Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, Мирослав Николић, Татјана Ђуркић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Т. В. из Сремске Митровице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Т. В. изјављена против решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 482/21 од 27. децембра 2021. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 16/22 од 10. јануара 2022. године у односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Т. В. из Зрењанина поднео је Уставном суду, 3. фебруара 2022. године, преко пуномоћника О. В, адвоката из Зрењанина, уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. ст. 1. и 3, члана 31. ст. 1. и 3. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је истакао и повреду права из члана 5. став 1. тачка ц), члана 6. и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чију повреду Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава, а у конкретном случају, с обзиром на садржину уставне жалбе, у односу на члан 27. став 1, члан 32. став 1. и члан 36. став 2. Устава.
Уставном жалбом се оспоравају решења којима је према подносиоцу уставне жалбе правноснажно продужен притвор сагласно одредби члана 425а Законика о кривичном поступку, након доношења и јавног објављивања пресуде којом је подносилац уставне жалбе неправноснажно оглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од 3 године, те је одређено да ће притвор према подносиоцу уставне жалбе трајати до његовог упућивања на издржавање казне затвора, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди.
У уставној жалби је наведено да је након објављивања првостепене пресуде притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен до упућивања на издржавање казне, да је против тог решења он изјавио жалбу о којој је одлучивано дуже од 18 дана, те да је његова жалба усвојена 16. децембра 2021. године и укинуто је првостепено решење о продужењу притвора, без укидања притвора, иако је притвор по претходном правноснажном решењу могао трајати само до 5. децембра 2021. године.
Повреду права из члана 27. став 3. и члана 36. став 2. Устава подносилац образлаже наводима да су надлежни државни органи испоштовали законом предвиђене процедуре, али суштински законитост продужења лишења слободе нису испитали.
У уставној жалби је наведено да у оспореним решењима нису дати индивидуализовани разлози за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе нити је размотрена примена блажих мера, којима би се остварила иста сврха. Подносилац је навео да се нипошто не може сматрати да је имао правично суђење, јер првостепена инстанца није имала у виду права утврђена чланом 32. став 1. Устава, а другостепена инстанца није ценила наводе жалбе.
Предложено је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених права и поништи оспорена решења.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Оптужницом Вишег суда у Зрењанину Кв. 358/21 од 12. октобра 2021. године подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет извршење кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика.
Решењем Вишег суда у Зрењанину Кв. 243/21 од 6. јула 2021. године према подносиоцу уставне жалбе, који се налазио у бекству, одређен је притвор на основу члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривчном поступку, по којем је он лишен слободе 6. октобра 2021. године.
Решењем Вишег суда у Зрењанину Кв. 358/21 од 12. октобра 2021. године остављено је на снази решење о одређивању притвора Кв. 243/21 од 6. јула 2021. године, те је притвора према подносиоцу уставне жалбе продужен за 60 дана, тако да по том решењу може трајати најдуже до 5. децембра 2021. године.
Након доношења и јавног објављивања пресуде Вишег суда у Зрењанину К. 22/21 од 25. новембра 2021. године, којом је подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен кривим због учињеног кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од три године, према подносиоцу уставне жалбе је, на основу члана 425а ст. 5. и 6. у вези члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, продужен притвор решењем Вишег суда у Зрењанину К. 22/21 од 25. новембра 2021. године и одређено да притвор према њему може трајати до упућивања на издржављање казне затвора, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди.
Жалбу против решења К. 22/21 од 25. новембра 2021. године подносилац уставне жалбе је изјавио 26. новембра 2021. године, која је уважена решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1863/21 од 16. децембра 2021. године, те је укинуто наведено решење о продужењу притвора и предмет је враћан на поновно одлучивање.
У поновном поступку, оспореним решењем Вишег суда у Зрењанину Кв. 482/21 од 27. децембра 2021. године према подносиоцу уставне жалбе је, на основу члана 425а ст. 5. и 6. у вези члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, продужен притвор до упућивања на издржављање казне затвора, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди.
Жалбу против решења Кв. 482/21 од 27. децембра 2021. године подносилац уставне жалбе је изјавио 28. децембра 2021. године, која је одбијена као неоснована оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 16/22 од 10. јануара 2022. године.
