Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама М. Б. из Београда и М. Д. из Пејковца код Житорађе, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе М. Б. и М. Д. и утврђује се право подносилаца уставних жалби на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су подносиоцима уставних жалби евентуално већ исплаћени по основу нематеријалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 16/10. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
2. Одбацују се захтеви подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Б. из Београда и М. Д. из Пејковца код Житорађе, преко пуномоћника С. С, адвоката из Београда, поднели су 19. маја и 23. јуна 2023. године, на основу члана 26. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), Првом основном суду у Београду тужбе против Републике Србије – Привредни суд у Београду, ради исплате новчаног обештећења због повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 16/10.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбом члана 16. став 3. истог закона прописано да се тужба за новчано обештећење која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона, по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом, Први основни суд у Београду је доставио предмете Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Подносиоци су у предметним тужбама, које се у смислу цитираних одредаба Закона имају сматрати уставним жалбама (у даљем тексту: уставне жалбе), истакли: да су због предугог трајања стечајног поступка изјавили приговоре ради убрзавања поступка, који су усвојени преиначујућим решењима Привредног апелационог суда и утврђена им је повреда права на суђење у разумном року, као и да су им у предметном стечајном поступку утврђена потраживања из радног односа која до дана подношења тужби нису исплаћена. Потражују на име новчаног обештећења по 280.000 динара, као и трошкове поступка.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Трговинског суда у Београду Ст. 3606/96 од 13. марта 2001. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником ГП „Р.“ д.о.о. Београд. Стечајни дужник је привредни субјект са друштвеним капиталом.
Решењима Привредног апелационог суда Рж Ст. 6602/22 од 29. новембра 2022. године и Рж Ст. 7784/22 од 30. децембра 2022. године, преиначена су првостепена решења, па су усвојени приговори предлагача, овде подносилаца уставних жалби, и утврђено је да им је повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку над стечајним дужником ГП „Р.“ д.о.о. Београд у предмету Привредног суда у Београду Ст. 16/10. Предлагачима је, на име трошкова поступка, Република Србија обавезана да исплати по 27.000 динара, који ће бити исплаћен из буџетских средстава опредељених за рад судова.
4. Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом“.
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано је да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.
Одредбом члана 16. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за новчано обештећење која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) је прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.
5. Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је Закон о заштити права на суђење у разумном року ступио на снагу 1. јануара 2016. године и да је њиме предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Такође, из одредбе члана 26. став 1. овог закона произлази да се новчано обештећење (неимовинска штета) због повреде права на суђење у разумном року остварује пред надлежним судовима, и то подношењем тужбе против Републике Србије.
Међутим, цитираним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року искључена је примена предметног закона у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, што значи да у овој врсти поступака судови више нису надлежни за заштиту права на суђење у разумном року, већ је то постала искључива надлежност Уставног суда, без обзира на то да ли је предметни поступак у току или је окончан.
Имајући наведено у виду, а посебно одредбу члана 16. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да се тужбе подносилаца, у којима су истакнути захтеви за новчано обештећење због утврђене повреде права на суђење у разумном року, сматрају уставним жалбама.
6. Уставни суд полази од тога да је подносиоцима преиначујућим решењима Привредног апелационог суда већ утврђена повреда права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку. Сагласно томе, Уставни суд је у овој уставносудској ствари, у смислу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучивао о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права, односно о захтеву подносилаца уставних жалби за накнаду нематеријалне штете.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж-277/2017 од 4. јуна 2020. године).
Европски суд се у одлуци у предмету Станковић против Србије изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране надлежних судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“ Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подноситељки представке нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подноситељка представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд је одбацио представку.
Дакле, Уставни суд налази да се у ситуацији када је подносиоцу утврђена повреда права на суђење у разумном року због немогућности да у примереном року наплати своје правноснажно досуђено, односно утврђено потраживање из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, о захтеву подносиоца за накнаду нематеријалне штете мора одлучивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије, а коју прихвата и Уставни суд.
Примењујући изложено на конкретан случај, а с обзиром на то да је подносиоцима повреда права на суђење у разумном року утврђена због немогућности да у примереном року наплате своја потраживања из радног односа од послодавца – стечајног дужника који је привредно друштво са већинским државним, односно друштвеним капиталом, Уставни суд је, сагласно члану 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду, у тачки 1. изреке усвојио уставне жалбе подносилаца и утврдио им право на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеним за износе који су им евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 16/10 (видети Одлуку Уставног суда Уж-12826/2023 од 8. фебруара 2024 доступна на интернет страници Уставног суда www.ustavni.sud.rs). Накнада нематеријалне штете исплаћује се на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
7. У погледу захтева подносилаца за накнаду трошкова парничних поступака који су пред надлежним судом вођени до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд најпре указује да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се тужбе подносилаца, у смислу цитираних законских измена, сматрају уставним жалбама, Уставни суд је захтеве подносилаца за накнаду трошкова парничних поступака, разматрао у смислу члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.).
Поред тога, Уставни суд је имао у виду да је подносиоцима одлукама надлежног суда којима су усвојени њихови приговори ради убрзавања поступка правноснажно већ досуђени одговарајући новчани износи на име трошкова поступка за заступање од стране адвоката.
Уставни суд, такође, указује да је пред овим судом у току велики број поступака по уступљеним предметима – уставним жалбама подносилаца са захтевима за заштиту права на суђење у разумном року и права на имовину због кашњења у наплати потраживања према предузећима са већинским државним/друштвеним власништвом, а који се налазе у истој чињеничној и правној ситуацији и који су подносили посебне, појединачне уставне жалбе преко истих адвоката, при чему су и ове уставне жалбе додатно вештачки фрагментисане тако што су подношене посебне уставне жалбе (раније тужбе) са захтевом за накнаду нематеријалне штете, а посебне уставне жалбе (раније тужбе) са захтевом за накнаду материјалне штете.
Уставни суд сматра да овакав начин фрагментисања поступака не може допринети економичности, нити ефикасности одлучивања у предметима у којима странка већ дужи временски период чека намирење свог потраживања из радног односа, а што је примарни циљ делотворне заштите права. Истовремено, овакво поступање доводи до раста укупног броја судских предмета и може негативно да утиче на организацију и оптерећеност у раду судова, а што даље може довести до дужег трајања судских поступака уопште и успорити процес одлучивања (видети одлуку Европског суда у предмету Alessandro Ferrara против Италије и 18 других представки, представке бр. 2394/22 и др, од 16. маја 2023. године, ст. 45-68.) .
Поред тога, Уставни суд наглашава да је усвојеним изменама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подносилаца уставних жалби, који ће у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система.
Имајући наведено у виду, Уставни суд оцењује да нема основа за утврђивање права на накнаду трошкова поступка пред Уставним судом на име заступања од стране адвоката у сваком појединачном предмету, будући да ти трошкови нису били оправдани, нити нужни. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве, решавајући као у тачки 2. изреке.
8. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.