Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама Б. С, М. Д, обоје из Бечеја, С. С. из Чуруга код Жабља, Ј. Б, Д. В, З. М, М. Б, М. К. и М. Ч, свих из Бечеја, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе Б. С, М. Д, С. С, Ј. Б, Д. В, З. М, М. Б, М. К. и М. Ч. и утврђује да је подносиоцима повређено право на имовину, зајемчено одредбом члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20.
2. Утврђује се право Б. С, М. Д, С. С, Ј. Б, Д. В, З. М, М. Б, М. К. и М. Ч. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Утврђује се право Д. В, М. Б. и М. Ч. на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су евентуално већ исплаћени по основу нематеријалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
4. Одбацују се захтеви подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. С, М. Д, обоје из Бечеја, С. С. из Чуруга код Жабља, Ј. Б, Д. В, З. М, М. Б, М. К. и М. Ч, сви из Бечеја су преко пуномоћника Ј. Н. Б, адвоката из Бечеја, у периоду од 11. марта 2022. године до 15. августа 2023. године, на основу члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), Основном суду у Бечеју поднели тужбе против Републике Србије ради накнаде имовинске штете, изазване повредом права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20, над стечајним дужником „Фадип“ АД Индустрија и трговина Бечеј - у стечају.
Поред тога, Д. В, М. Б. и М. Ч. су преко истог пуномоћника истом суду поднели истог дана, на основу члана 26. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, посебне тужбе са захтевом за исплату неимовинске штете настале услед повреде права на суђење у разумном року, у износу од по 3000 евра.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбама члана 16. ст. 3. и 4. истог закона прописано да се тужбе за новчано обештећење, односно за накнаду имовинске штете, које су поднете у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона, по којима нису донете првостепене одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматрају уставним жалбама, Основни суд у Бечеју је доставио ове предмете Уставном суду, као надлежном на даљи поступак и одлучивање.
Подносиоци су у предметним тужбама, сада уставним жалбама (у даљем тексту: уставне жалбе), навели да су због предугог трајања стечајног поступка изјавили приговоре ради убрзавања поступка који су усвојени решењима Привредног суда у Новом Саду и утврђена им је повреда права на суђење у разумном року. Подносиоци су навели да су им у предметном стечајном поступку утврђена потраживања из радног односа која нису у целости исплаћена и захтевали да им на име накнаде имовинске штете буду исплаћени одређени новчани износи, док су подносиоци Д. В, М. Б. и М. Ч, поред тога, истакли и захтеве за новчано обештећење због повреде права на суђење у разумном року у износ од по 3.000 евра.
Поред тога, Ј. Б. и М. К. су поднесцима од 31. јануара 2024. године прецизирали захтеве за исплату материјалне штете, као и захтеве за исплату трошкова поступка.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставне жалбе и списе предмета надлежног суда, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Стечајни поступак над стечајним дужником „Ф.“ АД Бечеј отворен је решењем Трговинског суда у Новом Саду Ст. 40/09 од 15. октобра 2009. године (сада предмет Привредног суда у Новом Саду Ст. 32/20). Стечајни дужник је предузеће с већинским државним капиталом.
Подносиоци уставних жалби у предметном стечајном поступку имају пријављена потраживања по основу неисплаћених зарада, која су им призната, а која нису намирена.
Решењима Привредног суда у Новом Саду Р4 Ст. 1066/2021 од 27. октобра 2021. године, Р4 Ст. 1068/21 од 21. октобра 2021. године, Р4 Ст. 69/22 од 30. марта 2022. године, Р4 Ст. 1064/21 од 2. новембра 2021. године, Р4 Ст. 34/23 од 6. јула 2023. године, Р4 Ст. 38/23 од 17. јула 2023. године, Р4 Ст. 33/23 од 6. јула 2023. године, Р4 Ст. 116/22 од 17. августа 2022. године и Р4 Ст. 42/23 од 4. августа 2023. године, поред осталог, је утврђено да је предлагачима, овде подносиоцима уставних жалби, повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20.
Поред тога, у образложењу решења Привредног суда у Новом Саду Р4 Ст. 42/23 од 4. августа 2023. године је наведено да је решењем Привредног суда у Новом Саду Ст. 32/20 од 10. јула 2023. године исправљена листа признатих и оспорених потраживања, утврђена закључком Ст. 32/10 од 18. јануара 2011. године са свим досадашњим допунама и изменама, тако што на место повериоца сада пок. И. Ч, чије је потраживање заведено под редним бројем 302, сада ступа поверилац М. Ч, рођена Т, овде подноситељка, на основу решења о наслеђивању Основног суда у Бечеју О. 676/23 од 26. јуна 2023. године које је постало правноснажно 4. јула 2023. године.
4. Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано је да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.
Одредбама члана 16. ст. 3. и 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужбе за новчано обештећење и за накнаду имовинске штете, које су поднете у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона, по којима нису донете првостепене одлуке до дана ступања на снагу овог закона, сматрају уставним жалбама.
Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) је прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.
5. Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је Закон о заштити права на суђење у разумном року ступио на снагу 1. јануара 2016. године и да је њиме предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Такође, из одредаба члана 26. став 1. и члана 31. став 1. овог закона произлази да се право на новчано обештећење (неимовинска штета), односно накнаду имовинске штете због повреде права на суђење у разумном року остварује пред надлежним судовима, и то подношењем тужбе против Републике Србије. Међутим, цитираним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року искључена је примена предметног закона у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, што значи да у овој врсти поступака судови више нису надлежни за заштиту права на суђење у разумном року, већ је то постала искључива надлежност Уставног суда, без обзира на то да ли је предметни поступак у току или је окончан.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је најпре одлучивао о томе да ли је подносиоцима повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, због кашњења у намирењу и исплати правноснажно утврђених потраживања из радног односа према предузећу са већинским државним капиталом, као и о захтеву за накнаду материјалне штете у висини утврђених, а ненаплаћених потраживања.