У образложењу оспореног првостепеног решења о продужењу притвора, поред осталог, наведено је да опасност од бекства окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, произлази из чињенице да је он био недоступан суду на адреси пријављеног пребивалишта, иако је знао да се против њега води кривични поступак, те се на позиве суда није одазивао јер се „плашио да ће отићи у затвор“, a како из наредби за принудно довођење произлази да се дужи временски период налазио на непознатим адресама у Новом Саду и Београду, суд је оценио да постоји оправдана бојазан да ће окривљени наставити да избегава да се одазива позивима суда, због чега је даље задржавање у притвору по основу члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку неопходно.
У образложењу оспореног другостепеног решења наведено је да је оптужени неправноснажном одлуком оглашен кривим за извршење кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од три године, те како на адреси пријављеног пребивалишта није био доступан суду, иако је знао да се против њега води кривични поступак, а према сопственом казивању у критичном периоду је живео на различитим адресама у Београду и Новом Саду, а те промене адреса није пријављивао, као и да је знао да га тражи полиција ради уручивања позива, али да није долазио јер се плашио да ће отићи у затвор, суд је сматрао да је оправдано продужење притвора. Поред наведених околности, суд је ценио и чињеницу да је окривљени лишен слободе неколико месеци након одређивања притвора према њему и расписивања потернице.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Зрењанину Кв. 243/21 од 6. јула 2021. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11 и др.), по којем је лишен слободе 6. октобра 2021. године.
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (3. фебруара 2022. године) налазио у притвору четири месеца рачунајући од 6. октобра 2021. године, када је лишен слободе.
4. Одредбама Устава чију повреду подносилац уставне жалбе истиче утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност. Лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да се лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (члан 27. став 2.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора. Притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца. Ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19, 27/21 – Одлука УС и 62/21 Одлука УС) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. став 1. до 3.).
Одредбама члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)).
Одредбама члана 425а ЗКП, којим су прописане одредбе о притвору након изрицања првостепене пресуде, предвиђено је да кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, веће ће оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да ће веће увек укинути притвор и наредити да се оптужени пусти на слободу ако је ослобођен од оптужбе или је оптужба одбијена или ако је оглашен кривим, а ослобођен од казне или је осуђен само на новчану казну, на казну рада у јавном интересу или на казну одузимања возачке дозволе или му је изречена судска опомена или је условно осуђен или је због урачунавања притвора казну већ издржао или је оптужба одбачена (члан 416.), осим због стварне ненадлежности (став 2.); да ће се за одређивање или укидање притвора после објављивања пресуде, до њене правноснажности примењивати одредба става 1. овог члана. Одлуку доноси веће првостепеног суда (члан 21. став 4.) (став 3.); да ће се пре доношења решења којим се одређује или укида притвор у случајевима из ст. 1. и 3. овог члана, прибавити мишљење јавног тужиоца када се поступак води по његовом захтеву (став 4.); да ће се ако се оптужени већ налази у притвору, а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоји разлог из члана 211. став 1. тачка 4) овог законика, донети посебно решење о продужењу притвора. Посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор. Жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана, може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Одредбом члана 246. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05-исправка, 107/05-исправка, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16), прописано је да ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казниће се затвором од три до дванаест година.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе са аспекта садржине права из члана 27. став 1. Устава, коју подносилац заснива на тврдњи да су оспорена решења заснована на стереотипним разлозима, који због протека времена и кривичног дела за које је неправноснажно оглашен кривим, нису довољни разлози који оправдавају тајање притвора према њему у периоду дужем од три и по године, Уставни суд као и у ранијим одлукама полази од чињенице да је право на слободу и безбедност од изузетног значаја за сваког појединца и да може бити ограничено само из разлога и у поступку предвиђеним законом.
