Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, Мирослав Николић, Татјана Ђуркић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. К. из села Придворице код Чачка, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. К. и утврђује да је решењем Вишег суда у Чачку Ржг. 55/22 од 9. маја 2022. године и решењем Основног суда у Чачку Р4И. 7/22 од 22. марта 2022. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Вишег суда у Чачку Ржг. 55/22 од 9. маја 2022. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Основног суда у Чачку Р4И. 7/22 од 22. марта 2022. године.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. К. из села Придворице код Чачка је поднео Уставном суду, 8. јуна 2022. године, преко пуномоћника Ж. Ј, адвоката из Чачка, уставну жалбу против решења Вишег суда у Чачку Ржг. 55/22 од 9. маја 2022. године и решења Основног суда у Чачку Р4И. 7/22 од 22. марта 2022. године, због повреде права на правично суђење зајемченог одредбама члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравју решења којим је одбијен приговор подносиоца уставне жалбе ради убрзавања наведеног извршног поступка, са образложењем да се приговор односи на извршни поступак који се сада води пред јавним извршитељем, те да суд по истом не може да поступа. Подносилац сматра да се, према пракси Уставног суда, извршни поступак посматра као једна целина без обзира да ли га спроводи суд или јавни извршитељ. Подносилац уставне жалбе је предложио Уставном суду да усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног уставног права и поништи оспорена решења. Тражио је и трошкове жалбеног поступка и састава уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе поднео је 7. марта 2022. године приговор ради убрзавања извршног поступка у предмету Основног суда у Чачку И. 63/19.
Основни суд у Чачку је оспореним решењем Р4И. 7/22 од 22. марта 2022. године одбио приговор, са образложењем да се по истом не може поступати, јер извршење спороводи јавни извршитељ. У образложењу је наведено да, пошто је 2. марта 2020. године предмет достављен на спровођење јавном извршитељу, суд налази, позивајући се на одредбе Закона о заштити права на суђење у разумном року, да по овом приговору не може да поступа јер извршење спороводи јавни извршитељ и јер суд није више надлежан за поступање.
Оспореним решењем Вишег суда у Чачку Ржг. 55/22 од 9. маја 2022. године одбијена је као неоснована жалба предлагача, потврђено је првостепено решење и одбијен је захтев предлагача за накнаду трошкова жалбеног поступка.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) прописано је: да право на суђење у разумном року има свака странка у судском поступку, што укључује и извршни поступак, сваки учесник по закону којим се уређује ванпарнични поступак, а оштећени у кривичном поступку, приватни тужилац и оштећени као тужилац само ако су истакли имовинско-правни захтев (у даљем тексту: странка) (члан 2. став 1.); да су правна средства којима се штити право на суђење у разумном року приговор ради убрзавања поступка (у даљем тексту: приговор), жалба и захтев за правично задовољење (члан 3. став 1.); да се приговор и жалба могу поднети док се поступак не оконча (члан 5. став 1.); да странка подноси приговор суду који води поступак или суду пред којим се води поступак ако сматра да је јавни тужилац повредио њено право (члан 7. став 1.); да председник суда решењем одбацује или одбија приговор без испитног поступка, или води испитни поступак и да се приговор одбацује ако одсуство неког обавезног елемента приговора онемогућава да се по њему поступа, затим ако је приговор поднело неовлашћено лице или ако је преурањен, те да против решења о одбацивању приговора није дозвољена жалба (члан 8. ст. 1. и 2.); да у решењу којим се приговор усвaја и утврђује повреда права на суђење у разумном року председник суда указује судији или јавном тужиоцу на разлоге због којих је повређено право странке и налаже судији процесне радње које делотворно убрзавају поступак (члан 11. став 1.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд подсећа да у поступку по уставној жалби није надлежан да оцењује правилност чињеничних закључака редовних судова, јер би у том случају, поступајући као инстанциони суд, изашао из граница својих овлашћења. Једини изузетак од наведеног правила постоји у ситуацији када су закључци редовних судова очигледно произвољни и арбитрерни у тој мери да за последицу имају повреду уставних права и слобода. С тим у вези, Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права према којем грешка у примени права или утврђивању чињеница учињена од стране суда, која је тако приметна да се може окарaктерисати као „очигледна грешка“, може нарушити правичност поступка (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Bochan против Украјине, од 5. фебруара 2015. године, број представке 22251/08, став 62.).
Уставни суд, најпре, констатује да се уставном жалбом оспоравају решења којима је одбијен подносиочев приговор ради убрзавања извршног поступка у предмету који се водио пред Основном судом у Чачку у предмету И. 63/19, са образложењем да се приговор односи на извршни поступак који се сада води пред јавним извршитељем Вуком Терзићем из Чачка и да спровођење извршења од стране јавног извршитеља није у судској надлежности.
С тим у вези, Уставни суд оцењује да заштита зајемченог права на суђење у разумном року у коме спровођење извршења још увек траје, не може зависити од тога да ли извршење спроводи суд или га, уместо суда, а у име државе, спроводи јавни извршитељ. Уставни суд указује да се фаза спровођења извршења пред јавним извршитељем сматра саставним делом извршног поступка и да трајање поступка пред јавним извршитељем може бити обухваћено правним средствима из Закона о заштити права на суђење у разумном року (видети Одлуку Уставног суда Уж-7451/2016 од 25. октобра 2018 године, доступна на интернет страници Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је уставноправно неприхватљиво правно становиште Вишег суда у Чачку и Основног суда у Чачку да је приговор ради убрзавања предметног извршног поступка неоснован.
6. Полазећи од изложеног, сагласно одредби члана 89. став. 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те је утврдио да је оспореним решењем Вишег суда у Чачку Ржг. 55/22 од 9. маја 2022. године и решењем Основног суда у Чачку Р4И. 7/22 од 22. марта 2022. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде наведеног уставног права могу отклонити само поништајем оспореног решења Вишег суда у Чачку Ржг. 55/22 од 9. маја 2022. године и одређивањем да надлежни суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Основног суда у Чачку Р4И. 7/22 од 22. марта 2022. године, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретним случајевима не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.