Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама Д. Ш, М. Л, М. П, Н. Ј, М. Б, М. З, свих из Прибоја, и М. К. из Прибојске бање код Прибоја, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе Д. Ш, М. Л, М. П, Н. Ј, М. Б, М. З. и М. К. и утврђује да је подносиоцима уставних жалби повређено право на имовину, из члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 349/10.
2. Утврђује се право Д. Ш, М. Л, М. П, Н. Ј, М. Б, М. З. и М. К. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 349/10, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацују се захтеви подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Ш. из Прибоја и друга лица наведена у уводу и изреци ове одлуке су, у периоду од 23. децембра 2021. године до 28. августа 2023. године, преко пуномоћника С. С, адвоката из Београда, на основу члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), поднели Основном суду у Прибоју тужбе против Републике Србије – Високог савета судства – Привредног суда у Ужицу, ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбом члана 16. став 4. истог закона прописано да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом, Основни суд у Прибоју је доставио ове предмете Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Подносиоци су у предметним тужбама, које се у смислу цитираних одредаба Закона имају сматрати уставним жалбама (у даљем тексту: уставне жалбе), истакли да су у спорном стечајном поступку поднели пријаве потраживања из радног односа, која су им призната, али која нису наплатили у том поступку који траје дуже од десет година. Из тог разлога су поднели приговоре ради убрзавања поступка, који су усвојени решењима надлежног суда.
Подносиоци су тужбама захтевали да им буде досуђена накнада материјалне штете у износу признатих, а ненаплаћених новчаних потраживања у предметном стечајном поступку, са законском затезном каматом. Такође, подносиоци су захтевали накнаду трошкова поступка.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставне жалбе и списе предмета надлежног суда, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Ужицу Ст. 349/10 од 28. октобра 2010. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником ПТП „Б.“ ДП Прибој.
Стечајни дужник ПТП „Б.“ ДП Прибој је предузеће са већинским друштвеним капиталом.
Закључком Привредног суда у Ужицу Ст. 349/10 од 28. априла 2011. године подносиоцима уставних жалби призната су пријављена потраживања из радног односа, која у току поступка нису намирена.
Решењима Привредног суда у Ужицу усвојени су приговори подносилаца и утврђено да им је повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку над стечајним дужником ПТП „Б.“ ДП Прибој у предмету Ст. 349/10. Истим решењима обавезана је Република Србија да на име трошкова поступка исплати предлагачима одређене новчане износе.
4. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) је прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.
5. Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је Закон о заштити права на суђење у разумном року ступио на снагу 1. јануара 2016. године и да је њиме предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Такође, из одредбе члана 31. став 1. овог закона произлази да се заштита права на имовину у случају утврђене повреде права на суђење у разумном року, остварује пред надлежним судовима, и то подношењем тужбе против Републике Србије, са захтевом за накнаду материјалне штете.
Међутим, цитираним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року искључена је примена предметног закона у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, што значи да у овој врсти поступака судови више нису надлежни за заштиту права на суђење у разумном року и права на имовину, већ је то постала искључива надлежност Уставног суда, без обзира на то да ли је предметни поступак у току или је окончан.
Имајући наведено у виду, а посебно одредбу члана 16. став 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да се тужбе подносилаца, које су поднете надлежном суду ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року, сматрају уставним жалбама.
Сагласно томе, Уставни суд је у овој уставносудској ствари одлучивао о томе да ли је подносиоцима повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, због кашњења у намирењу и исплати правноснажно утврђених потраживања из радног односа према предузећу са већинским друштвеним капиталом, као и о захтеву подносилаца за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћених потраживања у спорном стечајном поступку.