Када се ради о притвору према неправноснажно осуђеном лицу, који се одређује или продужава након изрицања пресуде до упућивања осуђеног на издржавање казне затвора, Уставни суд констатује да је за законитост таквог притвора, сагласно цитираној одредби члана 425а ЗКП, потребно кумулативно испуњење следећих услова: прво, неопходно је да се ради о лицу које је осуђено на казну затвора у ефективном трајању; друго, потребно је да, због урачунавања притвора у казну, осуђени није већ издржао казну која му је изречена; треће, потребно је да постоје разлози за притварање прописани одредбама члана 211. став 1. ЗКП, с тим да, уколико се ради о осуди на казну затвора у трајању краћем од пет година, оптуженом који се брани са слободе може се одредити притвор само из разлога прописаних одредбама члана 211. став 1. тач.1) и 3) ЗКП; четврто, потребно је да суд који је донео пресуду донесе одлуку о притвору, која је саставни део осуђујуће пресуде, с тим што, уколико се ради о одређивању притвора суд је обавезан да донесе посебно решење.
Дакле, овде се не ради о притвору који је одређен или продужен ради несметаног вођења кривичног поступка, у току истраге, у поступку оптужења или у току главног претреса, већ о притвору након завршетка првостепеног кривичног поступка. Одлуку о притвору доноси надлежан суд који испуњава све захтеве независног и непристрасног суда у смислу члана 32. став 1. Устава у законито спроведеном поступку и само ако постоје притворски разлози прописани законом.
Из наведеног недвосмислено произлази да притвор, као законска мера којом се одузима основно људско право на слободу, представља посебно осетљиву меру одузимања личне слободе човека у периоду пре доношења правноснажне судске одлуке о кривици. Притвор није казна и за притвореника се не сме претворити у казну. Притвор се, наиме, одређује пре него што је правноснажном судском одлуком утврђена кривица, тако да током трајања мере притвора у кривичном поступку који није правноснажно окончан, још увек у потпуности важи Уставом и Закоником утврђена претпоставка невиности.
5.1. Примењујући наведене опште критеријуме на конкретан случај Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен након доношења и јавног објављивања првостепене пресуде којом је подносилац оглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од три године, на основу одредбе члана 425а ЗКП и одређено је да притвор може трајати до упућивања оптуженог у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди, о чему је донето и посебно решење, као и да се подносилац уставне жалбе до доношења првостепене пресуде Вишег суда у Зрењанину К. 22/11 од 25. новембра 2021. године, у притвору налазио непуна два месеца, рачунајући од 6. октобра 2021. године, када је лишен слободе.
Уставни суд је потом утврдио и да је притвор према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен због постојања притворских разлога из тачке 1) става 1. члана 211. ЗКП, јер је суд као особите околности које указују на опасност од бекства ценио да је подносилац уставне жалбе, који је знао да се против њега спроводи кривични поступак, био недоступан суду ради присуства на главном претресу више месеци, по сопственом казивању због страха од одласка у затвор, због чега је према њему расписана потерница и одређен притвор, а које у међусобној повезаности са чињеницом да је лишен слободе тек након три месеца након одређивања притвора на основу расписане потернице, те је оценио да постоји оправдана бојазан да ће се боравком на слободи поново дати у бекство, због чега се продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе и у овој фази кривичног поступка оцењује нужним, по основу члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП.
Полазећи од тога да из напред наведеног произлази да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен од стране независног, непристрасног суда који је према важећем ЗКП био надлежан за одлучивање о притвору, да је одлука о притвору донета у законито спроведеном поступку, сагласно одредби члана 32. став 1. Устава, након изрицања пресуде којом је подносилац осуђен на казну затвора, те да је у одлуци о продужењу притвора јасно одређено време до којег притвор може трајати – док не истекне време казне на коју је осуђен, коју, урачунавањем целокупног периода трајања притвора подносилац у време подношења уставне жалбе није издржао, а имајући у виду да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеним законским основима, Уставни суд оцењује да је притвор према подносиоцу уставне жалбе у време подношења уставне жалбе био одређен сагласно одредби члана 27. став 1. Устава.
Уставни суд, такође, оцењује да су редовни судови постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП довољно и аргументовано образложили и сматра да редовни судови нису исказали површан однос према притвору подносиоца уставне жалбе, иако су у оспореним решењима поновили исте разлоге за продужење притвора који су послужили као почетни основ за његово одређивање, без измењених околности које би могле да се узму у обзир, јер такве околности очигледно нису постојале.
