Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Г. Ћ. из Књажевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Г. Ћ. и утврђује се да су јој повређена права на суђење у разумном року и на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Зајечару у предмету Ст. 447/10.
2. Утврђује се право Г. Ћ. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износ новчаног обештећења досуђен правноснажном пресудом Основног суда у Књажевцу П. 552/18 од 14. фебруара 2019. године, као и за остале евентуално већ исплаћене износе по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Зајечару у предмету Ст. 447/10. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Утврђује се право Г. Ћ. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Зајечару у предмету Ст. 447/10, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
4. Одбацује се уставна жалба Г. Ћ. изјављена против решења Привредног суда у Зајечару Р4. Ст. 223/21 од 17. јуна 2021. године и решења Привредног апелационог суда Рж. Ст. 5060/21 од 30. новембра 2021. године.
5. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Г. Ћ. из Књажевца је 11. фебруара 2022. године, преко пуномоћника И. Т, адвоката из Ниша, Уставном суду изјавила уставну жалбу против решења Привредног суда у Зајечару Р4. Ст. 223/21 од 17. јуна 2021. године и решења Привредног апелационог суда Рж. Ст. 5060/21 од 30. новембра 2021. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, из члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Зајечару у предмету Ст. 447/10.
Подноситељка је 3. јула 2024. године, преко истог пуномоћника, Уставном суду изјавила уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Зајечару у предмету Ст. 447/10.
Уставном жалбом се оспоравају решења којима је правноснажно одбијен приговор овде подноситељке уставне жалбе изјављен због повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Зајечару у предмету Ст. 447/10.
Поред тога, подноситељка истиче да су јој у оспореном стечајном поступку повређена права на суђење у разумном року и на имовину, имајући у виду да подноситељка у дужем временском периоду није успела да намири своја потраживања из радног односа у предметном стечајном поступку који се води према предузећу са већинским друштвеним капиталом.
Подноситељка је захтевала да јој буде утврђено право на накнаду нематеријалне штете у износу од 3.000 евра и право на накнаду материјалне штете у висини потраживања утврђених у стечајном поступку, а која су још увек ненамирена, као и право на накнаду трошкова поступка на име састава уставне жалбе.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), спојио предметне уставне жалбе ради јединственог поступања.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу документације достављене уз уставне жалбе, као и дописа Основног суда у Књажевцу Су. 43-6/24 од 30. октобра 2024. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Зајечару Ст. 447/10 од 15. децембра 2010. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником ДП „И.“ Књажевац, а за стечајног управника је именована Агенција за лиценцирање стечајних управника.
Подноситељка уставне жалбе је у предметном стечајном поступку пријавила своја потраживања из радног односа која су јој утврђена, али нису намирена.
Оспореним решењем Привредног суда у Зајечару Р4. Ст. 223/21 од 17. јуна 2021. године одбијен је приговор предлагача, овде подноситељке уставне жалбе, поднет ради убрзавања стечајног поступка који се води пред Привредним судом у Зајечару у предмету Ст. 447/10.
Оспореним решењем Привредног апелационог суда Рж. Ст. 5060/21 од 30. новембра 2021. године одбијена је као неоснована жалба предлагача, а првостепено решење Привредног суда у Зајечару је потврђено. У образложењу оспореног другостепеног решења је, између осталог, наведено да је предлагачу претходно већ утврђена повреда права на суђење у разумном року решењем Привредног суда у Зајечару Р4. Ст. 96/17 од 28. новембра 2017. године.
Правноснажном пресудом на основу признања Основног суда у Књажевцу П. 552/18 од 14. фебруара 2019. године усвојен је тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, те је обавезана тужена Република Србија – Привредни суд у Зајечару да јој, на име новчаног обештећења за неимовинску штету изазвану повредом права на суђење у разумном року у предмету Привредног суда у Зајечару Ст. 447/10, исплати износ од 400 евра, у динарској противвредности, са припадајућом законском затезном каматом. Из обазложења ове пресуде произлази да је тужбени захтев тужиље усвојен у целости, имајући у виду да је она у току поступка прецизирала тужбени захтев, тако што је тражила исплату износа од 400 евра.
4. Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.
5. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Зајечару у предмету Ст. 447/10, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда за људска права у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука када је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, која је приказана у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године („Службени гласник РС“, број 61/23, доступно и на интернет страници Уставног суда www.ustavni.sud.rs).
Уставни суд понавља да је у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.) Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које и сам прихвата, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са друштвеним, односно већинским државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да оспорени стечајни поступак, који се води према предузећу са већинским државним, односно друштвеним капиталом, траје дуже од 13 година, при чему у наведеном периоду подноситељка уставне жалбе није наплатила своја потраживања из радног односа.
Уставни суд је имао у виду да је правноснажним решењем Привредног суда у Зајечару Р4. Ст. 96/17 од 28. новембра 2017. године већ утврђена повреда права подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, међутим, Уставни суд наглашава да је од тог тренутка протекло више од шест година, а да стечајни поступка није окончан, нити је потраживање подноситељке уставне жалбе намирено.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу подноситељке и утврдио да јој је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Зајечару у предмету Ст. 447/10 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Разматрајући да ли је подноситељки уставне жалбе у оспореном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећу са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, као и то да је подноситељка истакла и захтев за накнаду материјалне штете, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Зајечару да обезбеди намирење потраживања подноситељке које потиче из радног односа, према стечајном дужнику са већинским државним, односно друштвеним капиталом, представља повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и у том делу, па је утврдио да је подноситељки у оспореном стечајном поступку повређено и право на имовину, одлучујући као у тачки 1. изреке.
7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износ новчаног обештећења који је подноситељки досуђен правноснажном пресудом Основног суда у Књажевцу П. 552/18 од 14. фебруара 2019. године, као и за остале евентуално већ исплаћене износе по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Зајечару у предмету Ст. 447/10. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
8. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке, утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку пред Привредним судом у Зајечару у предмету Ст. 447/10, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
9. Испитујући постојање процесних претпоставки за одлучивање у делу у коме је уставна жалба изјављена против решења Привредног суда у Зајечару Р4. Ст. 223/21 од 17. јуна 2021. године и решења Привредног апелационог суда Рж. Ст. 5060/21 од 30. новембра 2021. године, Уставни суд констатује да из навода уставне жалбе и достављене документације произлази да је подноситељка оспорено другостепено решење примила 11. јануара 2022. године.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је предметна уставна жалба изјављена 11. фебруара 2022. године, Уставни суд констатује да иста није изјављена у року из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу подноситељке у овом делу као неблаговремену, решавајући као у тачки 4. изреке.
10. У погледу захтева подноситељке за накнаду трошкова поступка на име састава уставне жалбе од стране адвоката, Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев подноситељке, решавајући као у тачки 5. изреке..
11. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.