и на квалитет закона, захтевајући да он буде сагласан владавини права, а његове норме у довољној мери прецизне, јасне и предвидиве (видети: предмет ''Silver and Others v. The United Kingdom'', представке бр. 5947/72, 6205/73, 7052/75, 7061/75, 7107/75, 7113/75, 7136/75, пресуда од 25. марта 1983. године; предмет ''Sunday Times v. The United Kingdom'', представка број 6538/74, пресуда од 26. априла 1979. године и предмет ''Hasan and Chaush v. Bulgaria'', представка број 30985/96, пресуда од 26. октобра 2000. године).
Полазећи од наведених ставова и захтева у погледу квалитета закона, Уставни суд је размотрио да ли су оспорене одредбе члана 210. став 1. тач. 2) и 3) Закона по својој садржини и квалитету такве да задовољавају захтеве владавине права, како то произлази и из праксе Уставног суда и Европског суда за људска права .
Будући да је одредбама члана 210. став 1. тач. 2) и 3) Закона прописано да се тела, органи и ткива умрлих лица могу преузимати ради извођења практичне наставе ако се ради о умрлом лицу без породице, а оно само се за живота није изричито, у писменом облику, томе противило (тачка 2)), односно уз сагласност породице, ако се умрло лице за живота није изричито, у писменом облику, томе противило (тачка 3)), те да није прописан било какав додатни услов у погледу форме и евиденције писмено израженог противљења, Уставни суд је, најпре, констатовао да се поставља питање како се уопште проверава, односно утврђује (не)постојање наведеног писменог противљења. По налажењу Уставног суда, као прво, није јасно ко треба да утврди да ли таква писмена исправа постоји или не постоји, посебно у случају умрлог лица без породице. Наиме, с обзиром на то да су, према одредби члана 211. став 1. Закона, субјекти који су „сазнали за смрт лица које испуњава услове прописане овим законом за извођење практичне наставе“, дужни да у року од 12 сати од смрти тог лица обавесте орган локалне самоуправе надлежан за вођење матичне евиденције умрлих лица, као и факултет здравствене струке о смрти тог лица, ради преузимања тела умрлог од стране факултета, а да према члану 212. став 2. Закона факултет преузима тело умрлог лица које нема породицу по прибављеној сагласности надлежног органа локалне самоуправе, остаје нејасно да ли је утврђивање непостојања писмена о противљењу обавеза субјеката који обавештавају факултет о смрти лица ради преузимања тела, или је то обавеза факултета, или пак јединице локалне самоуправе, која даје сагласност само за лица без породице. Наводе из одговора Народне скупштине, да орган јединице локалне самоуправе мора по службеној дужности да утврди да ли постоји писмено противљење употреби тела за извођење практичне наставе и с тим у вези позивање на одредбу члана 212. став 3. Закона, Уставни суд је оценио неоснованим, будући да је према наведеној одредби „надлежни орган локалне самоуправе дужан да, одмах по добијању обавештења из члана 211. став 1. овог закона, обавести факултет о умрлом и идентификованом лицу, чије се тело може користити у обављању практичне наставе, под условима прописаним овим законом“, а не да утврђује испуњеност прописаних услова, нити да обавештава факултет да су испуњени услови за коришћење тела за обављање практичне наставе. Уставни суд је утврдио и да Законом о локалној самоуправи („Службени гласник РС“, бр. 129/07, 83/14-др.закон, 101/16-др.закон, 47/18 и 111/21–др. закон) није прописана било каква надлежност локалне самоуправе у вези са преузимањем тела умрлих лица од стране факултета здравствене струке, те да је једино Законом о сахрањивању и гробљима („Службени гласник СРС“, бр. 20/77, 24/85 и 6/89 и „Службеник гласник РС“ бр. 53/93, 67/93, 48/94, 101/05-др.закон, 120/12–Одлука УС и 84/13–Одлука УС) прописано да општина на чијој територији је умрли имао последње пребивалиште, а ако се не може утврдити последње пребивалиште умрлог, општина на чијој је територији умрло сахрањено лице, односно на чијој територији су нађени посмртни остаци умрлог, сноси трошкове сахрањивања, ако не постоје лица која су дужна да обезбеде сахрањивање (члан 15. став 2.).
