Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Ђ. из Велике Плане, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Ђ. и утврђује да је пресудом Вишег суда у Смедереву Гжрр. 171/23 од 6. јуна 2023. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право Д. Ђ. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу пресуде Вишег суда у Смедереву Гжрр. 171/23 од 6. јуна 2023. године, као и за остале износе који су подноситељки уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 118/20 (Ст. 57/10). Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Ђ. из Велике Плане је, 10. јула 2023. године, преко пуномоћника др М. Ј, адвоката из Куле, Уставном суду поднела уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Смедереву Гжрр. 171/23 од 6. јуна 2023. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом оспорена је правноснажна пресуда донета у парничном поступку вођеном по тужби подноситељке уставне жалбе ради новчаног обештећења за неимовинску штету због повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 118/20 (Ст. 57/10).
Подноситељка је оспорила висину износа досуђене накнаде, сматрајући да је накнада прениско одређена и да не може представљати правично задовољење због утврђене повреде права на суђење у разумном року. Предложила је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених уставних права. Истакала је захтев за накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року у износу од још 2.300 евра, као и захтев за накнаду материјалне штете и то на име трошкова за адвокатске услуге за изјављивање приговора ради убрзавања предметног стечајног поступка и за жалбу против првостепене пресуде. Такође, поставила је захтев за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Привредног суда у Београду усвојен је приговор подноситељке уставне жалбе ради убрзавања стечајног поступка који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 118/20 (Ст. 57/10) над стечајним дужником „И.“ а.д. Београд, у коме је пријавила своја потраживања из радног односа према стечајном дужнику, а која су у том поступку призната.
Оспореном пресудом Вишег суда у Смедереву Гжрр. 171/23 од 6. јуна 2023. године правноснажно је делимично усвојен тужбени захтев подноситељке и обавезана је тужена Република Србија да подноситељки уставне жалбе, на име новчаног обештећења за неимовинску штету због повреде права на суђење у разумном року исплати износ од 700 евра, у динарској противвредности на дан исплате према средњем курсу Народне банке Србије, са законском затезном каматом, док је преко досуђеног износа од 700 евра до траженог износа од 3000 евра, са законском затезном каматом, одбијен тужбени захтев.
4. Одлучујући о уставној жалби изјављеној против оспорене пресуде, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да се наводи подноситељке о учињеној повреди означеног уставног права заснивају на томе да је висина новчаног обештећења која јој је досуђена због утврђене повреде права на суђење у разумном року недовољна и неправична, односно да није адекватна.
У вези основаности ових навода и тврдњи подноситељке, а који се односе на оспорену пресуду, Уставни суд упућује на своје ставове и оцене који су детаљно изнети у Одлуци Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године, а који се примењују у конкретном случају.
Уставни суд налази да су у конкретном случају од значаја и ставови Европског суда за људска права изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године).
Наиме, Европски суд за људска права се у одлуци у предмету Станковић против Србије први пут изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране „редовних“ судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“, Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подноситељки представке, нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подноситељка представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд за људска права је одбацио представку.
Уставни суд налази да се, у ситуацији када се уставном жалбом, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, оспорава пресуда којом је подноситељки правноснажно досуђено новчано обештећење за неимовинску штету која је изазвана повредом права на суђење у разумном року, а која је утврђена због немогућности да у примереном року наплати своја правноснажно досуђена потраживања из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, истакнута повреда зајемченог права мора испитивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије. У том смислу, у овом уставносудском предмету оцена досуђене висине накнаде неимовинске штете нема карактер инстанционог поступања Уставног суда, већ представља механизам којим се обезбеђује да се зајемчена права тумаче у складу са праксом Европског суда за људска права као међународне институције која надзире њихово спровођење. Уставни суд истиче да је у циљу усклађивања своје праксе са јединственим приступом Европског суда за људска права у решавању овог спорног питања, на седници одржаној 4. јуна 2020. године, донео Одлуку Уж-277/2017 (објављена на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs и у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 104/20), којом је усвојио уставне жалбе М. К, Д. М. и С.Ј. и утврдио да је подносиоцима оспореним решењима, којима им је, применом одредаба Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова, досуђена накнада на име нематеријалне штете, повређено право на суђење у разумном року, јер досуђена висина не представља довољну и адекватну накнаду за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те се не може сматрати да су њеним досуђивањем подносиоци изгубили статус „жртве“. Истом одлуком подносиоцима је утврђено право на накнаду нематеријалне штете у износу од по 800 евра, у динарској противвредности, умањеном за износе који су им већ исплаћени по истом основу.
Примењујући претходно изложено на конкретан случај, а с обзиром на то да је подноситељки уставне жалбе повреда права на суђење у разумном року утврђена због немогућности да у примереном року наплати потраживања из радног односа од послодавца - дужника који је привредно друштво са већинским друштвеним, односно државним капиталом, Уставни суд је утврдио да је подноситељки оспореном пресудом Вишег суда у Смедереву Гжрр. 171/23 од 6. јуна 2023. године, којом јој је на име новчаног обештећења за неимовинску штету причињену повредом права на суђење у разумном року у предмету Привредног суда у Београду Ст. 118/20 (Ст. 57/10) правноснажно досуђен износ од 700 евра, повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу у односу на истакнуту повреду права из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
5. Разматрајући начин отклањања штетних последица утврђене повреде права, Уставни суд се, такође, позива на образложење Одлуке Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године.
Уставни суд је оценио да је утврђивање права подноситељки уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у висини коју Европски суд сматра довољном и адекватном новчаном сатисфакцијом због немогућности наплате потраживања у разумном року, најделотворнији начин отклањања штетних последица утврђене повреде права.
Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу оспорене пресуде Вишег суда у Смедереву Гжрр. 171/23 од 6. јуна 2023. године, као и за остале износе који су подноситељки уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 118/20 (Ст. 57/10). Накнада нематеријалне штете се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. Имајући у виду да је подноситељки утврђена повреда права на правично суђење и утврђено јој је право на накнаду нематеријалне штете, Уставни суд налази да је беспредметно разматрање уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 36. и члана 58. став 1. Устава.
На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Разматрајући захтев подноситељке за накнаду материјалне штете на име трошкова за адвокатске услуге за изјављивање приговора ради убрзавања поступка и за жалбу у предметном парничном поступку, Уставни суд је оценио да не постоје процесне претпоставке за одлучивање о том захтеву. Стога је Уставни суд уставну жалбу у том делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. У погледу захтева за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.