Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, Мирослав Николић, Татјана Ђуркић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Ђ. из Врњачке Бање, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. Ђ. изјављена против решења Основног јавног тужилаштва у Краљеву Кт. 331/21 од 8. септембра 2021. године и Вишег јавног тужилаштва у Краљеву Ктпо. 63/21 од 11. октобра 2021. године у односу на повреду права из члана 25. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Ђ. из Врњачке Бање поднела је 12. новембра 2021. године Уставном суду уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде начела и права из чл. 16, 18, 21. и 36. Устава Републике Србије, као и права из чл. 8, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чију евентуалну повреду Уставни суд, у конкретном случају, цени у односу на одредбе члана 65, члана 36. став 2. и члана 21. Устава.
Подноситељка је истакла и повреду права из чл. 2, 3. и 5. Конвенције Уједињених нација о елиминацији свих облика дискриминације жена, као и чл. 5, 29, 49, 50. и 51. Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици.
Уставном жалбом се оспоравају решења којима је правноснажно одбачена кривична пријава подноситељке уставне жалбе поднета против Б.С. због кривичног дела насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичног законика.
У уставној жалби је наведено да су надлежни државни органи пропустили да са дужном пажњом истраже и испитају основаност сумње која је исказана у кривичној пријави подноситељке уставне жалбе од 1. априла 2021. године, тако што су одбацили њену кривичну пријаву, јер је осумњичени негирао извршење кривичног дела, а осумњичени је једини у кривичном поступку који не полаже заклетву да ће говорити истину, за разлику од оштећене која даје изјаву под кривичном и материјалном одговорношћу да ће говорити истину. Подноситељка је навела да јој првостепено решење никада није достављено, иако је тражила доставу истог, нити јој је омогућен увид у списе предмета Кт. 331/21 што је изричито тражила поднеском од 24. септембра 2021. године. У уставној жалби је хронолошки наведено како се пријављени Б.С. према њој и њеној деци опходио, након што је напустио њихову ванбрачну заједницу, те је навела и да је у парничном поступку пред Основним судом у Краљеву, Судска јединица у Врњачкој Бањи П2. 101/21, који је покренула ради вршења родитељских права, на рочишту 10. маја 2021. године изјавила да је сагласна да осумњичени самостално врши родитељско право над њиховом заједничком малолетном ћерком, како би видела да ли је осумњиченом стварно стало до детета или он само користи малолетно дете како би вршио даље насиље према оштећеној, а „испоставило се да је ово друго“.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду означених права, поништи оспорена решења и обавеже Републику Србије да подноситељки на име материјалне штете исплати износ од 100.000,00 динара, са каматом, као и да своју одлуку објави у „Службеном гласнику РС“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку Уставни суд је, из навода уставне жалбе, достављене документације, те увидом у списе предмета Основног јавног тужилаштва у Краљеву Кт. 331/21, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском поступку:
Подноситељка уставне жалбе је мајка два малолетна детета, од различитих очева, и то: сина, који је, у време подношења уставне жалбе био стар 11 година и ћерке старости две године, која је рођена у ванбрачној заједници са осумњиченим Б.С. против којег је, решењима која су предмет овог уставносудског поступка, одбачена њена кривична пријава због кривичног дела насиље у породици.
Из копије парничних списа премета Основног суда у Краљеву, Судска јединица у Врњачкој Бањи П2. 101/21, који се налазе у списима предмета Основног јавног тужилаштва у Краљеву Кт. 331/21 произлази да су несугласице између подноситељке уставне жалбе и оца њене малолетне ћерке (Б.С.), које су довеле до подношења кривичне пријаве 1. априла 2021. године ескалирале након престанка њихове ванбрачне заједнице, када је осумњичени Б.С. напустио стан подноситељке уставне жалбе, у којем су заједно становали (25. фебруара 2021. године) и подношења тужбе (8. марта 2021. године) подноситељке уставне жалбе против Б.С. ради вршења родитељских права над малолетном заједничком ћерком тражећи да се малолетна ћерка повери на старање и самостално вршење родитељског права мајци, чему је уследило подношење противтужбе осумњиченог Б.С.
