Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Ш, Н. М, В. М, Љ. Т. и Н. Р, свих из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Ш, Н. М, В. М. и Љ. Т. и утврђује да је решењем Привредног суда у Београду Р4 Ст. 1477/21 од 28. маја 2021. године и решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 3900/21 од 8. јула 2021. године, подносиоцима уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништавају се решење Привредног суда у Београду Р4 Ст. 1477/21 од 28. маја 2021. године и решење Привредног апелационог суда Рж Ст. 3900/21 од 8. јула 2021. године, у делу који се односи на подносиоце уставних жалби.
3. Усваја се уставнa жалбa Д. Ш, Н. М, В. М. и Љ. Т. и утврђује да су им повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 231/21 (раније број Ст. 48/16).
4. Утврђује се право Д. Ш, Н. М, В. М. и Љ. Т. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 231/21 (раније број Ст. 48/16), умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Утврђује се право Д. Ш, Н. М, В. М. и Љ. Т. на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 231/21 (раније број Ст. 48/16). Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. Обуставља се поступак по уставној жалби Н. Р. изјављеној против решења Привредног суда у Београду Р4 Ст. 1477/21 од 28. маја 2021. године и решења Привредног апелационог суда Рж Ст. 3900/21 од 8. јула 2021. године, као и због повреде права на суђење у разумном року, права на имовину и права на рад у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 231/21 (раније број Ст. 48/16).
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Ш, Н. М, В. М, Љ. Т. и Н. Р, сви из Београда, поднели су Уставном суду, 10. септембра 2021. године, преко пуномоћника М. Р, адвоката из Београда, уставну жалбу, допуњену поднеском од 4. децембра 2023. године, против решења из тачке 1. изреке, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, права на имовину и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 58. став 1. и члана 60. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 231/21 (раније број Ст. 48/16).
Уставном жалбом се оспоравају решења којима је правноснажно одбијен приговор подносилаца ради убрзавања стечајног поступка који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 231/21 (раније број Ст. 48/16).
Подносиоци уставне жалбе су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорене акте. У уставној жалби је постављен захтев за утврђење повреде права на имовину у предметном стечајном поступку, а у вези са тим је истакнут захтев за накнаду материјалне штете. Подносиоци Д. Ш, Н. М, В. М. и Љ. Т. су допуном уставне жалбе тражили да се утврди повреда права на суђење у разумном року, права на имовину и права на рад, а у вези са тим је истакнут захтев за накнаду нематеријалне штете.
Допуном уставне жалбе пуномоћник подносилаца уставне жалбе обавестио је Уставни суд да подносилац Н. Р. повлачи уставну жалбу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Стечајни повериоци Д. Ш, Н. М, В. М. и Љ. Т, сви из Београда, овде подносиоци уставне жалбе, пријавили су потраживања из радног односа у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 231/21 (раније број Ст. 48/16) над стечајним дужником „П.“ д.о.о. Београд, који је покренут 12. априла 2016. године, а у којем су им призната потраживања.
Подносиоци су 29. марта 2021. године, заједно са другим лицима, поднели приговор ради убрзавања предметног стечајног поступка.
Привредни суд у Београду је оспореним решењем Р4 Ст. 1477/21 од 28. маја 2021. године одбио као неоснован приговор.
Привредни апелациони суд је оспореним решењем Рж Ст. 3900/21 од 8. јула 2021. године потврдио оспорено првостепено решење.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.” Одредбом члана 88. тачка 1. Закона о Уставном суду прописано је да ће Уставни суд обуставити поступак ако је уставна жалба повучена.
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Уставни суд најпре указује да је приговор ради убрзавања поступка поднет поводом трајања стечајног поступка који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 231/21 (раније број Ст. 48/16), а који је покренут 12. априла 2016. године.
Разматрајући уставну жалбу у делу у којем су подносиоци Д. Ш, Н. М, В. М. и Љ. Т. оспорили решења Привредног суда у Београду и Привредног апелационог суда, којима је правноснажно одбијен приговор подносилаца ради убрзавања поступка, Уставни суд указује на ставове и оцене који су изнети у одлукама Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године и Уж-5357/2022 од 7. марта 2024. године.
