Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставнoj жалби Д. Т. из Краљева, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. Т. изјављена против решења Основног суда у Краљеву ИПВ(И). 62/21 од 22. априла 2021. године због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Т. из Краљева је, 7. јуна 2021. године, преко пуномоћника М. В, адвоката из Краљева, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Основног суда у Краљеву ИПВ(И). 62/21 од 22. априла 2021. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и права на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који се води у предмету Основног суда у Краљеву И. 1608/13.
Уставном жалбом се оспорава другостепено решење донето у поступку у којем је подносилац имао својство извршног дужника, а којим је правноснажно одбијен његов захтев за отклањање неправилности.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је у оспореном акту наведено да се обавеза изјашњавања извршних поверилаца према одредби члана 547. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године односила само на оне извршне повериоце у чију је корист пре почетка рада извршитеља у Републици Србији било донето решење о извршењу, јер ови извршни повериоци нису имали могућност избора ко ће да спроведе извршење; да је Врховни касациони суд на седници Грађанског одељења одржаној 2. новембра 2018. године усвојио следећи правни став: сви извршни повериоци су морали да поступе по члану 547. новог Закона о извршењу и обезбеђењу, ако је извршни поступак у току, без обзира да ли је извршитељ именован или није за подручје одређеног извршног суда, а у случају да се извршни повериоци нису изјаснили у законом предвиђеном (преклузивном) року, поступак се обуставља; да је подносилац уставне жалбе указивао на напред наведени правни став највишег суда, те да се извршни поверилац, у конкретном случају, није изјаснио у законском року, због чега је суд морао да обустави предметни извршни поступак; да је оспорени акт донет супротно правном ставу Врховног касационог суда; да је оспорени акт извршног суда необразложен.
Подносилац уставне жалбе предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорено другостепено решење.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основа навода уставне жалбе и увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Основни суд у Краљеву је решењем И. 1608/13 од 29. марта 2021. године одредио извршење против извршног дужника Д. Т, овде подносиоца уставне жалбе, ради намирења новчаног потраживања.
Предмет је 2020. године, на основу самосталног члана 166. (c1) став 1. Закона о изменама и допунама Закона о извршењу и обезбеђењу, чија примена је почела 1. јануара 2020. године, уступљен на даље поступање јавном извршитељу Раденко Ракоњцу из Краљева. Предмет је пред јавним извршитељем добио број ИИ. 199/20.
Основни суд у Краљеву је решењем И. 1608/13 од 29. марта 2021. године одбио као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за отклањање неправилности при спровођењу извршења одређеног решењем о извршењу овог суда И.1608/13 од 4. априла 2013. године.
Основни суд у Краљеву је оспореним решењем ИПВ(И). 62/21 од 22. априла 2021. године одбио приговор подносиоца и потврдио првостепено решење. У образложењу оспореног акта је, између осталог, наведено: да је решење о извршењу овог суда И.1608/13 од 4. априла 2013. године, а по предлогу извршног повериоца од 1. априла 2013. године, донето у време када су јавни извршитељи именовани за подучје Основног суда у Краљеву већ били почели са радом (1. јуна 2012. године), да се извршни поверилац још у предлогу за извршење изјаснио да је вољан да извршење спроводи суд, а не јавни извршитељ, због чега извршни поверилац није имао обавезу да се приликом ступања на снагу Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године поново изјашњава ко ће да спроводи извршење; да се нису стекли услови за обуставу поступка извршења, у смислу члана 547. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године; да је увидом у правни став усвојен на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда утврђено да је највиши суд правни став заузео имајући у виду чињенично стање постојеће у извршним предметима Основног суда у Чачку Ив. 5962/12, И. 7891/10 и И. 2201/14; да како су у наведеним извршним предметима решења о извршењу била донета пре него што су јавни извршитељи почели са радом на подручју Основног суда у Чачку, док је у овом извршном предмету решење о извршењу било донето након што су јавни извршитељи за подручје Основног суда у Краљеву почели са радом, то наведени правни став није био од утицаја на другачију одлуку већа; да се према одреби члана 547. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године обавеза изјашњавања извршних поверилаца односила само на оне извршне повериоце у чију је корист пре почетка рада извршитеља у Репбулици Србији било донето решење о извршењу, јер ови извршни повериоци нису имали могућност избора ко ће да спроводи извршење, а и ако су се изјашњавали да извршење спроведе јавни извршитељ, то није било могуће, јер је и поред ступања на снагу Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године извршење и даље спроводио само суд, с обзиром на то да нису сви јавни извршитељи почели са радом у време почетка његове примене; да како су извршни повериоци који су предлоге за извршење подносили, такође, на основу Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, али након почетка рада јавних извршитеља, имали могућност избора ко ће да спроводи извршење, то је у циљу изједначавања положаја извршних поверилаца који су предлоге за извршење подносили на основу истог закона (али у различито време пре и после почетка рада јавних извршитеља) новим Законом о извршењу и обезбеђењу из 2015. године у члану 547. став 1. било прописано да се извршни повериоци који нису имали могућност избора, накнадно изјашњавају да ли ће извршење да настави да спроводи суд или јавни извршитељ.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 547. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године („Службени гласник РС“, бр. 106/2015, 106/2016 (Аутентично тумачење), 113/2017 (Аутентично тумачење) прописано је да извршни повериоци у чију корист је пре почетка рада извршитеља у Републици Србији донето решење о извршењу на основу извршне или веродостојне исправе или решење о обезбеђењу и који на дан 1. маја 2016. године још воде извршни поступак или поступак обезбеђења дужни су да се у року од 1. маја 2016. године до 1. јула 2016. године изјасне о томе да ли су вољни да извршење спроведе суд или јавни извршитељ (став 1.) и да ако се не изјасне у року, извршни поступак се обуставља (став 2.).
5. Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд, пре свега, наглашава да је правилну примену меродавног права надлежан да цени инстанциони (виши) суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигледно произвољна, односно арбитрерна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и утемељености изнетих уставноправних разлога у уставној жалби, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног, односно процесног права.
Уставни суд најпре указује да се уставном жалбом оспорава решења извршног суда којим је правноснажно одбијен захтев подносиоца уставне жалбе за отклањање неправилности, а који је поднет са позивом на одредбе члана 547. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године. Одредбама наведеног члана закона је прописано да извршни повериоци у чију корист је пре почетка рада извршитеља у Републици Србији донето решење о извршењу и који на дан 1. маја 2016. године још воде извршни поступак дужни су да се у року од 1. маја 2016. године до 1. јула 2016. године изјасне о томе да ли су вољни да извршење спроведе суд или јавни извршитељ (став 1.) и да ако се не изјасне у року, извршни поступак се обуставља (став 2.). У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају решење о извршењу донето 4. априла 2013. године, при чему су први јавни извршитељи почели са радом 1. јуна 2012. године, па и на подучју Основног суда у Краљеву, а законска одредница из члана 547. став 1. закона гласи „извршни повериоци у чију корист је пре почетка рада извршитеља у Републици Србији донето решење о извршењу“. Како је решење о извршењу у конкретном случају донето 4. априла 2013. године, значи после почетка рада јавних извршитеља 1. јуна 2012. године, то је уставноправно прихватљив правни став извршног суда да не постоји (први) законски услов за примену члана 547. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године у конкретном случају, односно да извршни поверилац није имао обавезу да се приликом ступања на снагу Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године изјашњава ко ће да спроводи извршење, те да не постоји законски разлог за обуставу извршног поступка.
Уставни суд, даље, указује да се подносилац у прилог своје тврдње о повреди права на правично суђење позива на правни став Врховног касационог суда од 2. новембра 2018. године који гласи - да су сви извршни повериоци морали да поступе по члану 547. новог Закона о извршењу и обезбеђењу, ако је извршни поступак у току, без обзира да ли је извршитељ именован или није за подручје одређеног извршног суда. У вези са тим, Уставни суд оцењује да се у оспореним решењима не доводи у питање наведени правни став Врховног касационог суда, јер је овај правни став могао да се односи на све извршне повериоце али поводом којих је испуњен законски услови из 547. став 1. Закона о извршењу у и обезбеђењу из 2015. године (извршни повериоци у чију корист је пре почетка рада извршитеља у Републици Србији донето решење о извршењу), а што овде, као што је наведено, није случај. Уставни суд, такође, налази да се наведени правни став највишег суда првенствено односи на питање од каквог је правног значаја то да ли је јавни извршитељ именован или није за подручје одређеног извршног суда 1. јуна 2012. године, а које питање у конкретном случају није од значаја.
Уставни суд, такође, налази да је оспорено решење образложено на начин који задовољава стандарде правичног суђења, успостављене уставносудском праксом и праксом Европског суда за људска права.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, стога, оценио да оспореним решењем Основног суда у Краљеву ИПВ(И). 62/21 од 22. априла 2021. године подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу у том делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у првом делу изреке.
6. Испитујући претпоставке за поступање по уставној жалби у делу у којем је истакнута повреда права на суђење у разумном року у извршном поступку, Уставни суд констатује да је 1. јануара 2016. године ступио на снагу наведени Закон о заштити права на суђење у разумном року, којим је предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни редовни суд, а не Уставни суд.
У односу на повреду права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, Уставни суд је констатовао да подносилац уставне жалбе није доставио доказе да је у истој чињеничној и правној ситуацији донета другачија (различита) другостепена одлука од другостепене одлуке која се оспорава уставном жалбом, па је оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би била поткрепљена тврдња о ускраћивању једнаке судске заштите права подносиоца уставне жалбе. Уставни суд истиче да је оспорена другостепена одлука сама по себи доказ да је подносилац имао и да је искористио право на правно средство, при чему Уставни суд и овом приликом указује да се означеним правом не гарантује позитиван исход поступка по изјављеном правном средству.
На темељу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.