Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама М. Б. из Јовановца код Крагујевца, Љ. С. и В. Д, обојице из Азбреснице код Мерошине и С. К. из Градишта код Мерошине, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе М. Б, Љ. С, В. Д. и С. К. и утврђује да је подносиоцима уставних жалби повређено право на имовину, зајемчено одредбом члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 31/13.
2. Утврђује се право М. Б, Љ. С, В. Д. и С. К. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 31/13, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Усваја се уставна жалба С. К. и утврђује право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су евентуално већ исплаћени по основу нематеријалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 31/13. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
4. Одбацују се захтеви подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Б. из Јовановца код Крагујевца, Љ. С. и В. Д, обојица из Азбреснице код Мерошине и С. К. из Градишта код Мерошине поднели су 29. јуна, 11. јула и 27. априла 2023. године, преко пуномоћника Ј. М, О. М. и М. С, адвоката из Ниша и Алексиначког Рудника код Алексинца, на основу члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), тужбе Основном суду у Прокупљу против Републике Србије ради исплате новчаног обештећења и накнаде материјалне штете због повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 31/13 над стечајним дужником „В.“ ад Ниш.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбом члана 16. став 4. истог закона прописано да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом, Основни суд у Прокупљу је доставио ове предмете Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Уставни суд је, сагласно одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), наведене уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
Подносиоци у предметним тужбама, које се у смислу цитираних одредаба Закона сматрају уставним жалбама (у даљем тексту: уставне жалбе), истакли су да су у спорном стечајном поступку поднели пријаве потраживања из радног односа, која су им у том поступку призната, али која нису наплатили, иако поступак траје више година. Из тог разлога су поднели приговоре ради убрзавања поступка, који су усвојени решењима надлежних привредних судова.
Подносиоци су тужбама захтевали да им буду досуђене накнаде материјалне штете у износима признатих, а ненаплаћених новчаних потраживања у предметном стечајном поступку, са законском затезном каматом, а подносилац С. К. и да му буде досуђено новчано обештећење за неимовинску штету због утврђене повреде права на суђење у разумном року. Такође, подносиоци су захтевали накнаду трошкова поступка.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставне жалбе и списе предмета надлежног суда, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Привредног суда у Ниш Ст. 31/13 од 10. октобра 2013. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником „В.“ ад Ниш, а за стечајног управника је именована Агенција за приватизацију.
Стечајни дужник „В.“ ад Ниш је привредно друштво са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а стечајни поступак је и даље у току.
Подносиоцима уставних жалби су у предметном стечајном поступку призната пријављена потраживања из радног односа.
Решењима Привредног суда у Нишу Р4Ст. 2519/22 од 30. децембра 2022, Р4Ст. 37/23 од 10. фебруара 2023, Р4Ст. 36/23 од 10. фебруара 2023, Р4Ст.
2032/22 од 28. новембра 2022. године усвојени су приговори подносилаца уставних жалби и утврђено је да им је повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води над стечајним дужником „В.“ ад Ниш пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 31/13 и наложено је поступајућем судији да у року од четири месеца од дана пријема овог решења предузме неопходне мере и радње у циљу окончања стечајног поступка.
4. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) прописано је да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.
5. Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је Закон о заштити права на суђење у разумном року ступио на снагу 1. јануара 2016. године и да је њиме предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Такође, из одредбе члана 31. став 1. овог закона произлази да се заштита права на имовину у случају утврђене повреде права на суђење у разумном року остварује пред надлежним судовима, и то подношењем тужбе против Републике Србије са захтевом за накнаду материјалне штете.
Међутим, цитираним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року искључена је примена предметног закона у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, што значи да у овој врсти поступака судови више нису надлежни за заштиту права на суђење у разумном року и права на имовину, већ је то постала искључива надлежност Уставног суда, без обзира на то да ли је предметни поступак у току или је окончан.
Имајући наведено у виду, а посебно одредбу члана 16. став 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да се тужбе подносилаца, поднете надлежном суду ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року, сматрају уставним жалбама.
Сагласно томе, Уставни суд је у овој уставносудској ствари одлучивао о томе да ли је подносиоцима повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава због кашњења у намирењу и исплати правноснажно утврђених потраживања из радног односа према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, као и о захтевима подносилаца за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћених потраживања у стечајном поступку.
