Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Ј. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Ј. и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Одељењем за комунално-грађевинске послове Управе градске општине Вождовац у предмету број 351-265/2016 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право Д. Ј. на накнаду нематеријалне штете у износу од 900 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Ј. из Београда поднео је Уставном суду, 23. јануара 2023. године, уставну жалбу, допуњену поднесцима од 25. и 31. јануара исте године, против пресуде Управног суда У. 3101/17 од 23. децембра 2022. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије и права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и чл. 36. и 58. Устава. Уставна жалба је, такође, изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у управном поступку који је вођен пред Одељењем за комунално-грађевинске послове Управе градске општине Вождовац у предмету број 351-265/2016.
У уставној жалби је, поред осталог, изложен ток оспореног поступка, за који је наведено да је предуго трајао, због чега подносилац „захтева исплату“ у износу од 350.000 динара.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у оспорени акт, списе предмета број 351-265/2016 Одељења за комунално-грађевинске послове Управе градске општине Вождовац и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 14. августа 2014. године поднео Одељењу за комунално-грађевинске послове Управе градске општине Вождовац „захтев за изградњу канализационог шахта S 1 за објекат у улици Мурска број 3, по главном пројекту и решењу број П/336 ЈКП БВК, условима О/2430“. У захтеву је, поред осталог, наведено да је правни претходник подносиоца захтева поднео захтев за изградњу канализационе мреже за свој објекат и да „једини проблем представљају препреке на терену испред Мурске улице број 3, које је неопходно уклонити како би се изградио главни ревизиони шахт и тиме омогућило исправно функционисање канализације која је већ изграђена“.
Првостепени орган је дописом од 13. октобра 2014. године наложио подносиоцу уставне жалбе да достави сагласност градске општине Вождовац за извођење радова на изградњи канализационог шахта S 1 на к.п. 2600 КО Вождовац, уз напомену да је тај орган „упутио допис Јавном правобранилаштву градске општине Вождовац за давање сагласности за извођење предметних радова“. Од подносиоца је, такође, затражено да достави главни пројекат канализационог прикључка, услове и решење о давању сагласности на главни пројекат прикључка канализације стамбеног објекта у улици Мурска број 3, које издаје ЈКП „Београдски водовод и канализација“ Београд, сагласно одредбама члана 145. став 2. тачка 2) и став 3. Закона о планирању и изградњи. У допису је наведено и то да је истекла важност услова и решења о давању сагласности на главни пројекат, на којима се заснива захтев, па се не могу прихватити као доказ прописан наведеним одредбама закона. Подносилац је упозорен да ће његов захтев бити одбијен, ако у року од 15 дана од дана пријема дописа не достави тражену документацију.
Решењем првостепеног органа број 351-611/2014 од 2. децембра 2014. године одбијен је као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за издавање одобрења за извођење радова на изградњи ревизионог шахта S 1 на к.п. 2600 КО Вождовац, ради прикључења стамбеног објекта на уличну канализациону мрежу у улици Мурска број 3. У образложењу решења је наведено: да је к.п. број 2600 КО Вождовац у државној својини Републике Србије, корисник градска општина Вождовац; да је из дописа ЈКП „Зеленило“ Београд од 13. јуна 2007. године утврђено да је део јавне зелене површине који се налази поред објекта „Донатело“ у програму редовног одржавања јавних зелених површина; да подносилац захтева није поступио по налогу из дописа од 13. октобра 2014. године. Такође је констатовано да је тај орган упутио допис Јавном правобранилаштву градске општине Вождовац да се изјасни „у својству корисника земљишта“ у односу на предметни захтев и да из одговора тог правобранилаштва произлази да се подносилац није обраћао ради давања сагласности за извођење радова, те се „не може изјаснити у вези са извођењем предметних радова, јер странка није приложила одговарајућу документацију“. Налазећи да нису испуњени услови за примену члана 145. ст. 1, 2, 3. и 7. Закона о планирању и изградњи, првостепени орган је одлучио као у диспозитиву решења.