Поступајући по поднетој кривичној пријави подноситељке уставне жалбе од 1. априла 2021. године овлашћени полицијски службеник Полицијске станице Врњачка Бања у предмету ПУ. 332/21 предузео је следеће радње: 1. априла 2021. године обавио је службени разговор са оштећеном, овде подноситељком уставне жалбе, која је том приликом, поред осталог, изјавила да неколико дана након разиласка са осумњиченим није имала никакав контакт, али да је он након тога почео да долази у њен комшилук и причао о њој лажи, те је потом прилазио њеном стану, па је стајао у дворишту и на улици, а када је она излазила како би му предала дете говорио јој је: „Курво једна ти си татин потрчко, запамтићеш ти мене, нећу никада да те оставим на миру“. Полицијски службеник је потом извршио проверу кроз евиденцију Министарства унутрашњих послова и утврдио да пријављени и оштећена не поседују оружје у легалном поседу, да из ранијег периода не постоје пријаве насиља у породици између оштећене и Б.С, као и да против пријављеног Б.С. постоје три пријаве за кривична дела из члана 355, 364. и 238. Кривичног законика; обавио службени разговор са пријављеним Б.С. истог дана (1. априла 2021. године); извршио процену ризика за Б.С. и утврдио да постоји ризик од непосредне опасности од насиља у породици и донео наредбу којом је изречена хитна мера привремене забране могућем учиниоцу да контактира жртву у трајању од 48 сати, те је обавештење о изреченој мери уручио оштећеној са упозорењем да је уколико изречена мера буде прекршена, потребно да без одлагања позове полицију. Основни суд у Краљеву је решењем НП. 96/21 од 2. априла 2021. године према Б.С. продужио хитну меру привремене забране контактирања и прилажења оштећеној, овде подноситељки уставне жалбе за 30 дана (правноснажно доношењем решења Вишег суда у Краљеву НПж. 6/21 од 8. априла 2021. године) са образложењем да тужени-противтужилац Б.С, као могући учинилац насиља, приликом сваког преузимања заједничког детета од жртве насиља, оштећеној упућује увреде и претње, прати је где год иде, због чега жртва осећа страх и узнемиреност, а које околности указују на постојање ризика од непосредне опасности од насиља у породици. Поднеском од 26. априла 2021. године подноситељка уставне жалбе је обавестила Полицијску станицу Врњачка Бања да пријављени Б.С. не поштује изречену хитну меру забране приласка. Дана 28. априла 2021. године у Полицијској станици Врњачка Бања обављен је службени разговор са пријављеним Б.С. о чему је сачињена службена белешка ПУ. 490/21 од 30. маја 2021. године.
Полицијска станица Врњачка Бања је 2. априла 2021. године доставила Основном јавном тужилаштву у Краљеву кривичну пријаву против Б.С. због постојања основа сумње да је извршио кривично дело насиље у породици према подноситељки уставне жалбе.
Основно јавно тужилаштво у Врњачкој Бањи је поводом наведене кривичне пријаве формирало предмет Ктр. 914/21 (Кт. 331/21) и предузело следеће доказне радње: испитана је подноситељка уставне жалбе у својству оштећене (11. маја 2021. године), прибављен је извештај Центра за социјални рад Врњачка Бања (14. маја 2021. године) из којег произлази да се породица подноситељке уставне жалбе налази у евиденцији тог центра за социјални рад од 31. августа 2018. године, када је подностиељка уставне жалбе пријавила своју мајку, те је након процене ризика, према подноситељки уставне жалбе наређена хитна мера забране приласка члановима породице, која је продужена решењем суда, а по жалби подноситељке уставне жалбе, преиначено је продужење хитне мере према подноситељки уставне жалбе, тако да се она продужила само у односу на њену мајку, након чега је Центар за социјални рад Врњачка Бања реализовао одговарајућу стручну процедуру у трајању од три месеца са целом породицом и насиље се више није понављало, а цео догађај је био мотивисан незадовољством родитеља С. (подноситељка уставне жалбе) избором емотивног партнера. Следеће јављање наведене породице је 12. марта 2021. године по захтеву суда за потребе парничног поступка по тужби подноситељке уставне жалбе против Б.С. ради вршења родитељског права, а у току трајања тог поступка Полицијска станица је доставила нову белешку ПУ. 332/21 од 1. априла 2021. године , када је према Б.С. изречена хитна мера забране приласка, која је продужена решењем суда НП. 96/21, а са бившим партнерима се наставља рад који ће се реализовати у наредна три месеца у циљу прекида партнерских релација, које су процењене као ризичне за родитељско функционисање и раст и развој малолетне заједничке ћерке и малолетног сина подноситељке уставне жалбе из претходне заједнице, затражено је од Полицијске станице Врњачка Бања прикупљање потребних обавештења, поводом којег је формиран предмет ПУ. 527/21.
Увидом у списе предмета Основног суда у Краљеву, Судска јединица у Врњачкој Бањи П2. 101/21 надлежни јавни тужилац је утврдио околности које су се одвијале у међувремену, односно паралелно са поступком поводом поднете кривичне пријаве, па је утврђено да из записника о главној расправи од 10. маја 2021. године произлази да је подноситељка уставне жалбе изјавила да је сагласна да родитељско право самостално врши тужени, који има кућу од 300м2, а она стан од 36м2, јер не може да трпи више психичку тортуру од стране туженог. Из записника Основног јавног тужилаштва у предмету Кт. 331/21 од 11. маја 2021. године о испитивању подноситељке уставне жалбе у својству сведока-оштећене произлази да подноситељка уставне жалбе приликом описивања понашања осумњиченог, у погледу било које околности, није изменила, у односу на раније дате изјаве, те је изричито изјавила: „због оваквог понашања осумњиченог ја се плашим за своју безбедност и за безбедност старијег детета, односно сина који има 11 година“, као и да се њен син плаши осумњиченог јер га он прати. Из записника о испитивању сведока Кт. 331/21 од 11. маја 2021. године надаље произлази и да је подноситељка изјавила: „Јуче је било рочиште (у предмету П2.101/21) на коме сам се ја одрекла старатељства над дететом, а све из разлога како бих заштитила старије дете и себе и планирам да нас двоје одемо из бање“. У записнику Кт. 331/21 је констатовано да оштећена, осим свог малолетног сина, не може да предложи ниједног сведока који би потврдио њене наводе, а да ни син није био присутан у ситуацијама када се осумњичени према њој непристојно понашао.
Основно јавно тужилаштво је успело да обезбеди присуство пријављеног Б.С. ради саслушања у својству осумњиченог 29. јуна 2021. године, а у међувремену је затражено од Полицијске станице Врњачка Бања прикупљање потребних обавештења, па је тако Полицијска управа у Краљеву, Полицијска станица Врњачка Бања у предмету ПУ. 527/21 дана 25. маја 2021. године обавила службене разговоре са сведоцима М.Б. и њеном малолетном ћерком Н.Б. из чијих исказа произлази да је оштећена, овде подноситељка уставне жалбе, од сведока М.Б. тражила да лажно сведочи против пријављеног Б.С, као и да наводи из кривичне пријаве против Б.С. по њиховим сазнањима (М.Б. не живи у комшилуку са оштећеном) нису тачни.
Из записника о главној расправи Основног суда у Краљеву - Судска јединица у Врњачкој Бањи П2. 101/21 од 26. маја 2021. године произлази да је подноситељка уставне жалбе поново изјавила да је сагласна да самостално родитељско право врши тужени, јер дете нема од чега да живи, да тужени не плаћа издржавање, а она не ради и не може да се запосли док тај поступак траје.
Из извештаја Центра за социјални рад од 18. јуна 2021. године произлази да је лекарским прегледом туженог од 8. јуна 2021. године утврђено да је он стабилан и актуелно психомоторно адекватан, а да је са родитељима настављен рад, те је констатовано да ризик за родитељско функционисање представљају неразрешене партнерске релације које се пројектују на родитељство, те се ради на успостављању јасних граница између партнерског и родитељског функционисања, односно завршетка партнерског и фокусирања само на родитељско функционисање и најбољи интерес детета, те да је по оцени Центра у најбољем интересу детета да оно живи у породици са мајком и старијим братом по мајци, јер мајка има капацитет да одговори на развојне потребе малолетног детета, што је показала досадашњом бригом о детету, као и да је тужени исказао сагласност са предлогом да се дете повери мајци, те је оцењено да је у најбољем интересу детета да се са оцем виђа у поподневним сатима (среда и субота) након завршетка свакодневних навика исхране и спавања. У извештају Центра за социјални рад констатовано је да је рад на дефинисаним проблемима потребно наставити, што зависи од спремности родитеља да се баве личним променама.
Из решења Основног суда у Краљеву НП. 218/21 од 30. јула 2021. године, које се налази у списима предмета Основног јавног тужилаштва у Краљеву Кт. 331/21, произлази да је против пријављеног Б.С. наредбом Полицијске управе у Краљеву, Полицијске станице Врњачка Бања број ЕДД. 383678/21-852 од 28. јула 2021. године поново одређена хитна мера привремене забране контактирања и прилажења жртви насиља, овде подноситељки уставне жалбе, која је наведеним решењем суда продужена за још 30 дана, са образложењем да непосредна опасност од насиља у породици произлази из чињенице да је могући учинилац раније чинио насиље у породици, те да је одмах након истека раније изречене мере наставио да врши насиље, да жртва доживљава страх од могућег учиниоца, да постоји прогањање и узнемиравање од стране могућег учиниоца према жртви, те да је дете индиректна жртва насиља.
Решењем Основног јавног тужилаштва у Краљеву Кт. 331/2021 од 8. септембра 2021. године одбачена је кривична пријава Полицијске станице Врњачка Бања поднета против Б.С. због кривичног дела насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичног законика према подноситељки уставне жалбе, јер не постоје основи сумње да је учињено кривично дело за које се гони по службеној дужности.
У образложењу првостепеног решења о одбачају кривичне пријаве наведено је да, имајући у виду да је осумњичени негирао наводе кривичне пријаве, да је оштећена навела да не може да наведе ни једног сведока који би потврдио њене наводе из кривичне пријаве, да су малолетна Н.Б. и њена мајка М.Б. навеле да су оштећена и њен отац од њих тражили да дају лажну изјаву да је осумњичени долазио у суседство и реметио јавни ред и мир, те да је оштећена у поступку пред Основним судом у Краљеву - Судска јединица у Врњачкој Бањи дала изјаву да је сагласна да самостално родитељско право врши овде осумњичени, при чему је истог претходно пријавила да је насилан због чега је ово тужилаштво предузимало доказне радње, те да није логично да се мајка детета одрекне старатељства над дететом у корист насилника кога је претходно пријавила, то је нађено да нема доказа којима би се поткрепили основи сумње да је Б.С. учинио кривично дело које му је стављено на терет.
Поднеском оштећене од 29. септембра 2021. године затражено је достављање писаног отправка првостепеног решења Основног јавног тужилаштва у Краљеву Кт. 331/2021 од 8. септембра 2021. године, као и увид у списе предмета и копирање истих.
Дописом Основног јавног тужилаштва у Краљеву Кт. 331/21 од 30. септембра 2021. године оштећена, овде подноситељка уставне жалбе, је обавештена да јавно тужилаштво нема обавезу да достави писани отправак решеања, те како је оштећена уредно примила обавештење да је донето решење о одбачају њене кривичне пријаве, са поуком о правном леку, оштећена може извршити увид у списе предмета сваког радног дана и дозвољава јој се копирање списа предмета.
Решењем Вишег јавног тужилаштва у Краљеву Ктпо. 63/21 од 11. октобра 2021. године одбијен је приговор оштећене поднет против решења Основног јавног тужилаштва у Краљеву Кт. 331/2021 од 8. септембра 2021. године.
У образложењу оспореног другостепеног решења наведено је да су неосновани наводи приговора да по пријавама оштећене није поступано, када је очигледно да су по њеним пријавама наређиване и продужаване хитне мере (прва је изречена 1. априла и продужена 2. априла 2021. године, а друга 28. јула и продужена 30. јула 2021. године), а имајући у виду да је у парничном поступку изјавила да је сагласна да родитељско право самостално врши отац, а пред јавним тужилаштвом је изјавила да нема доказе за своје тврдње из кривичне пријаве, а нарочито узимајући у обзир исказе сведока малолетне Н.Б. и њене мајке М.Б. које су сагласно изјавиле да је оштећена од њих тражила да дају лажну изјаву, као и извештаје Центра за социјални рад из којих произлази да се са родитељима ради саветодавно како би се разрешиле партнерске несугласице које се пројектују на родитељство, са предлогом да се малолетно дете повери мајци са одређеним начином одржавања односа са оцем, што ће бити уређено у парничном поступку који је још увек у току, а у којем је правноснажно одређена привремена мера по предлогу осумњиченог, која је у складу са датим мишљењем Центра.
4. Одредбама Устава, чију повреду подноситељка уставне жалбе истиче утврђено је: да спољна политика Републике Србије почива на општепризнатим принципима и правилима међународног права, а да општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни су део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују. Потврђени међународни уговори морају бити у складу с Уставом (члан 16.); да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују, те да се Уставом јемче, и као таква, непосредно се примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима. Законом се може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права, као и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче се у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (члан 18.); да су пред Уставом и законом сви су једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, те да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета, као и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Одредбама члана 65. Устава утврђено је: да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и у томе су равноправни (став 1.); да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (став 2.).
Одредбама Европске конвенције за заштиту људских права и основиних слобода (у даљем тексту: ЕКЉП), на чију повреду подноситељка указује утврђено је: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке, а да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (члан 8.); да свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира јесу ли повреду извршила лица која су поступала у службеном својству (члан 13); да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза с неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус (члан 14.).
Одредбама Конвенције о елиминацији свих облика дискриминације жена („Сл. лист СФРЈ - Међународни уговори“, бр. 11/81), на које се подноситељка уставне жалбе позива, прописано је да државе чланице осуђују дискриминацију жена у свим видовима, сагласне су да спроводе свим одговарајућим средствима која им стоје на располагању и без одлагања, политику отклањања дискриминације жена и ради тога се обавезују: да унесу принцип равноправности мушкараца и жена у своје националне уставе или одговарајуће законе, ако то већ нису учиниле, као и да обезбеде, законским или другим одговарајућим мерама, практичну примену тог принципа; да усвоје одговарајуће законске и друге мере, укључујући и санкције кад је потребно, којима се забрањују сви видови дискриминације жена; да уведу правну заштиту права жена на равноправној основи с мушкарцима и да преко надлежних националних судова и других јавних институција обезбеде ефикасну заштиту жена од сваког поступка којим се врши дискриминација; да се уздрже од сваког поступка или праксе дискриминације жена и да обезбеде да јавни органи и институције поступају у складу с овом обавезом; да предузму све потребне мере за отклањање дискриминације жена од стране било ког лица, организације или предузећа; да предузму све подесне мере, укључујући и законодавне, ради измене или укидања постојећих закона, прописа, обичаја и праксе који представљају дискриминацију жена; да ставе ван снаге све унутрашње казнене одредбе којима се врши дискриминација жена (члан 2.); да државе чланице предузимају у свим областима, посебно политичкој, друштвеној, економској и културној, све прикладне мере, укључујући законодавне, да би обезбедиле потпун развој и напредак жена, како би им се гарантовало остваривање и уживање права човека и основних слобода, равноправно с мушкарцима (члан 3.); да државе чланице предузимају све подесне мере ради измене друштвених и културних обичаја у погледу понашања мушкараца и жена да би се отклониле предрасуде, као и уобичајена и свака друга пракса заснована на схватању о инфериорности или супериорности једног или другог пола или традиционалној улози мушкараца, односно жена; да породично васпитање обухвати и правилно схватање материнства као друштвене функције и признање заједничке одговорности мушкараца и жена у подизању и развоју деце, подразумевајући да се у свим случајевима мора, пре свега, водити рачуна о интересима детета (члан 5.).
Одредбама Конвенција Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици (Истанбул, 11. мај 2011. године), („Сл. гласник РС - Међународни уговори“, бр. 12/13), на које се позива подноситељка уставне жалбе прописано је: да стране морају бити уздржане од учешћа у било каквом чину насиља над женама и обезбеђују да државни органи, званичници, службеници, установе и други актери, који наступају у име државе, поступају у складу са овом обавезом, те се обавезују да предузму неопходне законодавне или друге мере и да, са потпуном посвећеношћу спрече, истраже, казне и обезбеде репарацију за дела насиља обухваћена овом конвенцијом, која почине недржавни субјекти (члан 5.); да се стране обавезују да предузму неопходне законодавне или друге мере и обезбеде жртвама одговарајуће правне лекове против починилаца, а у складу са општим принципима међународног права, стране се обавезују да предузму неопходне законодавне или друге мере и обезбеде жртвама адекватне правне лекове против државних органа, који нису испунили своју дужност и предузели неопходне превентивне и заштитне мере у оквиру својих овлашћења (члан 29.); да узимајући у обзир права жртве током свих фаза кривичног поступка, стране се обавезују да предузму неопходне законодавне или друге мере и обезбеде да се истраге и судски поступци за све видове насиља обухваћених овом конвенцијом спроводе без неоправданог одлагања, а у складу са основним принципима људских права и имајући у виду разумевање насиља из родне перспективе, стране се обавезују да предузму неопходне законодавне или друге мере и обезбеде делотворну истрагу и судски поступак кривичних дела утврђених на основу ове конвенције (члан 49); да нудећи адекватну и непосредну заштиту жртвама, стране се обавезују да предузму неопходне законодавне или друге мере и обезбеде да надлежни органи унутрашњих послова одговоре на све видове насиља обухваћених овом конвенцијом одмах и на прикладан начин, а укључујући и употребу превентивних оперативних мера и прикупљање доказа, стране се обавезују да предузму неопходне законодавне или друге мере и обезбеде да се одговорни органи унутрашњих послова укључе одмах и на прикладан начин у превенцију и заштиту од свих облика насиља обухваћених овом конвенцијом (члан 50); се стране обавезују да предузму неопходне законодавне или друге мере и обезбеде да сви релевантни органи обаве процену ризика од смртности, озбиљности ситуације и ризика од понављања насиља с циљем управљања ризиком, и уколико је неопходно, обезбеде координирану заштиту и подршку, а приликом обављања процене из става 1. овог члана, стране се обавезују да предвиде неопходне законодавне или друге мере за све фазе истраге и примене заштитних мера у вези са претпоставком да починиоци дела насиља обухваћених овом конвенцијом поседују ватрено оружје, односно имају приступ ватреном оружју (члан 51.).
Одредбама Закона о спречавању насиља у породици („Службени гласник РС", бр. 94/16 и 10/23 - др. закон), које су од значаја за одлучивање, прописано је: да државни органи и установе надлежне за примену овог закона дужни су да брзо, делотворно и координисано спречавају насиље у породици и вршење кривичних дела одређених овим законом и да пруже жртви заштиту, правну помоћ и психосоцијалну и другу подршку ради њеног опоравка, оснаживања и осамостаљивања (члан 12.); да свако мора да полицији или јавном тужиоцу пријави без одлагања насиље у породици или непосредну опасност од њега (члан 13. став 1.); да јавни тужилац коме је пријављено насиље или непосредна опасност од њега, дужан је да пријаву одмах проследи полицијским службеницима, да би они о томе обавестили надлежног полицијског службеника (члан 13. став 2.); да су полицијски службеници дужни да одмах обавесте надлежног полицијског службеника о сваком насиљу у породици или непосредној опасности од њега, без обзира како су за то сазнали, и имају право да, сами или на захтев надлежног полицијског службеника, доведу могућег учиниоца у надлежну организациону јединицу полиције, ради вођења поступка (члан 14. став 1.); да ако могући учинилац није доведен у надлежну организациону јединицу полиције, надлежни полицијски службеник процењује ризик одмах када прими од полицијских службеника обавештење о насиљу или непосредној опасности од њега (члан 15. став 2.); да надлежни полицијски службеник одмах доставља сва доступна обавештења о насиљу у породици или непосредној опасности од њега и процену ризика - ако она указује на непосредну опасност од насиља - основном јавном тужиоцу на чијем подручју се налази пребивалиште, односно боравиште жртве, центру за социјални рад и групи за координацију и сарадњу (члан 16. став 3.); да ако после процене ризика установи непосредну опасност од насиља у породици, надлежни полицијски службеник доноси наређење којим изриче хитну меру учиниоцу који је доведен у надлежну организациону јединицу полиције (члан 17. став 1).; да после пријема обавештења, процене ризика и наређења, основни јавни тужилац проучава обавештења и вреднује процену ризика надлежног полицијског службеника, а ако после тога установи непосредну опасност од насиља у породици, дужан је да суду поднесе предлог да се хитна мера продужи, у року од 24 часа од часа уручења наређења лицу коме је изречена хитна мера (члан 18. ст. 1. и 2.); да хитна мера коју изриче надлежни полицијски службеник траје 48 часова од уручења наређења, а суд може хитну меру продужити за још 30 дана (члан 21. ст. 1. и 2.); У кривичном поступку који се води за кривична дела одређена овим законом, суд је дужан да у року од 24 часа одлучи о предлогу јавног тужиоца за одређивање мере забране прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места, мере забране напуштања боравишта и мере забране напуштања стана.
Одредбама члана 194. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05-исправка, 107/05-исправка, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19) прописано је да ко применом насиља, претњом да ће напасти на живот или тело, дрским или безобзирним понашањем угрожава спокојство, телесни интегритет или душевно стање члана своје породице, казниће се затвором од три месеца до три године (став 1.); да ако је при извршењу дела из става 1. овог члана коришћено оружје, опасно оруђе или друго средство подобно да тело тешко повреди или здравље тешко наруши, учинилац ће се казнити затвором од шест месеци до пет година (став 2.); да ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила тешка телесна повреда или тешко нарушавање здравља или су учињена према малолетном лицу, учинилац ће се казнити затвором од две до десет година (став 3.); да ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила смрт члана породице, учинилац ће се казнити затвором од пет до петнаест година, а ако је члан породице малолетно лице учинилац ће се казнити затвором најмање десет година (став 4.); да ко прекрши мере заштите од насиља у породици које му је суд одредио на основу закона којим се уређују породични односи, казниће се затвором од три месеца до три године и новчаном казном (став 5.).
5. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање Уставни суд најпре указује на то да се одредбама чл. 16. и 18. Устава утврђују основна начела уставног поретка у Републици Србији, те ове одредбе не могу бити основ изјављивања уставне жалбе.
Што се тиче одредби члана 36. Устава, Уставни суд констатује да подноситељка ниједним наводом нити достављеним доказом није поткрепила истакнуту повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, до које може доћи само неједнаким одлучивањем суда последње инстанце у истим чињеничним и правним ситуацијама, а како је подноситељка уставне жалбе имала и искористила право на преиспитивање законитости првостепене одлуке, а о основаности њеног приговора непосредно више јавно тужилаштво је одлучио, дајући уставноправно прихватљиво образложење свих битних разлога због којих је поднети приговор оценило неоснованим, Уставни суд је утврдио да уставна жалба ни у овом делу не испуњава претпоставке за мериторно одлучивање, с обзиром на то да се правом на правно средство из члана 36. став 2. Устава јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство, ако за то није било основа.
Разматрајући околности конкретног случаја, Уставни суд налази да би се одредба члана 8. ЕКЉП, чију повреду подноситељка истиче, у конкретном случају могла довести у везу са правом и дужности родитеља утврђених чланом 65. Устава из чије садржине произлази да је уставно право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Предуслов да родитељ врши своју уставну дужност према деци и оствари своје Уставом зајемчено право, уколико родитељског права није лишен на начин прописан законом, јесте да му се омогући непосредан контакт и успостављање физичког и емоционалног односа са дететом (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-3721/2011 од 21. маја 2014. године).
Полазећи од наведеног, а имајући у виду наводе уставне жалбе и предмет одлучивања оспореним актима, Уставни суд је оценио да се наводи уставне жалбе и оспорени акти не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином права из члана 65. Устава.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), у овом делу одбацио уставну жалбу као недопуштену, решавајући као у другом делу изреке.
6.1. Разматрајући наводе уставне жалбе који се заснивају на превасходној тврдњи да надлежно јавно тужилаштво није спровело делотворну истрагу о наводима поднете кривичне пријаве подноситељке уставне жалбе за кривично дело насиља у породици, а који би се могли довести и у везу са процесним аспектом права из члана 25. Устава, Уставни суд констатује да Устав чланом 25. став 1. јемчи неповредивост психичког и физичког интегритета сваког појединца, како од произвољних аката носилаца јавне власти, тако и од аката насиља од стране других појединаца. Уставни суд указује на то да његов задатак није да замени надлежне државне органе у спровођењу доказног поступка, нити у утврђивању одговорности и санкционисању појединаца у циљу заштите физичких лица од напада на њихов лични интегритет. Задатак Уставног суда је да испита да ли су надлежни државни органи испунили своју позитивну обавезу и да ли су правилном применом меродавног права обезбедили спровођење делотворне, темељне, брзе и независне истраге која би требало да осигура идентификовање и кажњавање лица одговорног за нарушавање личног интегритета конкретног физичког лица, уколико је његов физички или психички интегритет био угрожен.
Међутим, Уставни суд указује на то да обавеза спровођења делотворне истраге не значи да ће она обавезно довести до осуде пријављених лица, већ значи да су надлежни државни органи обавезни да предузму све разумне кораке које су имали на располагању да обезбеде доказе у вези са критичним догађајем (видети: пресуде Европског суда за људска права у предметима Милановић против Србије, представка број 44614/07 од 14. децембра 2010. године, став 86. и Мађер против Хрватске, број представке 56185/07, од 21. јуна 2011. године, став 111.). Дакле, надлежни државни органи морају истрагу спровести темељно, односно морају увек озбиљно да покушају да открију шта се десило и не би требало да се ослањају на исхитрене или неосноване закључке да би истрагу завршили, нити би такве закључке требало да користе као основ за своје одлуке (видети: пресуду Европског суда за људска права у предмету Хабими и други против Србије, број представке 19072/08 од 3. јуна 2014. године, став 74.). Такође, истрага мора бити спроведена хитно од стране независних надлежних органа који нису били укључени у наводно злостављање.
Дакле, иако обавеза истраге није обавеза постизања резултата, већ обавеза средстава, постоји неколико критеријума које истрага треба да испуни у сврху процесне обавезе из члана 25. Устава, односно члана 3. Европске конвенције.
Прво, делотворна истрага је она која је адекватна, односно истрага која може да омогући идентификацију и кажњавање одговорних (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Labita против Италије, број представке 26772/95 од 6. априла 2000. године, став 131.).
Друго, да би се истрага могла сматрати делотворном, генерално се може сматрати неопходним да особе надлежне за спровођење истраге и особе које је спроводе буду независне од особа које су учествовале у догађајима, што значи не само непостојање хијерархијске или институционалне везе, већ и практичну независност (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Ramsahai и други против Холандије, број представке 52391/99 од 15. маја 2007. године, став 325.)
Треће, истрага мора бити темељна, што значи да надлежни државни органи морају увек озбиљно настојати да утврде шта се десило и не треба да се ослоне на брзе или неосноване закључке ради завршетка истраге или као основу за њихове одлуке (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Assenov и други против Бугарске, број представке 90/1997/874/1086 од 28. октобра 1998. године, став 103.).
Четврто, постоји обавеза да се одмах реагује и предузму мере чим се поднесе званична притужба. Чак иако, стриктно говорећи, није поднета никаква притужба, истрага мора почети ако постоје довољно јасне индикације да се догодило злостављање (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Станимировић против Србије, број представке 26088/06 од 18. октобра 2011. године, став 39.). Наиме, брз одговор надлежних власти суштински је важан за одржавање поверења јавности у њихово поштовање владавине права, као и за спречавање било каквог утиска о постојању неког договора или толеранције према незаконитим радњама (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Шилих против Словеније, број представке 71463/01 од 9. априла 2009. године, став 195. )
Пето, делотворна истрага је она која има довољан елемент јавног испитивања да би се осигурала одговорност. Иако степен јавног испитивања може варирати, подносиоцу притужбе се мора омогућити делотворан приступ поступку истраге у свим случајевима (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Ђекић и други против Србије, бр. 32277/07 од 29. априла 2014. године, став 33.).
6.2. Применом наведених општих принципа на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да је подноситељка уставне жалбе први пут изнела тврдње о насиљу у породици од стране бившег ванбрачног партнера 1. априла 2021. године, тако што се обратила Полицијској станици Врњачка Бања наводећи да је бивши емотивни партнер Б.С. у периоду од 25. фебруара узнемирава, прогања и вређа. Поступајући по поднетој пријави овлашћени полицијски службеник Полицијске станице Врњачка Бања, након обављеног службеног разговора са пријављеним извршио је процену ризика за Б.С. и утврдио да постоји ризик од непосредне опасности од насиља у породици, те је издао наредбу о изрицању хитне мере привремене забране могућем учиниоцу да контактира жртву. Уставни суд сматра да су тврдње подноситељке уставне жалбе, праћене оваквом проценом ризика од насиља у породици од стране полицијског службеника, биле довољно озбиљне да су захтевале ефикасну званичну истрагу.
Уставни суд је потом утврдио да је Основно јавно тужилаштво у Краљеву, поступајући по кривичној пријави подноситељке уставне жалбе, а након увида у доказе прибављене од стране Полицијске управе Краљево, Полицијска станица Врњачка Бања Пу. 332/21 од 1. априла 2021. године, Пу. 527/21 од 25. маја 2021. године, непосредним испитивањем оштећене (11. маја 2021. године) и саслушањем осумњиченог (29. јуна 2021. године), те увида у списе предмета Основног суда у Краљеву - Судска јединица у Врњачкој Бањи П2. 101/21, нарочито извештаје Центра за социјални рад Врњачка Бања, као и решења Основног суда у Краљеву НП. 96/21 од 2. априла 2021. године и НП. 218/21 од 30. јула 2021. године о продужењу хитних мера против могућег учиниоца кривичног дела, оценило да не постоје докази који поткрепљују сумњу да је пријављени Б.С. извршио кривично дело које му је било стављено на терет, нити било које друго кривично дело за које се гоњење предузима по службеној дужности.
Наиме, из исказа оштећене произлази да она не може да предложи ниједног сведока који би потврдио њене наводе, осим малолетног сина, који, према њеном исказу, није био присутан у ситуацијама када се осумњичени према њој непристојно понашао. Поред наведеног, Уставни суд је имао у виду и да је надлежно јавно тужилаштво ценило и исказе две комшинице подноситељке уставне жалбе М.Б. и Н.Б. које су тврдиле да је подноситељка уставне жалбе тражила од њих да лажно сведоче против осумњиченог, као и чињеницу да је подноситељка уставне жалбе у току парничног поступка који је покренула ради вршења родитељског права два пута изричито изјавила да је сагласна да се старатељство над малолетном ћерком повери туженом Б.С.
Уставни суд, поред наведених околности, сматра нарочито значајним и извештаје Центра за социјални рад Врњачка Бања, које је надлежно јавно тужилаштво у оспореним решењима ценило, а из којих произлази да рад је тог центра са подноситељком уставне жалбе и осумњиченим Б.С. започео задовољавајућим током, те да су јасно дефинисани проблеми који међу њима постоје и да је започет процес решавања тих проблема, а да коначно решење проблема зависи искључиво од спремности родитеља да се баве личним променама. Из наведених извештаја произлази да је процес успостављања јасних граница између партнерског и родитељског функционисања подноситељке уставне жалбе и њеног бившег ванбрачног партнера у току, да се ради на прихватању завршетка партнерског и фокусирања само на родитељско функционисање и најбољи интерес детета и да се мора наставити.