Надаље, ако је утврђивање (не)постојања наведене исправе о противљењу употреби тела, органа и ткива за извођење практичне наставе обавеза јединице локалне самоуправе, како то наводи доносилац акта, или пак субјеката побројаних у члану 211. став 1. Закона или факултета, остаје нејасно на основу којих овлашћења и применом којих радњи они то утврђују. Ово тим пре што ни локална самоуправа ни факултети, ни већина субјеката обухваћених чланом 211. Закона, немају законско овлашћење да у овој ситуацији врше претрес личних ствари и стана умрлог. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да услови прописани одредбама члана 210. став 1. тач. 2) и 3) Закона нису јасни, прецизни и предвидиви у погледу тога ко и на који начин утврђује постојање писмена о противљењу и да стварају правну и фактичку неизвесност и несигурност у погледу остваривања права да се за живота успротиви употреби тела, органа и ткива након смрти за потребе практичне наставе на факултету здравствене струке.
Када је у питању услов из тачке 3) става 1. члана 210. Закона, који подразумева сагласност породице у случају ако се умрло лице за живота није изричито, у писменом облику противило наведеној употреби тела након смрти, Уставни суд је утврдио да није јасно ни у ком облику се ова сагласност даје, како се она евидентира и ко је прибавља – да ли су то, с обзиром на формулацију одредбе члана 211. став 1. Закона, субјекти обухваћени том одредбом, или пак факултет, или јединица локалне самоуправе. Даље, иако је ставом 3. члана 210. Закона прописано ко се сматра члановима породице, Уставни суд је оценио да су и та одредба и одредба тачке 3) става 1. истог члана непрецизне у погледу тога чија се сагласност заправо тражи. Наиме, како се члановима породице сматрају не само лица која су у кругу законских наследника према прописима о наслеђивању, већ и старатељи и штићеници и хранитељи и храњеници, дакле лица која не морају бити у сродству са умрлим, остаје нејасно шта је заправо критеријум за одређивање лица чија се сагласност прибавља у сваком појединачном случају, као и да ли се сагласност тражи по одређеном редоследу. Све ово, по схватању Уставног суда, може довести до различитог тумачења поводом остваривања права сродника умрлог лица и неједнаког поступања у истој правној ситуацији. Наводи из одговора Народне скупштине, да се сагласност тражи према законском реду наслеђивања предвиђеном Законом о „наслеђивању, по оцени Суда, нису утемељени на постојећој садржини спорних одредаба.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду напред наведене ставове и захтеве у погледу квалитета закона, Уставни суд је утврдио да су одредбама члана 210. став 1. тач. 2) и 3) и став 3. Закона управо доведени у питање стандарди који морају бити поштовани ради обезбеђења уставног начела о владавини права и да стога те одредбе нису у сагласности са чланом 3. Устава.
Будући да су са наведеним одредбама у непосредној правној и логичкој вези и одредбе члана 212. ст. 1. и 2, којима је прописано да факултет може непосредно преузети тело умрлог и идентификованог лица из члана 210. став 1. тач. 1) и 3) и да факултет преузима тело из члана 210. став 1. тачка 2) овог закона по прибављеној сагласности надлежног органа локалне самоуправе, као и одредбе члана 213. ст. 1. и 2. Закона, према којима факултет не може тело умрлог лица које је без породице да користи у практичној настави шест месеци од дана преузимања, а ако у том року члан породице умрлог лица за кога се није знало у тренутку смрти поднесе писмени захтев факултету за повраћај тела, факултет је дужан да тело умрлог врати члановима породице, Уставни суд је утврдио да нису у сагласности са Уставом ни одредбе члана 212. став 1. у делу који гласи: „и 3)“ и став 2. и члана 213. ст. 1. и 2. Закона.
Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 2) и члана 45. тачка 1) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон, 103/15, 10/23 и 92/23), донео Одлуку као у изреци.
На основу члана 168. став 3. Устава, одредбе члана 210. став 1. тач. 2) и 3) и став 3, члана 212. став 1. у делу који гласи: „и 3)“ и став 2. и члана 213. ст. 1. и 2. Закона о здравственој заштити, наведеног у изреци, престају да важе даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић