Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама А. М. из Крушевца и И. С. из Мудраковаца код Крушевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба И. С. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 2678/21 од 4. јула 2022. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништавају се решење Привредног суда у Краљеву Р4 Ст. 280/21 од 23. априла 2021. године и решење Привредног апелационог суда Рж Ст. 2678/21 од 4. јула 2022. године.
3. Усваја се уставна жалба И. С. и утврђује да су подносиоцу повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 23/15.
4. Утврђује се право И. С. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 23/15. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Утврђује се право И. С. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 23/15, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. Обуставља се поступак по уставној жалби А. М. изјављеној против решења Привредног апелационог суда Рж Ст. 2242/22 од 6. јуна 2022. године, као и због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 23/15.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. М. из Крушевца и И. С. из Мудраковаца код Крушевца поднели су 4. и 8. августа 2022. године, преко пуномоћника И. Р. У, адвоката из Крушевца, Уставном суду уставне жалбе, допуњене поднесцима од 30. новембра 2023. године, против решења Привредног апелационог суда Рж Ст. 2678/21 од 4. јула 2022. године и Рж Ст. 2242/22 од 6. јуна 2022. године, због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, зајемчених одредбама чл. 32. и 58. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 23/15.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
Подносилац уставне жалбе А. М. поднеском од 3. априла 2024. године обавестио је Уставни суд да повлачи уставну жалбу.
Подносилац И. С. је у уставној жалби истакао да је оспореним решењем произвољно одбијен његов приговор ради убрзавања предметног стечајног поступка, као и да исто не садржи одговарајуће образложење, јер је игнорисана пракса Европског суда за људска права и Уставног суда на коју је указао. У уставној жалби је, такође, наведено да спорни стечајни поступак траје преко седам година, да је подносилац ступио на место стечајног повериоца, његовог покојног оца С.С, који је пријавио своја потраживања из радног односа према стечајном дужнику - предузећу са већинским друштвеним капиталом и која су му само делимично намирена.
Уставном жалбом је тражено да се утврди да је подносиоцу у оспореном стечајном поступку повређено право на правично суђење и право на имовину. Такође, подносилац је захтевао да му буде утврђено право на накнаду нематеријалне штете и право на накнаду материјалне штете у висини потраживања утврђених у стечајном поступку.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Краљеву Ст. 23/15 од 6. јула 2015. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником ХИ „Ж.“ а.д. Крушевац. Према решењу Привредног суда у Краљеву Ст. 23/15 од 25. новембра 2015, разрешена је дужности стечајног управника Агенција за приватизацију и именована Агенција за лиценцирање стечајних управника.
У предметном стечајном поступку правни претходник подносиоца уставне жалбе И. С, пок. С.С. пријавио је своја потраживања из радног односа која су му у том поступку утврђена и делимично намирена, а подносилац је ступио на његово место као стечајни поверилац изменом коначне листе поверилаца, решењем Привредног суда у Краљеву Ст. 23/15 од 16. октобра 2020. године.
Оспореним решењем Привредног апелационог суда одбијена је као неоснована жалба подносиоца И. С. и потврђено решење Привредног суда у Краљеву којим је одбијен његов приговор ради убрзавања стечајног поступка који се води пред тим судом у предмету Ст. 23/15. У образложењу оспореног другостепеног решења је наведено да је правном претходнику подносиоца већ утврђена повреда права на суђење у разумном року решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 4940/19 од 31. децембра 2019. године, те да је при оцени повреде наведеног права цењен само период који је уследио након тога, а да у том периоду нема неделотворног поступања суда и да се за постојање повреде овог права цене сви критеријуми из одредбе члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Испитујући наводе подносиоца И. С. у делу у којем је уставна жалба изјављена против оспореног решења, Уставни суд констатује да је тврдњa подносиоца о повреди права на правично суђење заснована на наводима да је његов приговор произвољно одбијен и да оспорено решење не садржи одговарајуће образложење, јер је игнорисана релевантна пракса Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) и Уставног суда.
У вези са основаношћу ових навода и тврдњи подносиоца који се односе на оспорено решење, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су изнети у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године.
Полазећи од ставова и оцена који су детаљно изложени у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године, Уставни суд указује да поступајући суд приликом доношења оспореног решења није имао у виду релевантну праксу Европског суда која се тиче неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом (која је наведена у означеној одлуци), већ да је оспорено решење искључиво засновано на примени мерила за оцену трајања суђења у разумном року из члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року.
Уставни суд овде посебно указује на праксу Европског суда у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.), према којој је период неизвршења правноснажне домаће одлуке донете према предузећу са већинским државним или друштвеним капиталом у трајању до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, док свако дуже трајање намирења потраживања представља повреду Европске конвенције.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је предметни стечајни поступак у тренутку доношења оспореног решења трајао преко две и по године, рачунајући период који је уследио након већ утврђене повреде права на суђење у разумном року, те да поступајући суд приликом доношења оспореног решења није имао у виду релевантну праксу Европског суда, коју прихвата и Уставни суд, Уставни суд је оценио да је оспореним решењем меродавно право примењено на уставноправно неприхватљив начин на штету подносиоца.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је оспореним решењем повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке. Уставни суд напомиње да је сличан правни став изнео у Одлуци Уж- 5357/2022 од 7. марта 2024. године, објављеној на интернет страници Уставног суда (www.ustavni.sud.rs).
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорено решење, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност „редовних“ судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд није вратио предмет „редовном“ суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року. Из истог разлога, Уставни суд је у тачки 2. изреке поништио и првостепено решење, иако оно није оспорено уставном жалбом. Овакав став Уставни суд је изразио у Одлуци Уж-5357/2022 од 7. марта 2024. године.
7. Одлучујући о наводима подносиоца И. С. о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 23/15, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подносиоца у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које прихвата и овај суд, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При том, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је оспорени стечајни поступак који се води према предузећу са већинским државним, односно друштвеним капиталом, у тренутку подношења приговора подносиоца ради убрзавања поступка трајао две и по године од претходно утврђене повреде права на суђење у разумном року, при чему у наведеном периоду утврђена потраживања подносиоца нису намирена, Уставни суд је оценио да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 23/15 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. Разматрајући тврдње подносиоца И. С. да му је у оспореном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Краљеву да обезбеди намирење потраживања подносиоца која потичу из радног односа његовог правног претходника од стечајног дужника са претежним државним, односно друштвеним капиталом представља повреду права подносиоца на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 23/15 повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, и то у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 23/15. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
10. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 5. изреке, утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 23/15, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
11. Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе А. М. поднеском од 3. априла 2024. године обавестио Уставни суд да повлачи уставну жалбу, Уставни суд је, сагласно одредби члана 88. тачка 1. Закона о Уставном суду, обуставио поступак по његовој уставној жалби, одлучујући као у тачки 6. изреке.
12. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тач. 7) и 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.