Полазећи од напред наведеног, а имајући у виду да у периоду од друге изречене хитне мере према Б.С. у јулу 2021. године до правноснажног окончања поступка по поднетој кривичној пријави подноситељке уставне жалбе 11. октобра 2021. године, па ни накнадно у уставној жалби, није указано на то да се она обраћала полицији ради потребе за изрицањем нових хитних мера против осумњиченог Б.С, Уставни суд је уверења да су подноситељка уставне жалбе и њен бивши емотивни партнер прихватили процес који је започет пред Центром за социјални рад Врњачка Бања и да и даље, раде на решавању својих несугласица и успостављању хармоничног амбијента за несметан и квалитетан развој оба малолетна детета и поред чињенице да је њихов партнерски однос завршен.
Уставни суд је имао у виду да је подноситељка, у уставној жалби навела да је поднеском од 6. септембра 2021. године тражила од Основног јавног тужилаштва у Краљеву да се према осумњиченом Б.С. изрекне мера из члана 23. Закона о спречавању насиља у породици у којем је навела да се током августа 2021. године, у току трајања друге изречене хитне мере према осумњиченом, иселила из Врњачке Бање у село, не наводећи да је узнемиравање од стране осумњиченог Б.С. настављено и након тог пресељења, већ је навела да због медијског наступа осумњиченог на телевизији 18. августа 2021. године у којем је он тврдио да подноситељка уставне жалбе и њен отац врше насиље према њему, она сада осећа страх од могућих напада од стране трећих особа које подржавају осумњиченог, а који наводи по оцени Уставног суда не указују на то да се не може сматрати очигледно произвољан став надлежног јавног тужилаштва изражен у оспореним решењима.
Како је Уставни суд утврдио да је поводом кривичне пријаве подноситељке уставне жалбе надлежно јавно тужилаштво детаљно размотрило све наводе кривичне пријаве, дајући уставноправно прихватљиво образложење у оспореним решењима свих разлога због којих није пронашло доказе којима би била поткрепљена сумња да је пријављени извршио кривично дело које му је било стављено на терет, Уставни суд закључује да су хитне мере из члана 17. Закона о спречавању насиља у породици дале свој резултат и да су биле ефикасне, те је њиховим изрицањем спречено извршење кривичног дела које је осумњиченом Б.С. било стављено на терет кривичном пријавом подноситељке уставне жалбе, а што је по оцени Уставног суда, насупрот тврдњама подноситељке као парничне странке, могло да буде разлог због којег се подноситељка уставне жалбе у току парничног поступка одлучила да без страха за безбедност малолетне ћерке предложи да старатељство над њом буде поверено оцу. Наиме, Уставни суд сматра да ни наводима уставне жалбе није доведен у сумњу закључак надлежних јавних тужилаштава да није логично да се мајка детета одрекне старатељства над дететом у корист насилника, као што је она учинила у парничном поступку, а имајући у виду да из прибављене документације произлази да докази који су изведени у току поступка нису указивали на довољан степен сумње да су се у радњама осумњиченог Б.С, за којег је постојала несумњива доза ризика за извршење кривичног дела, остварили елементи кривичног дела насиље у породици, нити је након јула 2021. године постојала потреба за изрицањем нових хитних мера из члана 17. Закона о спречавању насиља у породици, Уставни суд сматра да су органи кривичног гоњења, у кратком року од шест месеци, рачунајући од подношења кривичне пријаве 1. априла до правноснажног одбачаја исте 11. октобра 2021. године, предузели све расположиве мере из своје надлежности, како би се утврдило шта се у критичном периоду заиста дешавало између подноситељке уставне жалбе и осумњиченог Б.С, те су о својим разлозима за одбачај кривичне пријаве дали довољно детаљна образложења.
Уставни суд стога налази да је предметна истрага била темељна и хитна, а како из прибављених доказа произлази да нису тачни наводи да је подноситељки уставне жалбе било онемогућено да изврши увид у списе предмета Основног јавног тужилаштва у Краљеву Кт. 331/21, јер јој је омогућен и увид и копирање списа о чему је обавештена дописом који је лично примила 22. септембра 2021. године, Суд оцењује да је предметна истрага задовољила и захтев транспарентности.
На темељу свега наведеног, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Основног јавног тужилаштва у Краљеву Кт. 331/21 од 8. септембра 2021. године и Вишег јавног тужилаштва у Краљеву Ктпо. 63/21 од 11. октобра 2021. године подноситељки уставне жалбе није повређено право из члана 25. Устава Републике Србије, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
7. Што се тиче истакнуте повреде начела забране дискриминације зајемченог одредбом члана 21. Устава, Уставни суд указује да је забрана дискриминације једно од Уставом утврђених начела у складу са којим се остварују сва Уставом зајемчена права и слободе, те је стога повреда означеног уставног начела акцесорне природе, што значи да може бити везана само за истовремено учињену повреду или ускраћивање неког одређеног уставног права или слободе. Како у конкретном случају таква повреда права није утврђена, Уставни суд је оценио да нема основа за позивање подноситељке уставне жалбе на повреду начела забране дискриминације.
Стога је и у овом делу Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као другом делу изреке.
8. С обзиром на све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.