С тим у вези, Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, а коју прихвата и Уставни суд. У више пресуда које су у овој врсти предмета донете против Републике Србије, Европски суд је заузео став да је тужена држава одговорна ratione personae за неизвршење одлука донетих против предузећа са већинским државним, односно друштвеним капиталом, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним судским одлукама (видети пресуде у предметима: Качапор и други против Србије, представке бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, од 15. јануара 2008. године, ст. 96-99. и Црнишанин и други против Србије, представке бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, од 13. јануара 2009. године, ст. 110-111.). Наведено становиште прихватио је и Уставни суд у својој пракси (видети, поред других, одлуке Уж-1712/2010 од 21. марта 2013. године и Уж-7134/2017 од 8. новембра 2018. године, доступно на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Поред тога, Уставни суд је имао у виду свој став да је утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов истицања повреде права на имовину и захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног потраживања, те да су правноснажним решењима надлежног привредног суда усвојени приговори подносилаца и утврђено је да им је повређено право на суђење у разумном року у спорном стечајном поступку, у коме су подносиоци пријавили своја потраживања из радног односа према стечајном дужнику, а која су им у том поступку призната, али нису намирена.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Ужицу да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа у стечајном поступку у предмету Ст. 349/10, према стечајном дужнику са претежним друштвеним капиталом, представља повреду права подносилаца на имовину из члана 58. Устава (видети Одлуку Уж-14718/2023 од 8. фебруара 2024. године). Стога је Уставни суд усвојио уставне жалбе подносилаца, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права, а узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставној жалби уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке утврдио право подносилаца уставних жалби на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 349/10, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Како су подносиоци истакли и захтев за исплату законске затезне камате, Уставни суд с тим у вези указује на ставове Европског суда изражене у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) који се тичу захтева за обрачунавање и исплату законске затезне камате за период трајања стечајног поступка. Наиме, у наведеној пресуди је констатовано да су подносиоци представки имали право на главни дуг и законску затезну камату до покретања стечајног поступка, што им је и исплаћено, а да им након тог датума камата није исплаћена, јер на то нису имали право, те је стога закључено да су оспорене домаће одлуке у потпуности извршене. У том контексту, Европски суд је даље изнео да се, иако је тужена држава одговорна за дугове друштвених, односно државних предузећа, који су утврђени правноснажним пресудама, општа правила домаћег права и даље примењују на било који извршни, односно стечајни поступак против таквог предузећа.
7. У погледу захтева подносилаца за накнаду трошкова парничних поступака који су пред надлежним судом вођени до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који су након тога уступљени на надлежност Уставном суду), Уставни суд најпре указује да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се тужбе подносилаца у смислу цитираних измена закона сматрају уставним жалбама, Уставни суд је захтеве подносилаца за накнаду трошкова парничног поступка, разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.).
Поред тога, Уставни суд је имао у виду да су подносиоцима одлукама надлежног суда којима су усвојени њихови приговори ради убрзавања поступка правноснажно већ досуђени одговарајући новчани износи на име трошкова поступка.
Уставни суд, такође, указује да је пред овим судом у току велики број поступака по уступљеним предметима – уставним жалбама подносилаца са захтевима за заштиту права на суђење у разумном року и права на имовину због кашњења у наплати потраживања према предузећима са већинским државним/друштвеним власништвом, а који се налазе у истој чињеничној и правној ситуацији и који су подносили посебне, појединачне уставне жалбе преко истих адвоката, при чему су и ове уставне жалбе додатно вештачки фрагментисане тако што су подношене посебне уставне жалбе (раније тужбе) са захтевом за накнаду нематеријалне штете, а посебне уставне жалбе (раније тужбе) са захтевом за накнаду материјалне штете.
Уставни суд сматра да овакав начин фрагментисања поступака не може допринети економичности, нити ефикасности одлучивања у предметима у којима странка већ дужи временски период чека намирење свог потраживања из радног односа, а што је примарни циљ делотворне заштите права. Истовремено, овакво поступање доводи до раста укупног броја судских предмета и може негативно да утиче на организацију и оптерећеност у раду судова, а што даље може довести до дужег трајања судских поступака уопште и успорити процес одлучивања (видети одлуку Европског суда у предмету Alessandro Ferrara против Италије и 18 других представки, представке бр. 2394/22 и др, од 16. маја 2023. године, ст. 45-68.) .
Поред тога, Уставни суд наглашава да је усвојеним изменама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подносилаца уставних жалби, који ће у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система.
Имајући наведено у виду, Уставни суд оцењује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом на име заступања од стране адвоката у сваком појединачном предмету, будући да ти трошкови нису били оправдани, нити нужни. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве, решавајући као у тачки 3. изреке.
8. С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.