Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама С. М. из Ратара код Смедеревске Паланке, Д. П. из Кусадака код Смедеревске Паланке и Д. Р. из Азање код Смедеревске Паланке, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе С. М, Д. П. и Д. Р. и утврђује се да је подноситељкама уставних жалби повређено право на имовину, из члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 3/15.
2. Утврђује се право С. М, Д. П. и Д. Р. на накнаду материјалне штете, свакој у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 3/15, умањених за износе који су им по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Усваја се уставна жалба С. М. и утврђује се право подноситељке на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су евентуално већ исплаћени по основу нематеријалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 3/15. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
4. Одбацују се захтеви подноситељки уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. М. из Ратара код Смедеревске Паланке, Д. П. из Кусадака код Смедеревске Паланке и Д. Р. из Азање код Смедеревске Паланке су 11. јуна и 11. септембра 2023. године, преко пуномоћника С. И, адвоката из Смедеревске Паланке, на основу члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), Основном суду у Великој Плани – Судска јединица у Смедеревској Паланци поднели тужбе против Републике Србије – Привредног суда у Пожаревцу, ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року.
С. М. из Ратара код Смедеревске Паланке је 11. септембра 2023. године, преко пуномоћника С. И, адвоката из Смедеревске Паланке, на основу члана 26. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, Основном суду у Великој Плани – Судска јединица у Смедеревској Паланци поднелa и тужбу ради исплате новчаног обештећења нематеријалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року у наведеном стечајном поступку.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбама члана 16. ст. 3. и 4. истог закона прописано да се тужбе за новчано обештећење, односно за накнаду имовинске штете, које су поднете у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона, по којима нису донете првостепене одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматрају уставним жалбама, Основни суд у Великој Плани је доставио ове предмете Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Подноситељке су у предметним тужбама, које се у смислу цитираних одредаба Закона имају сматрати уставним жалбама (у даљем тексту: уставне жалбе), истакле да су због предугог трајања стечајног поступка изјавиле приговоре ради убрзавања поступка, који су усвојени решењима Привредног суда у Пожаревцу и подноситељкама је утврђена повреда права на суђење у разумном року. Подноситељке су истакле да у предметном стечајном поступку, до дана подношења тужби, нису у целости наплатиле утврђена потраживања из радног односа, те су захтевале исплату истих. Поред тога, подноситељка С. М. је захтевала да јој на име новчаног обештећења због повреде права на суђење у разумном року буде досуђен износ од 2.000 евра. Све подноситељке су захтевале и накнаду трошкова поступака.
Адвокат С. И. је 17. и 29. јануара 2024. године у име подноситељки поднео допуне уставних жалби, којима је тражена накнада материјалне штете у предметном стечајном поступку, још једном понављајући како основни захтев, тако и захтев за накнаду трошкова парничних поступака који су вођени до уступања предмета Уставном суду, уз то истичући и захтев за накнаду трошкова поступака пред овим судом.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставне жалбе и списе предмета надлежног суда, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Стечајни поступак над стечајним дужником „Г.“ д.о.о. Смедеревска Паланка отворен је решењем Привредног суда у Пожаревцу Ст. 3/15 од 8. маја 2015. године.
Подноситељка Д. Р. и правни претходник подноситељки С. М. и Д. П, пок. М. П, бив. из Кусадака код Смедеревске Паланке, су у предметном стечајном поступку благовремено пријавили своја потраживања из радног односа, која су им призната, сврстана у трећи исплатни ред и нису намирена.
Подноситељке С. М. и Д. П су, допунским решењем о наслеђивању Основног суда у Великој Плани – Судска јединица у Смедеревској Паланци О. 1226/19 од 4. јануара 2023. године, оглашене за наследнице на по 1/2 ненамиреног новчаног потраживања пок. М. П. утврђеног Закључком о листи признатих и оспорених потраживања Привредног суда у Пожаревцу Ст. 3/15 од 17. септембра 2015. године.
Решењем Привредног суда у Пожаревцу Ст. 3/15 од 12. јануара 2023. године, које је постало правноснажно 24. јануара 2023. године, измењен је Закључак о листи признатих и оспорених потраживања наведеног суда од 17. септембра 2015. године, тако што су подноситељке С. М. и Д. П. ступиле у предметни стечајни поступак са уделима од по 1/2 на потраживању које је утврђено њиховом правном претходнику, пок. М. П.
Решењима Привредног суда у Пожаревцу правноснажно су усвојени приговори подноситељки, утврђено је да им је повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 3/15 и наложено је стечајним органима да у року од четири месеца од дана пријема овог решења предузму све неопходне мере и радње у циљу окончања стечајног поступка. Истим решењима обавезан је противник предлагача да подноситељкама, на име накнаде трошкова поступка, исплати по 9.000 динара.
4. Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано је да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.
Одредбом члана 16. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за новчано обештећење која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
Одредбом члана 16. став 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) је прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.
5. Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је Закон о заштити права на суђење у разумном року ступио на снагу 1. јануара 2016. године и да је њиме предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Такође, из одредбе члана 31. став 1. овог закона произлази да се право на накнаду материјалне штете због повреде права на суђење у разумном року остварује пред надлежним судовима, и то подношењем тужбе против Републике Србије.
Међутим, цитираним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року искључена је примена предметног закона у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, што значи да у овој врсти поступака судови више нису надлежни за заштиту права на суђење у разумном року, већ је то постала искључива надлежност Уставног суда, без обзира на то да ли је предметни поступак у току или је окончан.
