Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Л. из Прибоја, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. Л. и утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су подноситељки уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу нематеријалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 349/10. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
2. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Л. из Прибоја је 28. августа 2023. године, преко пуномоћника С. С, адвоката из Београда, на основу члана 26. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), Основном суду у Прибоју поднела тужбу против Републике Србије – Привредног суда у Ужицу, ради исплате новчаног обештећења због повреде права на суђење у разумном року.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбом члана 16. став 3. истог закона прописано да се тужба за новчано обештећење која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона, по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом, Основни суд у Прибоју је доставио овај предмет Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Подноситељка је у тужби истакла да је због предугог трајања стечајног поступка изјавила приговор ради убрзавања поступка, који је усвојен решењем Привредног суда у Ужицу и утврђена је повреда права на суђење у разумном року. Подноситељка је истакла да јој је у предметном стечајном поступку утврђено потраживање из радног односа које до дана подношења тужбе није у целости исплаћено. Подноситељка је захтевала да јој на име новчаног обештећења буде досуђен износ од 2.950 евра у динарској противредности и да јој буду исплаћени трошкови поступка.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу и списе предмета надлежног суда, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Ужицу Ст. 349/10 од 28. октобра 2010. године покренут је стечајни поступак над стечајним дужником ПТП „Б.“ ДП Прибој. За стечајног управника именована је Агенција за приватизацију (сада Агенција за лиценцирање стечајних управника).
Стечајни дужник ПТП „Б.“ ДП Прибој је предузеће са већинским друштвеним капиталом.
Подноситељка има својство стечајног повериоца, а њена потраживања потичу из радног односа.
Правоснажним решењем Привредног суда у Ужицу Р4.ст. 5/23 од 30. марта 2023. године, усвојен је приговор подноситељке и утврђено је да јој је повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се код тог суда води над стечајним дужником ПТП „Б.“ ДП Прибој у стечају. Истим решењем обавезана је Република Србија да на име трошкова поступка исплати предлагачу одређен новчани износ.
По тужби за новчано обештећење због утврђене повреде права на суђење у разумном року, поднетој против Републике Србије, надлежни суд до ступања на снагу измена и допуна Закона о заштити права на суђење у разумном року, није донео првостепену пресуду.
Решењем Привредног суда у Ужицу Ст. 349/10 од 16. јуна 2023. године, које је постало правноснажно 25. јула 2023. године, закључен је стечајни поступак.
4. Из претходно утврђеног следи да је Уставни суд надлежан да по поднетој тужби поступа као по уставној жалби којом се тражи отклањање штетних последица утврђене повреде права, односно накнада нематеријалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року.
На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), Уставни суд је одлучио да се правично задовољење подносиотељке због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 349/10. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове ЕСЉП који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
5. У погледу захтева подноситељке за накнаду трошкова парничног поступка који је пред надлежним судом вођен до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који је након тога уступљен на надлежност Уставном суду), Уставни суд најпре указује да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се тужба подноситељке у смислу цитираних измена Закона сматра уставном жалбом, Уставни суд је захтев подноситељке за накнаду трошкова парничног поступка, разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Ово из разлога што је усвојеним изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом Одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подноситељке уставне жалбе, која ће у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда за људска права, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система,
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 2. изреке.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.