У допису Правобранилаштва градске општине Вождовац од 20. октобра 2015. године, упућеном подносиоцу уставне жалбе поводом захтева поднетог 13. октобра 2015. године за добијање сагласности за извођење радова на к.п. број 2600 КО Вождовац, наведено је да то правобранилаштво није надлежно за одлучивање о наведеном захтеву, већ доношење одлуке по истом спада у делокруг рада органа управе, односно Одељења за комунално-грађевинске и стамбене послове.
Решењем Секретаријата за инспекцијске послове градске управе града Београда – Сектор за другостепени поступак и управно-правне послове за грађевинску и урбанистичку инспекцију X-17 број 351.1-305/2015 од 21. марта 2016. године уважена је жалба коју је подносилац уставне жалбе изјавио 14. октобра 2015. године, поништено је наведено решење првостепеног органа и предмет враћен истом органу на поновно одлучивање, јер је утврђено да у списима предмета нема доказа о уручењу дописа од 13. октобра 2014. године подносиоцу уставне жалбе.
ЈКП „Београдски водовод и канализација“ Београд је дописом од 15. јула 2016. године обавестило подносиоца уставне жалбе да се стање канализационог прикључка објекта у улици Мурска број 3 није променило од 1. марта те године. У допису је наведено: да је прикључак од првог ревизионог силаза до силаза градске канализационе мреже у разделном острву Устаничке улице испуњен песком и неисправан; да је потребно да га подносилац доведе у технички исправно стање у складу са пројектом који је добио сагласност тог јавног предузећа; да ће након тога то јавно предузеће моћи да изда потврду о пријему канализационог споја.
А. Р, члан Општинског већа Градске општине Вождовац упутио је 26. јула 2016. године подносиоцу уставне жалбе допис, у коме је навео да реализација прикључења стамбених објеката на канализациону мрежу није у надлежности општине, већ ЈКП „Београдски водовод и канализација“ Београд и да све пропусте или недостатке који онемогућавају прикључење на канализациону мрежу сваки стамбени објекат решава са тим предузећем. Такође је навео да је општина одговорила на све захтеве који су у њеној надлежности, преко Јавног правобранилаштва, а да поступке рушења нелегалних објеката не може извршити до окончања „парничних и судских поступака и правноснажности решења.“
Првостепени орган је дописом од 13. априла 2016. године наложио подносиоцу уставне жалбе да достави сагласност града Београда, носиоца права јавне својине на к.п. број 2600 КО Вождовац на којој би се изводили радови, као и сагласност градске општине Вождовац која има право коришћења на тој парцели, сагласно одредбама члана 145. став 2. тачка 1) у вези са чланом 135. став 4. Закона о планирању и изградњи. Такође је наложено подносиоцу да достави главни пројекат канализационог прикључка, услове и решење о давању сагласности на главни пројекат прикључка канализације стамбеног објекта у улици Мурска број 3, који издаје ЈКП „Београдски водовод и канализација“ Београд, сагласно одредбама члана 145. став 2. тачка 2) и став 3. наведеног закона. Подносилац је упозорен да ће његов захтев бити одбијен, ако у року од 15 дана од дана пријема дописа не достави тражену документацију.
Решењем првостепеног органа број 351-265/2016 од 20. септембра 2016. године поново је одбијен као неоснован предметни захтев подносиоца уставне жалбе, а у образложењу решења је наведено: да је из података катастра непокретности Републичког геодетског завода утврђено да је к.п. број 2600 КО Вождовац у државној својини Републике Србије, корисник градска општина Вождовац; да подносилац уставне жалбе није поступио по налогу из дописа од 13. априла 2016. године. Првостепени орган је даље навео да је важност услова које је издао ЈКП „Београдски водовод и канализација“ Београд истекла 8. јануара 2004. године, а решења о давању сагласности на главни пројекат прикључка 8. маја исте године, као и да је раније поднети захтев подносиоца за издавање одобрења за извођење радова на изградњи канализационе мреже ради прикључења предметног објекта на градску канализациону мрежу одбијен решењем тог органа број 351-503/13 од 31. јула 2014. године. Првостепени орган је, такође, констатовао садржину дописа од 13. октобра 2014. године, који је „достављен у смислу члана 77. Закона о општем управном поступку“. Будући да није достављена документација прописана одредбама члана 145. ст. 2. и 3. Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09…98/13) и члана 218. Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09…145/14), првостепени орган је нашао да нису испуњени услови за примену члана 145. ст. 1, 2. и 3. Закона о планирању и изградњи и одлучио као у диспозитиву решења.