С тим у вези, Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, а коју прихвата и Уставни суд. У више пресуда које су у овој врсти предмета донете против Републике Србије, Европски суд је заузео став да је тужена држава одговорна ratione persone за неизвршење одлука донетих против предузећа са већинским државним, односно друштвеним капиталом, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним судским одлукама (видети пресуде у предметима: Качапор и други против Србије, представке бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, од 15. јануара 2008. године, ст. 96-99. и Црнишанин и други против Србије, представке бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, од 13. јануара 2009. године, ст. 110-111.). Наведено становиште прихватио је и Уставни суд у својој пракси (видети, поред других, одлуке Уж-1712/2010 од 21. марта 2013. године и Уж-7134/2017 од 8. новембра 2018. године, доступно на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Поред тога, Уставни суд је имао у виду сопствени став да је утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов истицања повреде права на имовину и захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног потраживања, те да су правноснажним решењима надлежног привредног суда усвојени приговори ради убрзавања поступка и утврђено да је предлагачима овде подносиоцима повређено право на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, у коме су пријавили своја потраживања из радног односа према стечајном дужнику (за подноситељку М. Ч. то је учинио њен правни претходник, сада пок. И. Ч.), а која су им у том поступку призната, али нису намирена.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Новом Саду да обезбеди намирење потраживања која потичу из радног односа у стечајном поступку у предмету Ст. 32/20, према стечајном дужнику са претежним државним капиталом, представља повреду права на имовину из члана 58. Устава (видети Одлуку Уж-14718/2023 од 8. фебруара 2024. године). Стога је Уставни суд усвојио уставне жалбе подносилаца, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, а узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставној жалби уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право подносилаца на накнаду материјалне штете, сваком у висини потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
7. Што се тиче захтева из уставних жалби подносилаца Д. В, М. Б. и М. Ч. којим је тражена исплата новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, Уставни суд подсећа да је овим подносиоцима решењем већ утврђена повреда права на суђење у разумном року. Сагласно томе, Уставни суд је у овом делу, у смислу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, одлучивао о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права, односно о захтеву за накнаду нематеријалне штете.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије, представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године, а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж-277/2017 од 4. јуна 2020. године).
Европски суд се у одлуци у предмету Станковић против Србије изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране надлежних судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“ Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подноситељки представке нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подноситељка представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд је одбацио представку.
Дакле, Уставни суд налази да се у овој конкретној ситуацији, о захтеву за накнаду нематеријалне штете мора одлучивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије, а коју прихвата и Уставни суд (видети Одлуку Уж-12826/2023 од 8. фебруара 2024. године).
Примењујући изложено на конкретан случај, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе Д. В, М. Б. и М. Ч. којима је тражена исплата новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку и утврдио право Д. В, М. Б. и М. Ч. на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности, по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су евентуално већ исплаћени по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20. Накнада нематеријалне штете се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, те је одлучено као у тачки 3. изреке.
8. У погледу захтева подносилаца за накнаду трошкова парничних поступака који су пред надлежним судом вођени до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који су након тога уступљени на надлежност Уставном суду), Уставни суд најпре указује да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се тужбе подносилаца у смислу цитираних измена Закона сматрају уставним жалбама, Уставни суд је захтев подносилаца за накнаду трошкова парничних поступака, разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.).
Уставни суд примећује да је пуномоћник подносилаца ових уставних жалби изјавио већи број појединачних уставних жалби које садрже истоврсне захтеве и које се тичу истог стечајног поступка и истог чињеничног стања, подносећи посебне захтеве за сваког од подносилаца, при чему су и ови захтеви додатно фрагментисани тако што су, као и овом случају, за неке подносиоце, подношени посебни захтеви (тужбе) за накнаду нематеријалне штете и посебни захтеви (тужбе) за накнаду материјалне штете. Уставни суд даље примећује да овакво поступање пуномоћника не може допринети економичности, нити ефикасности одлучивања у предметима у којима странка већ дужи временски период чека намирење свог потраживања из радног односа, а што је примарни циљ делотворне заштите права. Истовремено, овакво поступање доводи до раста укупног броја судских предмета и може негативно да утиче на организацију и оптерећеност у раду судова, а што даље може довести до дужег трајања судских поступака уопште и успорити процес одлучивања (видети одлуку Европског суда у предмету Alessandro Ferrara против Италије и 18 других представки, представке бр. 2394/22 и др, од 16. маја 2023. године, ст. 45-68.).
Уставни суд, такође, констатује да су подносиоцима уставних жалби одлукама надлежног суда којим су усвојени њихови приговори ради убрзавања поступка правноснажно већ досуђени одговарајући новчани износи на име трошкова поступка за заступање од стране адвоката. Поред тога, Уставни суд наглашава да је усвојеним изменама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подносилаца, који ће, у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система.
Имајући наведено у виду, Уставни суд оцењује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом на име заступања од стране адвоката у сваком појединачном предмету, будући да ти трошкови нису оправдани, нити нужни. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве, решавајући као у тачки 4. изреке.
9. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.