Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама З. Ж. и Д. М, обојице из Београда и З. М. из Сакула код Опова, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе З. Ж, Д. М. и З. М. и утврђује да су у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 159/15 повређена права подносилаца уставних жалби на суђење у разумном року и на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право З. Ж, Д. М. и З. М. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 159/15, умањених за износе који су им по том основу већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. Ж. и Д. М, обојица из Београда, и З. М. из Сакула код Опова поднели су 21. јула 2020. године, преко пуномоћника М. С, адвоката из Београда, Уставном суду уставне жалбе, допуњене поднесцима од 8. августа 2022, 24. фебруара и 7. марта 2023. године, због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, из чл. 32. ст. 1. и чл. 58. ст. 1. Устава Републике Србије у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 159/15.
Подносиоци уставних жалби наводе да у оспореном стечајном поступку нису успели да наплате потраживања из радног односа. Предлажу да Уставни суд усвоји уставне жалбе и утврди подносиоцима право на накнаду материјалне штете у висини потраживања која су им утврђена у стечајном поступку.
Уставни суд је, у складу са одредбама чл. 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), спојио поступак по овим уставним жалбама.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставних жалби повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Београду Ст. 159/15 од 25. маја 2015. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником Х. „Ј.“ АД П. „Г.“ ДОО Београд, а за стечајног управника је именована Агенција за приватизацију.
Подносиоци уставних жалби су у предметном стечајном поступку пријавили своја потраживања из радног односа која су им делимично утврђена, а делимично оспорена.
Решењем Привредног суда у Београду Ст. 159/15 од 29. јуна 2020. године је закључен стечајни поступак према стечајном дужнику.
4. Испитујући наводе подносилаца уставних жалби о повреди права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, Уставни суд је утврдио да су подносиоци пријавили потраживања из радног односа у овом предмету која су им утврђена било у целини или делимично у зависности од подносиоца, те да је стечајни поступак покренут доношењем решења Привредног суда у Београду Ст. 159/15 од 25. маја 2015. године, којим је отворен поступак над стечајним дужником Х. „Ј.“ АД П. „Г.“ ДОО Београд, а поступак је окончан након што је постало правноснажно решење истог суда Ст. 159/15 од 29. јуна 2020. године, којим је закључен поступак над стечајним дужником. Из наведеног произлази да је овај поступак колективног намирења стечајних поверилаца трајао више од пет година, што би могло да укаже на чињеницу да поступак није окончан у разумном року.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је приликом одлучивања у овој уставноправној ствари пре свега имао у виду меродавну праксу Европског суда за људска права која се тиче неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом. У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које прихвата и овај Суд, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од изнетог, а узимајући у обзир да је предметни стечајни поступак који је вођен према предузећу са већинским државним, односно друштвеним капиталом трајао дуже од пет година, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају повређено право подносилаца уставних жалби на суђење у разумном року, па је уставне жалбе у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
5. Разматрајући тврдње подносилаца уставних жалби да им је у оспореном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
С обзиром на наведено, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцима уставних жалби повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Београду да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа према стечајном дужнику са државним, односно друштвеним капиталом, представља истовремено и повреду права подносилаца на имовину из члана 58. став 1. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе и у овом делу и утврдио да је подносиоцима у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 159/15 повређено право на имовину, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке утврдио право подносилаца уставних жалби на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 159/15, умањених за износе који су им по том основу већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
7. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.