С тим у вези, Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним/друштвеним капиталом, а коју прихвата и Уставни суд. У више пресуда које су у овој врсти предмета донете против Републике Србије, Европски суд је заузео став да је тужена држава одговорна ratione personae за неизвршење одлука донетих против предузећа са већинским државним, односно друштвеним капиталом, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним судским одлукама (видети пресуде у предметима: Качапор и други против Србије, представке бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, од 15. јануара 2008. године, ст. 96-99. и Црнишанин и други против Србије, представке бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, од 13. јануара 2009. године, ст. 110 и 111.). Наведено становиште прихватио је и Уставни суд у својој пракси (видети, поред других, одлуке Уж-1712/2010 од 21. марта 2013. године и Уж-7134/2017 од 8. новембра 2018. године - доступно на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Поред тога, Уставни суд је имао у виду свој став да је утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов истицања повреде права на имовину и захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног потраживања, те да су правноснажним решењима надлежног привредног суда усвојени приговори подносилаца и утврђено да им је повређено право на суђење у разумном року у спорном стечајном поступку, у коме су подносиоци пријавили своја потраживања из радног односа према стечајном дужнику, а која су им у том поступку призната, али нису намирена.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Нишу да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа у стечајном поступку у предмету Ст. 31/13 према стечајном дужнику са претежним друштвеним, односно државним капиталом, представља повреду права подносилаца на имовину из члана 58. Устава (видети Одлуку Уж-14718/2023 од 8. фебруара 2024. године, доступна на интернет страници Уставног суда). Стога је Уставни суд усвојио уставне жалбе подносилаца, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права, а узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставним жалбама уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке утврдио право подносилаца уставних жалби на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања која су им утврђена у стечајном поступку пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 31/13, умањених за износе који су им по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Како су подносиоци истакли и захтеве за исплату законске затезне камате, Уставни суд с тим у вези указује на ставове Европског суда изражене у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) који се тичу захтева за обрачунавање и исплату законске затезне камате за период трајања стечајног поступка. Наиме, у наведеној пресуди је констатовано да су подносиоци представки имали право на главни дуг и законску затезну камату до покретања стечајног поступка, што им је и исплаћено, а да им након тог датума камата није исплаћена, јер на то нису имали право, те је стога закључено да су оспорене домаће одлуке у потпуности извршене. У том контексту, Европски суд је даље изнео да се, иако је тужена држава одговорна за дугове друштвених, односно државних предузећа који су утврђени правноснажним пресудама, општа правила домаћег права и даље примењују на било који извршни, односно стечајни поступак против таквог предузећа.
7. У погледу захтева подносиоца С. К. за новчано обештећење због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је у овој уставносудској ствари, у смислу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, одлучивао о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права, односно о захтеву овог подносиоца за накнаду нематеријалне штете.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж-277/2017 од 4. јуна 2020. године).
Европски суд се у одлуци у предмету Станковић против Србије изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране надлежних судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“ Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подноситељки представке нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подноситељка представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд је одбацио представку.
Дакле, Уставни суд налази да се у ситуацији када је подносиоцу утврђена повреда права на суђење у разумном року због немогућности да у примереном року наплати своје правноснажно досуђено, односно утврђено потраживање из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, о захтеву подносиоца за накнаду нематеријалне штете мора одлучивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије, а коју прихвата и Уставни суд.
Имајући у виду да је подносиоцу С. К. повреда права на суђење у разумном року утврђена због немогућности да у примереном року наплате своја потраживања из радног односа од послодавца – стечајног дужника који је привредно друштво са већинским државним, односно друштвеним капиталом (видети Одлуку Уж-12826/2023 од 8. фебруара 2024. године која је доступна на интернет страници Уставног суда), Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу овог подносиоца, те му је у тачки 3. изреке утврдио право на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су му евентуално већ исплаћени по основу нематеријалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 31/13. Накнада нематеријалне штете исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
8. У погледу захтева подносилаца за накнаду трошкова парничних поступака који су пред надлежним судом вођени до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који су након тога уступљени на надлежност Уставном суду), Уставни суд најпре указује да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се тужбе подносилаца у смислу цитираних измена закона сматрају уставним жалбама, Уставни суд је захтеве подносилаца за накнаду трошкова парничних поступака разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83).
Уставни суд, такође, указује да је пред овим судом у току велики број поступака по уступљеним предметима - уставним жалбама подносилаца са захтевима за заштиту права на суђење у разумном року и права на имовину због кашњења у наплати потраживања према предузећима са већинским државним/друштвеним власништвом, а који се налазе у истој чињеничној и правној ситуацији и који су подносили посебне, појединачне уставне жалбе преко истих адвоката, при чему су и ове уставне жалбе додатно вештачки фрагментисане тако што су подношене посебне уставне жалбе (раније тужбе) са захтевом за накнаду нематеријалне штете, а посебне уставне жалбе (раније тужбе) са захтевом за накнаду материјалне штете.
Уставни суд сматра да овакав начин фрагментисања поступака не може допринети економичности, нити ефикасности одлучивања у предметима у којима странка већ дужи временски период чека намирење свог потраживања из радног односа, а што је примарни циљ делотворне заштите права. Истовремено, овакво поступање доводи до раста укупног броја судских предмета и може негативно да утиче на организацију и оптерећеност у раду судова, а што даље може довести до дужег трајања судских поступака уопште и успорити процес одлучивања (видети одлуку Европског суда у предмету Alessandro Ferrara против Италије и 18 других представки, представке бр. 2394/22 и др, од 16. маја 2023. године, ст. 45-68.).
Поред тога, Уставни суд наглашава да је усвојеним изменама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подносилаца уставних жалби, који ће у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система.
Имајући наведено у виду, Уставни суд оцењује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом на име заступања од стране адвоката у сваком појединачном предмету, будући да ти трошкови нису били оправдани нити нужни. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве, решавајући као у тачки 4. изреке.
9. С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.