У жалби коју је подносилац уставне жалбе изјавио против наведеног решења 7. октобра 2016. године, наведено је: да је канализација за објекат у Мурској улици број 3 изграђена „2002-2003. године“; да је на основу решења које није било правноснажно делимично срушена канализација за тај објекат од стране градске општине Вождовац; да је подносилац почетком 2015. године „све порушено вратио у функционално стање (…) а да је након тога В.П. из Београда самовласно забетонирао ревизију шахта“ предметног објекта, због чега исти није у функцији; да је подносилац поступио по налогу првостепеног органа и обратио се Јавном правобранилаштву градске општине Вождовац ради давања сагласности за извођење радова на изградњи канализационог шахта S 1 на к.п. 2600 КО Вождовац, али му је одговорено да је издавање такве сагласности у недлежности првостепеног органа; да је подносилац 26. јула 2016. године од члана Општинског већа ГО Вождовац добио „непечатирани поднесак“ у коме је наведено да је реализација прикључења објеката на канализациону мрежу у надлежности ЈКП „Београдски водовод и канализација“ Београд; да је „очигледно да нико у градској општини Вождовац не зна или не жели да зна шта је коме надлежност“; да су стручна техничка лица грађевинске инспекције Скупштине општине Вождовац пре 13 година констатовала да је на месту шахта S 1 затечен бетонски плато „бесправно изграђеног објекта „Донатело““, чиме је онемогућена израда тог шахта планирана пројектом; да је 27. децембра 2002. године донето решење о рушењу канализације за објекат у улици Мурска број 5, али да оно још није извршено.
Решењем другостепеног органа од 21. децембра 2016. године одбијена је жалба подносиоца уставне жалбе изјављена против новодонетог решења првостепеног органа. Другостепени орган је прихватио разлоге првостепеног органа за одбијање захтева и оценио да наводи жалбе нису од утицаја на другачије одлучивање, будући да се прикључак на канализациону мрежу врши на основу решења којим се одобрава извођење тих радова, а подносилац није доставио сагласност надлежних органа за извођење радова преко к.п. број 2600 КО Вождовац, преко које се једино може прикључити предметни објекат на канализациону мрежу.
Подносилац уставне жалбе је 1. марта 2017. године поднео тужбу Управном суду ради поништаја наведеног коначног управног акта.
Оспореном пресудом Управног суда У. 3101/17 од 23. децембра 2022. године одбијена је као неоснована тужба подносиоца, из разлога који су наведени у побијаном решењу.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред већ наведених уставних одредаба, релевантне су и следеће одредбе закона:
Одредбама Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09, 81/09-исправка, 64/10-Одлука УС, 24/11, 121/12, 42/13-Одлука УС, 50/13-Одлука УС и 98/13-Одлука УС), које су биле на снази у време подношења предметног захтева подносиоца уставне жалбе, било је прописано: да се за изградњу или извођење радова на грађевинском земљишту или објекту који је у власништву више лица, уз захтев из става 1. овог члана, прилаже и оверена сагласност тих лица, а ако се изводе радови на надзиђивању, прилаже се и уговор закључен у складу са посебним законом (члан 135. став 4.); да се извођење радова који се односе на прикључке на изграђену водоводну, канализациону, гасну и сл. мрежу, врши на основу решења којим се одобрава извођење тих радова, које издаје орган надлежан за издавање грађевинске дозволе (члан 145. став 1.); да се уз захтев за издавање решења из става 1. овог члана подноси, између осталог – доказ о праву својине у складу са чланом 135. овог закона (члан 145. став 2. тачка 1)) и идејни пројекат, односно главни пројекат, односно технички опис и попис радова за извођење радова на инвестиционом одржавању (члан 145. став 2. тачка 2)); да се на техничку документацију из става 2. тачка 2) овог члана за изградњу водова и прикључака до изграђене мреже комуналне инфраструктуре, прибавља сагласност јавног комуналног предузећа, односно привредног друштва коме је поверено обављање комуналне делатности (члан 145. став 3.).
Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97, 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано: да се поступак има водити брзо и са што мање трошкова и губитка времена за странку и друга лица која учествују у поступку, али тако да се прибави све што је потребно за правилно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да ако другостепени орган својим решењем поништи првостепено решење и врати предмет првостепеном органу на поновни поступак, првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење, против кога странка има право на жалбу (члан 232. став 2.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најкасније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Закон о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18, 95/18 – аутентично тумачење и 2/23) у члану 9. став 2, члану 171. став 3. и члану 174. садржи суштински исте одредбе о потреби брзог и ефикасног одлучивања у управном поступку, року за доношење решења у поновном поступку и року за одлучивање о жалби.
Одредбом члана 19. став 1. Закона о управним споровима („Службени лист РС“, број 111/09) прописано је да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је повређено право на суђење у разумном року услед дугог трајања управног поступка који је вођен у предмету број 351-265/2016 Одељења за комунално-грађевинске послове Управе градске општине Вождовац.
Испитујући основаност уставне жалбе изјављене због повреде означеног права из члана 32. став 1. Устава, Суд је утврдио да је оспорени поступак започео 14. августа 2014. године, подношењем захтева за изградњу канализационог шахта S 1 за предметни објекат и да је правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда У. 3101/17 од 23. децембра 2022. године.
Уставни суд констатује да је оспорени поступак трајао осам година и четири месеца, што може указивати на то да је изашао из оквира који се сматра разумним за одлучивање. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да се у предметном управном поступку нису постављала сложена чињенична, ни правна питања.
Испитујући значај предмета поступка за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је закључио да је он имао значајан правни и материјални интерес да се у разумном року одлучи о испуњености услова за издавање одобрења за извођење предметних радова.
Оцењујући поступање органа управе и суда пред којима је вођен предметни поступак, Уставни суд је утврдио да је првостепени орган прво решење донео 2 месеца, а друго пет месеци по протеку законом прописаног рока, док је другостепени орган укупно три месеца каснио са доношењем две одлуке о жалбама подносиоца уставне жалбе. Имајући у виду да је одлучивање Управног суда у управном спору који је окончан оспореним актом трајало пет година и девет месеци, Уставни суд је оценио да је тај суд превасходно одговоран за дуго трајање оспореног поступка.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да он у периоду који је укупно трајао 7 месеци није користио жалбу и, евентуално, тужбу због ћутања администрације, због непоступања првостепеног органа по захтеву, односно након поништавања првог решења донетог у оспореном поступку. У вези са одлучивањем другостепеног органа о жалби подносиоца изјављеној 14. октобра 2015. године, Суд је оценио да подношење тужбе због ћутања администрације не би убрзало оспорени поступак, будући да је одлука о тој жалби донета три месеца по истеку законом прописаног рока.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 900 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Одлучујући о висини нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, а такође је имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због наведеног поступања надлежних органа управе и Управног суда.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647, 12666 и 20851) и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.
7. Испитујући уставну жалбу у делу у коме је изјављена против пресуде Управног суда У. 3101/17 од 23. децембра 2022. године, Уставни суд је констатовао да из наведене одредбе члана 170. Устава произлази да се наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
У вези са тврдњом подносиоца да је без своје кривице онемогућен да изгради шахт за свој објекат, због тога што се „град Београд није уписао као носилац права коришћења“, Уставни суд је констатовао да је првостепени орган дописом од 13. априла 2016. године наложио подносиоцу да, поред сагласности града Београда, достави и сагласност градске општине Вождовац која je ималa право коришћења на к.п. број 2600 КО Вождовац, као и главни пројекат канализационог прикључка, услове и решење о давању сагласности на главни пројекат прикључка канализације стамбеног објекта у улици Мурска број 3, који издаје ЈКП „Београдски водовод и канализација“ Београд; да је подносилац примио наведени допис, али да у остављеном року, ни у поступку по жалби, није доставио тражену документацију.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду наведене одредбе члана 145. ст. 1, 2. и 3. Закона о планирању и изградњи, које су меродавне за одлучивање о предметном захтеву, Уставни суд је оценио да се подносилац неосновано позива на то да је Правобранилаштво градске општине Вождовац „требало да му достави сагласност за изградњу шахта S 1 на к.п. 2600 КО Вождовац, односно да са надлежним органима управе спроведе пропуштено“.
