Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. М. из Косова Поља, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Р. М. и утврђује да је решењем Основног суда у Лесковцу Р4 И. 128/21 од 14. јануара 2022. године и решењем Вишег суда у Лесковцу Рж г. 26/22 од 6. априла 2022. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Вишег суда у Лесковцу Рж г. 26/22 од 6. априла 2022. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подноситељке уставне жалбе изјављеној против решења Основног суда у Лесковцу Р4 И. 128/21 од 14. јануара 2022. године.
3. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
4. Одбацује се захтев подноситељке за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. М. из Косова Поља је 14. маја 2022. године, преко пуномоћника М. М, адвоката из Прокупља, поднела Уставном суду уставну жалбу против решења Основног суда у Лесковцу Р4 И. 128/21 од 14. јануара 2022. године и решења Вишег суда у Лесковцу Рж г. 26/22 од 6. априла 2022. године, због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подноситељка уставне жалбе наводи да је оспореним решењима одбијен као неоснован њен приговор ради убрзавања извршног поступка у коме је имала својство извршног повериоца, те да је неприхватљива оцена судова да се у поступку по наведеном правном средству не може ценити поступање јавног извршитеља, који је у конкретном случају надлежан за даље спровођење извршења након доношења решења о извршењу. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди јој право на накнаду нематеријалне штете због повреде означеног уставног права.
Имајући у виду да подноситељка уставне жалбе првенствено указује на произвољност оцене судова о домашају заштите права на суђење у разумном року у извршном поступку, Уставни суд је закључио да се подноситељка у суштини позива на повреду права на правично суђење. Стога је Суд ценио основаност уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава искључиво у односу на оспорена решења.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Предлагач Р. М, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је 24. децембра 2021. године приговор ради убрзавања извршног поступка који се водио пред Основним судом у Лесковцу у предмету И. 2174/18, а у коме је имала својство извршног повериоца.
Основни суд у Лесковцу је 14. јануара 2022. године донео оспорено решење Р4 И. 128/21, којим је одбио као неоснован овај приговор.
Одлучујући о жалби предлагача, Виши суд Лесковцу у је оспореним решењем Рж г. 26/22 од 6. априла 2022. године одбио као неосновану жалбу и потврдио првостепено решење. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је у поступку пред првостепеним судом утврђено да је Основни суд у Лесковцу, по предлогу за извршење овде предлагача, одредио извршење, па је решење о извршењу достављено на спровођење јавном извршитељу; да је правилна одлука првостепеног суда којом је одбијен као неоснован приговор ради убрзавања тог извршног поступка; да из одредбе члана 5. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року следи да странка може поднети приговор ради убрзавања поступка само у предметима који нису окончани; да је предлагач у конкретном случају поднео овај приговор након што је окончан поступак пред извршним судом и да се поступак тренутно води пред јавним извршитељем, чије поступање не може да надгледа суд.
4. Одредбом члана 32. став 1.Устава, на чију се повреду позива подноситељка у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) прописано је: да право на суђење у разумном року има свака странка у судском поступку, што укључује и извршни поступак, сваки учесник по закону којим се уређује ванпарнични поступак, а оштећени у кривичном поступку, приватни тужилац и оштећени као тужилац само ако су истакли имовинско-правни захтев (у даљем тексту: странка) (члан 2. став 1.); да су правна средства којима се штити право на суђење у разумном року приговор ради убрзавања поступка (у даљем тексту: приговор), жалба и захтев за правично задовољење (члан 3. став 1.); да се приговор и жалба могу поднети док се поступак не оконча (члан 5. став 1.); да странка подноси приговор суду који води поступак или суду пред којим се води поступак ако сматра да је јавни тужилац повредио њено право (члан 7. став 1.); да председник суда решењем одбацује или одбија приговор без испитног поступка, или води испитни поступак (члан 8. став 1.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. сзтав 1. Устава, Уставни суд подсећа да у поступку по уставној жалби није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, јер би у том случају, поступајући као инстанциони суд, изашао из граница својих овлашћења. Једини изузетак од наведеног правила постоји у ситуацији када су закључци редовних судова очигледно произвољни и арбитрерни у тој мери да за последицу имају повреду уставних права и слобода. С тим у вези, Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права према којем грешка у примени права или утврђивању чињеница учињена од стране суда, која је тако приметна да се може окарaктерисати као „очигледна грешка“, може нарушити правичност поступка (видети пресуду Великог већа Европског суда за људска права у предмету Bochan против Украјине, од 5. фебруара 2015. године, број представке 22251/08, став 62.).
Уставни суд, пре свега, констатује да је оспореним решењима правноснажно одбијен као неоснован приговор подноситељке уставне жалбе ради убрзавања извршног поступка у предмету Основног суда у Лесковцу И. 2174/18, јер су судови оценили да је приговор ради убрзавања поступка поднет након окончања извршног поступка. Образложење оспорених аката се практично заснива на оцени према којој суд, у смислу одредаба Закона о заштити права на суђење у разумном року, не може да поступа по предметном приговору, јер поступак спровођења извршења води јавни извршитељ.
С тим у вези, Уставни суд напомиње да је одредбом члана 128. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16, 113/17, 54/19 и 9/20), који се примењивао у конкретном случају, прописано да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем. Из садржине документације приложене уз уставну жалбу произлази да се предметни извршни поступак најпре водио пред Основним судом у Чачку, те да је затим настављен пред јавним извршитељем. Уставни суд и у овом предмету указује да се фаза спровођења извршења пред јавним извршитељем сматра саставним делом извршног поступка и да трајање поступка пред јавним извршитељем може бити обухваћено правним средствима из Закона о заштити права на суђење у разумном року (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-7451/2016 од 25. октобра 2018 године, доступна на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да су Основни суд у Лесковцу и Виши суд у Лесковцу извели уставноправно неприхватљив закључак да се приговором ради убрзавања поступка не може оспоравати дужина трајања извршног поступка који се води пред јавним извршитељем. Стога је Суд оценио да је оспореним решењима повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
5. Уставни суд налази да се штетне последице настале повредом права на правично суђење могу отклонити једино поништајем оспореног решења Вишег суда у Лесковцу Рж г. 26/22 од 6. априла 2022. године, како би тај суд донео нову одлуку о жалби подноситељке уставне жалбе изјављеној против решења Основног суда у Лесковцу Р4 И. 128/21 од 14. јануара 2022. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
6. У вези са захтевом подноситељке уставне жалбе да јој Уставни суд утврди право на накнаду нематеријалне штете, Уставни суд напомиње да ће се поново одлучивати о приговору подноситељке уставне жалбе ради убрзавања поступка, па да странка у складу са одредбом члана 26. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) може да поднесе тужбу против Републике Србије за новчано обештећење за неимовинску (нематеријалну) штету у року од једне године од дана када је стекла право на правично задовољење, а о чему говоре одредбе члана 22. тог закона. Право на правично задовољење има странка чији је приговор усвојен, а која није поднела жалбу, затим странка чија је жалба одбијена уз потврђивање првостепеног решења о усвајању приговора и странка чија је жалба усвојена. Имајући у виду наведено, Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио захтев подноситељке за накнаду нематеријалне штете, решавајући као у тачки 3. изреке.
7. У погледу захтева подноситељке за накнаду трошкова поступка на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 4. изреке.
8. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.