Полазећи од ставова и оцена који су детаљно изложени у одлукама Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године и Уж-5357/2022 од 7. марта 2024. године, Уставни суд указује да поступајући судови нису имали у виду релевантну праксу Европског суда за заштиту људских права (у даљем тексту: Европски суд) која се тиче неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом (која је наведена у означеним одлукама), већ да су оспорена решења искључиво заснована на примени мерила за оцену трајања суђења у разумном року из члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року и на оцени да трајање поступка од пет година у конкретном случају не указује на повреду права на суђење у разумном року.
Уставни суд овде посебно указује на праксу Европског суда у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.), према којој је период неизвршења правноснажне домаће одлуке донете према предузећу са већинским државним или друштвеним капиталом у трајању до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција), док свако дуже трајање намирења потраживања представља повреду Европске конвенције.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је стечајни поступак у конкретном случају у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао пет године, те да поступајући судови приликом доношења оспорених решења нису имали у виду релевантну праксу Европског суда (која је детаљно изнета у одлукама Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године и Уж-5357/2022 од 7. марта 2024. године), Уставни суд је оценио да је у оспореним решењима меродавно право примењено на уставноправно неприхватљив начин, чиме је подносиоцима повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу подносилаца Д. Ш, Н. М, В. М. и Љ. Т. у односу на истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. По оцени Уставног суда, у конкретном случају, последице утврђене повреде права су такве природе да се могу отклонити поништајем решења Привредног суда у Београду и Привредног апелационог суда, у делу који се односи на ове подносиоце уставне жалбе. Стога је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност „редовних“ судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, а што је овде случај, Уставни суд није вратио предмет „редовном“ суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року (видети Одлуку Уж-5357/2022 од 7. марта 2024. године).
7. Одлучујући о повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 231/21, коју су истакли подносиоци Д. Ш, Н. М, В. М. и Љ. Т, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. Дакле, сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року, при чему у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је предметни стечајни поступак у конкретном случају у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао пет године, при чему у наведеном периоду призната потраживања подносилаца из радног односа нису намирена, Уставни суд је оценио да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подносилаца Д. Ш, Н. М, В. М. и Љ. Т. и утврдио да им је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 231/21 (раније број Ст. 48/16) повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је, у тачки 5. изреке, одлучио да се правично задовољење ових подносилаца уставне жалбе због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 231/21 (раније број Ст. 48/16). Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
9. Разматрајући тврдње подносилаца Д. Ш, Н. М, В. М. и Љ. Т. да им је у предметном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Београду да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа, према стечајном дужнику са претежним државним, односно друштвеним капиталом, представља повреду права подносилаца на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подносилаца Д. Ш, Н. М, В. М. и Љ. Т. и утврдио да им је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 231/21 (раније број Ст. 48/16) повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
10. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 4. изреке, утврдио право подносилаца Д. Ш, Н. М, В. М. и Љ. Т. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 231/21 (раније број Ст. 48/16), умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству. С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
11. Уставни суд указује да није посебно разматрао тврдње подносилаца којима се указује да им су оспореним решењима повређена права на једнаку заштиту права, права на имовину и права на рад, зајемчена одредбама члана 36. став 1, члана 58. и члана 60. Устава, имајући у виду да је претходно већ утврдио повреде других уставних права подносилаца.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу подносилаца Д. Ш, Н. М, В. М. и Љ. Т, у овом делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
12. Имајући у виду да је допуном уставне жалбе од 4. децембра 2023. године пуномоћник подносилаца уставне жалбе обавестио Уставни суд да подносилац Н. Р. повлачи уставну жалбу, Уставни суд је, сагласно одредби члана 88. тачка 1. Закона о Уставном суду, обуставио поступак по његовој уставној жалби, одлучујући као у тачки 6. изреке.
13. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тач. 7) и 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.