Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. М. из Лесковца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. М. и утврђује да је пресудом Вишег суда у Лесковцу Гжрр. 771/21 од 29. новембра 2021. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право С. М. на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износ исплаћен по основу пресуде Вишег суда у Лесковцу Гжрр. 771/21 од 29. новембра 2021. године, као и за остале износе који су подносиоцу уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 38/10. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подносиоца уствне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. М. из Лесковца је, 20. јануара 2022. године, преко пуномоћника И. П, адвоката из Лесковца, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Лесковцу Гжрр. 771/21 од 29. новембра 2021. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, из члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на имовину из члана 58. ст. 1. и 2. Устава у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 38/10.
Уставном жалбом оспорена је правноснажна пресуда донета у парничном поступку вођеном по тужби подносиоца уставне жалбе за новчано обештећење за неимовинску штету због утврђене повреде права на суђење у разумном року. Оспореном пресудом правноснажно је обавезана тужена Република Србија да подносиоцу на име накнаде нематеријалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку исплати износ од 500 евра, у динарској противвредности према средњем курсу Народне банке Србије, са законском затезном каматом.
Подносилац је оспорио висину износа досуђене накнаде, сматрајући да је накнада прениско одређена и да не може представљати правично задовољење због утврђене повреде права на суђење у разумном року. У вези са тим, навео је да су одлукама Европског суда за људска права, у истим правним стварима, досуђивани већи износи накнаде нематеријалне штете. Поред тога, истакао је повреду права на имовину у предметном стечајном поступку, због пропуста суда да намири потраживања утврђена у стечајном поступку против дужника који претежно има друштвени капитал.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, укине пресуде донете у предметном поступку и да тужбени захтев усвоји у целини, тако што ће се тужена обавезати на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, као и да утврди да му је у предметном стечајном поступку повређено право на имовину. Због повреде права на имовину истакао је захтев за накнаду материјалне штете у висини потраживања која су му призната у стечајном поступку. Такође, поставио је захтев за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Привредног суда у Лесковцу Р4 Ст. 6084/19 од 28. новембра 2019. године усвојен је приговор предлагача, овде подносиоца уставне жалбе, те је утврђено да му је повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред тим судом над стечајним дужником ДП „З.“ Лесковац, у предмету Ст. 38/10, а у коме је пријавио своје потраживање из радног односа према стечајном дужнику, које му је у том поступку признато.
Оспореном пресудом Вишег суда у Лесковцу Гжрр. 771/21 од 29. новембра 2021. године потврђена је пресуда Основног суда у Лесковцу Прр. 269/20 од 6. маја 2021. године, којом је делимично усвојен тужбени захтев и обавезана је тужена Република Србија – Привредни суд у Лесковцу да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, на име накнаде нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку исплати новчани износ од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, са законском затезном каматом, док је вишак тужбеног захтева, од досуђеног износа од 500 евра до траженог износа од 700 евра, одбијен као неоснован.
4. Одлучујући о уставној жалби изјављеној против пресуде Вишег суда у Лесковцу Гжрр. 771/21 од 29. новембра 2021. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да се наводи подносиоца о учињеној повреди означеног уставног права заснивају на томе да је висина новчаног обештећења која му је досуђена због утврђене повреде права на суђење у разумном року недовољна и неправична, односно да није адекватна.
У вези основаности ових навода и тврдњи подносиоца, а који се односе на оспорену пресуду, Уставни суд упућује на своје ставове и оцене који су детаљно изнети у Одлуци Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године, а који се примењују у конкретном случају.
Уставни суд налази да су у конкретном случају од значаја и ставови Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године).
Наиме, Европски суд се у одлуци у предмету Станковић против Србије први пут изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране „редовних“ судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“, Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подноситељки представке, нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подноситељка представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд је одбацио представку.
Уставни суд налази да се, у ситуацији када се уставном жалбом, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, оспорава пресуда којом је подносиоцу правноснажно досуђено новчано обештећење за нематеријалну штету која је изазвана повредом права на суђење у разумном року, а која је утврђена због немогућности да у примереном року наплати своје правноснажно досуђено потраживање из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, истакнута повреда зајемченог права мора испитивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије. У том смислу, у овом уставносудском предмету оцена досуђене висине накнаде неимовинске штете нема карактер инстанционог поступања Уставног суда, већ представља механизам којим се обезбеђује да се зајемчена права тумаче у складу са праксом Европског суда као међународне институције која надзире њихово спровођење. Уставни суд истиче да је у циљу усклађивања своје праксе са јединственим приступом Европског суда у решавању овог спорног питања, на седници одржаној 4. јуна 2020. године, донео Одлуку Уж-277/2017 (објављена на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs и у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 104/20), којом је усвојио уставне жалбе М. К, Д. М. и С. Ј. и утврдио да је подносиоцима оспореним решењима, којима им је, применом одредаба Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова, досуђена накнада на име нематеријалне штете, повређено право на суђење у разумном року, јер досуђена висина не представља довољну и адекватну накнаду за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те се не може сматрати да су њеним досуђивањем подносиоци изгубили статус „жртве“. Истом одлуком подносиоцима је утврђено право на накнаду нематеријалне штете у износу од по 800 евра, у динарској противвредности, умањеном за износе који су им већ исплаћени по истом основу.
Примењујући претходно изложено на конкретан случај, а с обзиром на то да је подносиоцу уставне жалбе повреда права на суђење у разумном року утврђена због немогућности да у примереном року наплати своје потраживање из радног односа утврђено у стечајном поступку од послодавца - дужника који је привредно друштво са друштвеним капиталом, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу оспореном пресудом Вишег суда у Лесковцу Гжрр. 771/21 од 29. новембра 2021. године, којом му је на име новчаног обештећења за неимовинску штету причињену повредом права на суђење у разумном року у предмету Привредног суда у Лесковцу Ст. 38/10 правноснажно досуђен износ од 500 евра, повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу у односу на истакнуту повреду права из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
5. Разматрајући начин отклањања штетних последица утврђене повреде права, Уставни суд се такође позива на образложење Одлуке Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године.
Уставни суд је оценио да је утврђивање права подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у висини коју Европски суд сматра довољном и адекватном новчаном сатисфакцијом због немогућности наплате потраживања у разумном року најделотворнији начин отклањања штетних последица утврђене повреде права.
Међутим, крећући се у границама захтева уставне жалбе, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износ исплаћен по основу оспорене пресуде Вишег суда у Лесковцу, као и за све остале износе који су подносиоцу уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 38/10. Накнада нематеријалне штете се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Имајући у виду да је утврдио повреду права на правично суђење и да је одредио начин отклањања штетних последица, Уставни суд није посебно испитивао наводе подносиоца о повреди права на једнаку заштиту права, из члана 36. став 1. Устава.
6. У вези са истакнутом повредом права на имовину из члана 58. Устава, као и захтевом за накнаду материјалне штете, Уставни суд указује да је подносилац уставне жалбе, коме је Привредни суд у Лесковцу утврдио повреду права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, имао могућност да, сагласно одредби члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), поднесе тужбу против Републике Србије за накнаду имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року, а чиме се суштински остварује и заштита Уставом зајемченог права на имовину. Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, јер нису испуњене Уставом и законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
8. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.