Уставни суд је оценио неоснованим наводе уставне жалбе да су оспорена решења незаконита јер је првостепено решење о продужењу притвора донето 27. децембра 2021. године, иако је притвор према подносиоцу према претходном правноснажном решењу о продужењу притвора Кв. 358/21 од 12. октобра 2021. године, мога трајати најдуже до 5. децембра 2021. године, с обзиром на то да су оспорена решења донета у поновном поступку након укидања првобитног решења о продужењу притвора Вишег суда у Зрењанину К. 22/12 од 25. новембра 2021. године, којим је притвор продужен до упућивања на издржавање казне затвора, а које је у жалбеном поступку укинуто без укидања притвора. Притвор је против подносиоца уставне жалбе имао свој непрекидни континуитет од 6. октобра 2021. године као дана лишења слободе по решењу Вишег суда у Зрењанину Кв. 243/21 од 6. јула 2021. године.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон, 103/15, 10/23 и 92/23), у овом делу, одбио уставну жалбу као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање у односу на остала уставна права, чију повреду подносилац уставне жалбе истиче, Уставни суд указје да, имајући у виду фазу кривичног поступка у којој је притвор према подносиоцу продужен, не може се говорити о повреди права из члана 27. став 3. и члана 31. Устава, и то из следећих разлога:
Уставни суд је утврдио да се подносилац у време подношења уставне жалбе налазио у притвору по решењу које је донето након доношења и јавног објављивања пресуде којом је подносилац оглашен кривим и осуђен на казну затвора, те је на основу одредбе члана 425а ЗКП одређено да притвор може трајати до упућивања оптуженог у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди, о чему је донето и посебно решење које је предмет ове уставне жалбе, које је потврђено овде оспореним другостепеним решењем.
Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да притвор који се одређује или продужава након изрицања првостепене пресуде представља посебну врсту притвора који се одређује, односно продужава на крају кривичног поступка, те од тренутка изрицања пресуде којом се оптужени оглашава кривим и осуђује на казну затвора, оптужена лица се не могу позивати на прекомерно трајање притвора на основу члана 31. Устава, јер притвор није продужен због несметаног вођења кривичног поступка, већ се у том случају подносилац може позивати на повреду права на суђење у разумном року из члана 32.став 1. Устава, те поднети приговор надлежном суду ради убрзања поступка док је кривични поступак у току или уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, након правноснажног окончања кривичног поступка, али не може истицати повреду права из члана 31. Устава (видети: Одлуку Уставног суда Уж. 13462/2021 од 17. октобра 2024. године, став 5.1.).
Што се тиче истакнуте повреде права из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд указује на то да, имајући у виду фазу кривичног поступка у којем су донета оспорена решења, гаранције права на ефективан правни лек за преиспитивање законитости притвора, би се требала ценити са аспекта садржине права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
Уставни суд затим констатује да се одредбом члана 36. став 2. Устава јемчи право да се изјављивањем жалбе или другог правног средства тражи од надлежног суда да преиспита одлуку којом је одлучено о нечијим правима, обавезама или на закону заснованом интересу и да поводом изјављеног правног средства донесе своју одлуку. При том, ово уставно право се не исцрпљује у строго формалном смислу само кроз могућност изјављивања правног средства, већ подразумева делотворну правну заштиту, која означава дужност надлежног суда да о изјављеном правном средству одлучи мериторно у случају његове дозвољености, односно дужност да оцени све релевантне наводе и правично расправи и одлучи о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе.
Полазећи од тога да из оспореног другостепеног решења произлази да се надлежан суд мериторно упустио у оцену основаности навода изјављене жалбе, те је у оспореној одлуци дао детаљно, јасно и уставноправно прихватрљиво образложење свих разлога због којих се продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе показује као нужна мера, чија се сврха не може постсићи ниједном другом блажом мером, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе имао и искористио право на преиспитивање законитости првостепене одлуке, те како је о основаности његове жалбе суд одлучио, дајући уставноправно прихватљиво образложење свих битних разлога због којих је поднету жалбу оценио неоснованом, Уставни суд је утврдио да уставна жалба ни у овом делу не испуњава претпоставке за мериторно одлучивање, с обзиром на то да се правом на правно средство из члана 36. став 2. Устава јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство, ако за то није било основа.
Сагласно свему напред изнетом, Уставни суд је, на основу одредбе члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу, у односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 3, чл. 31. и члана 36. став 2. Устава, одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.