Имајући наведено у виду, а посебно одредбе члана 16. ст. 3. и 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да се тужбе подноситељки у којима су истакнути захтеви за накнаду материјалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року, као и тужба подноситељке С. М. за новчано обештећење због утврђене повреде права на суђење у разумном року, сматрају уставним жалбама.
6. Полазећи од наведеног, Уставни суд је у предметним уставносудским стварима одлучивао о томе да ли је подноситељкама повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, због кашњења у намирењу и исплати правноснажно утврђених потраживања из радног односа према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, као и о захтеву подноситељки за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћених потраживања у спорном стечајном поступку.
С тим у вези, Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, а коју прихвата и Уставни суд. У више пресуда које су у овој врсти предмета донете против Републике Србије, Европски суд је заузео став да је тужена држава одговорна ratione personae за неизвршење одлука донетих против предузећа са већинским државним, односно друштвеним капиталом, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним судским одлукама (видети пресуде у предметима: Качапор и други против Србије, представке бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, од 15. јануара 2008. године, ст. 96-99. и Црнишанин и други против Србије, представке бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, од 13. јануара 2009. године, ст. 110-111.). Наведено становиште прихватио је и Уставни суд у својој пракси (видети, поред других, одлуке Уж-1712/2010 од 21. марта 2013. године и Уж-7134/2017 од 8. новембра 2018. године, доступно на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Поред тога, Уставни суд је имао у виду свој став да је утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов истицања повреде права на имовину и захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног потраживања, те да су правноснажним решењима надлежног привредног суда усвојени приговори подноситељки и утврђено да им је повређено право на суђење у разумном року у спорном стечајном поступку, у коме су пријавиле своја потраживања из радног односа према стечајном дужнику, а која су му у том поступку призната, али нису намирена.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Пожаревцу да обезбеди намирење потраживања подноситељки која потичу из радног односа у стечајном поступку тог суда у предмету Ст. 3/15, према стечајном дужнику са претежним друштвеним, односно државним капиталом, представља повреду права подноситељки на имовину из члана 58. Устава (видети Одлуку Уж-14718/2023 од 8. фебруара 2024. године). Стога је Уставни суд усвојио уставне жалбе подноситељки, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 1. изреке.
7. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, а узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставној жалби уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право подноситељки на накнаду материјалне штете, свакој у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 3/15, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Како су подноситељке истакле и захтеве за исплату законске затезне камате, Уставни суд с тим у вези указује на ставове Европског суда изражене у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) који се тичу захтева за обрачунавање и исплату законске затезне камате за период трајања стечајног поступка. Наиме, у наведеној пресуди је констатовано да су подносиоци представки имали право на главни дуг и законску затезну камату до покретања стечајног поступка, што им је и исплаћено, а да им након тог датума камата није исплаћена, јер на то нису имали право, те је стога закључено да су оспорене домаће одлуке у потпуности извршене. У том контексту, Европски суд је даље изнео да се, иако је тужена држава одговорна за дугове друштвених, односно државних предузећа, који су утврђени правноснажним пресудама, општа правила домаћег права и даље примењују на било који извршни, односно стечајни поступак против таквог предузећа.
8. Разматрајући уставну жалбу С. М. којом је наведена подноситељка тражила исплату новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, Уставни суд је, будући да је подноситељки правноснажним решењем Привредног суда у Пожаревцу већ утврђена повреда права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, у овом делу предметне уставносудске ствари, у смислу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, одлучивао о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права, односно о захтеву подноситељке С. М. за накнаду нематеријалне штете.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж-277/2017 од 4. јуна 2020. године).
Европски суд се у одлуци у предмету Станковић против Србије изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране надлежних судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“ Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подноситељки представке нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подноситељка представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд је одбацио представку.
Дакле, Уставни суд налази да се у ситуацији када је подноситељки утврђена повреда права на суђење у разумном року због немогућности да њен правни претходнк у примереном року наплати своја правноснажно досуђена, односно утврђена потраживања из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, о захтевима подносилаца за накнаду нематеријалне штете мора одлучивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије, а коју прихвата и Уставни суд.
Примењујући изложено на конкретан случај, а с обзиром на то да је подноситељки С. М. повреда права на суђење у разумном року утврђена због немогућности да њен правни претходник у примереном року наплати своја потраживања из радног односа од послодавца – стечајног дужника који је привредно друштво са већинским државним, односно друштвеним капиталом (видети Одлуку Уж-12826/2023 од 8. фебруара 2024. године), Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подноситељке С. М. и утврдио јој право на накнаду нематеријалне штете, у износу од 800 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су јој евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 3/15. Накнада нематеријалне штете исплаћује се на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, те је одлучено као у тачки 3. изреке.
9. У погледу захтева подноситељки за накнаду трошкова парничних поступака који су пред надлежним судом вођени до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који су након тога уступљени на надлежност Уставном суду), Уставни суд најпре указује да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се тужбе подносилаца у смислу цитираних измена Закона сматрају уставним жалбама, Уставни суд је захтев за накнаду трошкова парничног поступка, разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.).
Поред тога, Уставни суд наглашава да је усвојеним изменама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подноситељки, које ће, у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система.
Имајући наведено у виду, Уставни суд оцењује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом на име заступања од стране адвоката, будући да ти трошкови нису оправдани, нити нужни. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве, решавајући као у тачки 4. изреке.
10. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.