Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама Ј. И. из Петријева код Смедерева, Д. Ж, З. Ј, М. Д.(1), С. Х, М. Д.(2), Б. П, С. Ј, свих из Смедерева, Д. В. из села Вучак код Смедерева, Н. Р. из Петријева код Смедерева и Д. Д. из Лугавчине код Смедерева, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе Ј. И, Д. Ж, З. Ј, М. Д.(1), С. Х, М. Д.(2), Б. П, С. Ј, Д. В, Н. Р. и Д. Д. и утврђује да су подносиоцима повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 12/19 (раније број Ст. 16/15).
2. Утврђује се право Ј. И, Д. Ж, З. Ј, М. Д.(1), С. Х, М. Д.(2), Б. П, С. Ј, Д. В, Н. Р. и Д. Д. на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 12/19 (раније број Ст. 16/15). Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Утврђује се право Ј. И, Д. Ж, З. Ј, М. Д.(1), С. Х, М. Д.(2), Б. П, С. Ј, Д. В, Н. Р. и Д. Д. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 12/19 (раније број Ст. 16/15), умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
4. Одбацују се захтеви подносилаца уставних жалбеи за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ј. И. из Петријева код Смедерава и друга лица наведена у уводу и изреци поднели су 30. новембра и 5. децембра 2022. године, преко пуномоћника С. А, адвоката из Ниша, Уставном суду уставне жалбе због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 12/19 (раније број Ст. 16/15), као и члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода, чију евентуалну повреду Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава којима су зајемчена иста права.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
Подносиоци су у уставним жалбама, између осталог истакли: да су били запослени код стечајног дужника Ф. „Ж.“ ад Смедерево, те да су у стечајном поступку над наведеним стечајним дужником пријавили потраживања на име неисплаћених зарада; да је стечајни поступак отворен решењем Привредног суда у Пожаревцу Ст. 16/15 од 17. јула 2015. године; да је након продаје стечајног дужника настављен стечај над стечајном масом у поступку Ст. 12/19 пред истим судом и да је решењем од 1. новембра 2022. године закључен стечај и над стечајном масом, а да они нису намирили потраживања у периоду од седам година колико је трајао стечајни поступак; да су подносили приговоре ради убрзања поступка који су одбијени првостепеним решењима; да им је поступањем Привредног суда у Пожаревцу у предмету Ст. 12/19 повређено право на правично суђење и право на имовину. Предложили су да Уставни суд усвоји уставне жалбе и истакли су захтеве за накнаду материјалне и нематеријалне штете, као и трошкова на име састава уставних жалби.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу достављене документације, дописа Привредног суда у Пожаревцу од 22. јула 2024. године и података објављених на интернет страницама Агенције за привредне регистре и Министарства привреде, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Пожаревцу Ст. 16/15 од 17. јула 2015. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником Ф. „Ж.“ а.д. Смедерево, а за стечајног управника је одређена Агенција за лиценцирање стечајних управника. Након продаје стечајног дужника као правног лица поступак стечаја је настављен над стечајном масом и он је закључен решењем Привредног суда у Пожаревцу Ст. 12/19 од 1. новембра 2022. године које је постало правноснажно 4. јануара 2023. године. Стечајни дужник је било предузеће са већинским државним капиталом. Стечајни дужник је било предузеће са већинским државним капиталом.
Подносиоци уставне жалбе су у предметном стечајном поступку пријавили своја потраживања из радног односа која су им у истом поступку и призната, али нису намирена.
Решењима Привредног апелационог суда одбијене су као неосноване жалбе подносилаца уставних жалби и потврђена су првостепена решења Привредног суда у Пожаревцу којима су одбијени њихови приговори ради убрзавања стечајног поступка који се водио пред тим судом у предмету Ст. 12/19. У образложењима другостепених решења је наведено да је суд поступао у свему у складу са одредбама Закона о стечају и да су у конкретном случају правилно примењена мерила из члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставну жалбу повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.) Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које прихвата и овај суд, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Имајући у виду наведено, те да оспорени стечајни поступак трајао преко седам година и да у наведеном периоду утврђена потраживања подносилаца из радног односа према предузећу у државном власништву нису наплаћена, нити на други начин намирена, Уставни суд је оценио да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставне жалбе подносилаца и утврдио да им је у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 12/19 (раније број Ст. 16/15), повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Разматрајући тврдње подносилаца да им је у оспореном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Пожаревцу да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа од стечајног дужника са претежним државним капиталом представља повреду права подносилаца на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подносилаца и утврдио да им је у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 12/19 (раније број Ст. 16/15) повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.
7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, и то сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 12/19 (раније број Ст. 16/15). Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
8. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке, утврдио право подносилаца уставне жалбе на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 12/19 (раније број Ст. 16/15), умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
9. У погледу захтева подносилаца за накнаду трошкова поступка на име састава уставних жалби од стране адвоката, Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве подносилаца, решавајући као у тачки 4. изреке.
10. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.