Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. Ј. из Прељине код Чачка, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба А. Ј. и утврђује да је решењем Вишег суда у Чачку Рж г. 42/22 од 20. априла 2022. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Вишег суда у Чачку Рж г. 42/22 од 20. априла 2022. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Основног суда у Чачку Р4 И. 133/21 од 21. јануара 2022. године.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. Ј. из Прељине код Чачка је 19. маја 2022. године, преко пуномоћника, Р. В, адвоката из Чачка, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Чачку Рж г. 42/22 од 20. априла 2022. године, због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење и права на имовину, утврђених, односно зајемчених одредбама члана 21. члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије,
Уставном жалбом се оспорава другостепено решење којим је правноснажно одбијен приговор подносиоца уставне жалбе ради убрзавања извршног поступка, са образложењем да је извршни поступак пред судом окончан и да је предмет достављен јавном извршитељу ради наставка спровођења извршења, а приговор може да се поднесе суду који води поступак и док је поступак у току.
Подносилац уставне жалбе је предложио Уставном суду да усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорено другостепено решење. Тражио је накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Предлагач А. Ј, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 6. децембра 2021. године приговор ради убрзавања извршног поступка у предмету Основног суда у Чачку И. 3747/12, у коме има својство извршног повериоца.
Основни суд у Чачку је 21. јануара 2022. године донео решење Р4 И. 133/21, којим је одбио као неоснован овај приговор.
Одлучујући о жалби предлагача, Виши суд у Чачку је оспореним решењем Рж г. 42/22 од 20. априла 2022. године одбио као неосновану жалбу и потврдио првостепено решење. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је у поступку пред првостепеним судом утврђено да је Основни суд у Чачку, по предлогу за извршење овде предлагача, одредио извршење, па је решење о извршењу достављено на спровођење јавном извршитељу; да је правилна одлука првостепеног суда којом је одбијен као неоснован приговор ради убрзавања тог извршног поступка; да из одредбе члана 5. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року следи да странка може поднети приговор ради убрзавања поступка само у предметима који нису окончани; да је предлагач у конкретном случају поднео овај приговор након што је окончан поступак пред извршним судом и да се поступак тренутно води пред јавним извршитељем, чије поступање не може да надгледа суд.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) прописано је: да право на суђење у разумном року има свака странка у судском поступку, што укључује и извршни поступак, сваки учесник по закону којим се уређује ванпарнични поступак, а оштећени у кривичном поступку, приватни тужилац и оштећени као тужилац само ако су истакли имовинско-правни захтев (у даљем тексту: странка) (члан 2. став 1.); да су правна средства којима се штити право на суђење у разумном року приговор ради убрзавања поступка (у даљем тексту: приговор), жалба и захтев за правично задовољење (члан 3. став 1.); да се приговор и жалба могу поднети док се поступак не оконча (члан 5. став 1.); да странка подноси приговор суду који води поступак или суду пред којим се води поступак ако сматра да је јавни тужилац повредио њено право (члан 7. став 1.); да председник суда решењем одбацује или одбија приговор без испитног поступка, или води испитни поступак (члан 8. став 1.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе којим се побија наведено другостепено решење са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд подсећа да у поступку по уставној жалби није надлежан да оцењује правилност чињеничних закључака редовних судова, јер би у том случају, поступајући као инстанциони суд, изашао из граница својих овлашћења. Једини изузетак од наведеног правила постоји у ситуацији када су закључци редовних судова очигледно произвољни и арбитрерни у тој мери да за последицу имају повреду уставних права и слобода. С тим у вези, Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права према којем грешка у примени права или утврђивању чињеница учињена од стране суда, која је тако приметна да се може окарaктерисати као „очигледна грешка“, може нарушити правичност поступка (видети пресуду Великог већа Европског суда за људска права у предмету Bochan против Украјине, од 5. фебруара 2015. године, број представке 22251/08, став 62.).
Уставни суд, пре свега, констатује да је оспореним решењем Вишег суда у Чачку Рж г. 42/22 од 20. априла 2022. године правноснажно одбијен као неоснован приговор подносиоца уставне жалбе ради убрзавања извршног поступка у предмету Основног суда у Чачку И. 3747/12, јер је наведени другостепени суд оценио да је приговор ради убрзавања поступка поднет након окончања извршног поступка. Образложење оспореног појединачног акта се практично заснива на оцени према којој суд, у смислу одредаба Закона о заштити права на суђење у разумном року, не може да поступа по предметном приговору, јер поступак спровођења извршења води јавни извршитељ.
С тим у вези, Уставни суд напомиње да је одредбом члана 75. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11, 99/11- др. закон, 109/13 - Одлука УС, 55/14 и 139/14), који се примењивао у конкретном случају, прописано да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем. Из садржине документације приложене уз уставну жалбу произлази да се предметни извршни поступак најпре водио пред Основним судом у Чачку, те да је затим настављен пред јавним извршитељем. Уставни суд и у овом предмету указује да се фаза спровођења извршења пред јавним извршитељем сматра саставним делом извршног поступка и да трајање поступка пред јавним извршитељем може бити обухваћено правним средствима из Закона о заштити права на суђење у разумном року (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-7451/2016 од 25. октобра 2018 године, доступна на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је Виши суд у Чачку извео уставноправно неприхватљив закључак да се приговором ради убрзавања поступка не може оспоравати дужина трајања извршног поступка који се води пред јавним извршитељем. Стога је Суд оценио да је оспореним другостепеним решењем повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, те је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као тачки 1. изреке.
Уставни суд сматра да се штетне последице настале повредом права на правично суђење могу отклонити једино поништајем оспореног решења Вишег суда у Чачку Рж г. 42/22 од 20. априла 2022. године, како би тај суд донео нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Основног суда у Чачку Р4 И. 133/21 од 21. јануара 2022. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
6. С обзиром на то да је Уставни суд поништио оспорено решење и наложио отклањање штетних последица, то није посебно разматрао наводе о повреди начела из члана 21. Устава и права из члана 58. став 1. Устава.
7. У погледу захтева подносиоца за накнаду трошкова поступка на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
8. Сагласно свему изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.