У уставној жалби се, такође, истиче:
- да је из оспорене пресуде Управног суда видљиво да није порушен бетонски плато „бесправно подигнутог објекта“ на к.п. број 2600 и да није уклоњена бесправно постављена канализација објекта у Мурској улици број 5 у Београду;
- да је Управни суд у пресуди У. 3768/17 од 10. септембра 2020. године навео да је потребно да се првостепени орган изјасни због чега није спроведено извршење решења Одељења за инспекцијске послове градске општине Вождовац број 354-465/02 од 27. децембра 2002. године;
- да је Секретаријат за имовинско-правне послове Градске управе града Београда у предмету XXI 03 број 072-737/2019 неосновано захтевао достављање акта о могућности озакоњења предметног објекта ради решавања имовинско-правних односа у вези са к.п. бр. 2598, 2599 и 2600 КО Вождовац.
Уставни суд је у вези са овим наводима уставне жалбе утврдио да се они односе на поступке инспекцијског надзора, односно на поступак озакоњења објеката и не могу се довести у везу са предметним управним поступком у коме је одлучивано о захтеву подносиоца за издавање одобрења за извођење радова.
Уставном жалбом је, такође, указано на одредбу члана 1. став 2. Закона о озакоњењу објеката, којом је прописано да се озакоњење објеката односи и на помоћне објекте, који се озакоњују заједно са главним објектом и да је „потребно да се првостепени орган изјасни према одредби члана 1. Закона о озакоњењу објеката, односно у вези са изведеним радовима у складу са чланом 145. Закона о планирању и изградњи“. Испитујући ове наводе, Уставни суд је констатовао да се поступак озакоњења односи и на изведене радове у складу са чланом 145. Закона о планирању и изградњи – за чије извођење није потребна грађевинска дозвола (члан 1. став 3. Закона о озакоњењу објеката) и да је подносилац уставне жалбе 18. новембра 2013. године поднео захтев за легализацију Градској управи града Београда – Секретаријат за послове легализације објеката, прецизирајући да се исти односи на изградњу канализационог прикључка за објекат у Мурској улици број 3, према условима ЈКП „Београдски водовод и канализација“ Београд „број О/2430“ и решењу „број П/336“. Наведени поступак правноснажно је окончан пресудом Управног суда У. 11747/15 од 10. јула 2017. године, против које је подносилац изјавио уставну жалбу. Уставни суд је Одлуком Уж-10953/2017 од 3. јуна 2021. године утврдио да је наведеном пресудом повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, због чега је исту поништио и наложио Управном суду да поново одлучи о тужби подносиоца поднетој против решења Градског већа града Београда број 351-636/15-ГБ од 14. јула 2015. године.
Уставни суд је даље констатовао да је подносилац уставне жалбе, након подношења захтева за легализацију радова на изградњи канализационог прикључка за предметни објекат, поднео захтев за издавање одобрења за извођење радова на изградњи канализационог шахта S 1 за предметни објекат, да од поднетог захтева није одустао, нити је поступак обустављен по службеној дужности, што упућује на закључак да нема идентитета између наведеног захтева за легализацију изведених радова и предметног захтева о коме је одлучено у оспореном поступку.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на то да су оспореним актом подносиоцу повређена права зајемчена одредбама члана 32. став 1. и чл. 36. и 58. Устава.
Будући да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено право или слобода, већ се утврђује једно од начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе, те је њихова повреда акцесорне природе, то значи да до ње може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког одређеног права, односно слободе, што овде није случај.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у преосталом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке
8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.