Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама З. С. из Чачка, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе З. С. и утврђује да је решењима Основног суда у Чачку Р4И. 423/19 од 18. новембра 2019. године и Р4И. 84/20 од 11. августа 2020. године и решењима Вишег суда у Чачку Ржг. 150/19 од 27. децембра 2019. године и Ржг. 57/20 од 25. септембра 2020. године подноситељки уставних жалби повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставне жалбе одбацују.
2. Поништавају се решења Основног суда у Чачку Р4И. 423/19 од 18. новембра 2019. године и Р4И. 84/20 од 11. августа 2020. године и решења Вишег суда у Чачку Ржг. 150/19 од 27. децембра 2019. године и Ржг. 57/20 од 25. септембра 2020. године.
3. Усвајају се уставне жалбе З. С. и утврђује се да су подноситељки повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава, у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Чачку у предмету И. 1057/13 и стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 19/21.
4. Утврђује се право З. С. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су подноситељки уставних жалби евентуално већ исплаћени по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Чачку у предмету И. 1057/13 и стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 19/21. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Утврђује се право З. С. на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 19/21, а по основу решења о извршењу Основног суда у Чачку И. 1057/13 од 11. марта 2013. године, умањених за износе који су по том основу већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. Одбацује се захтев подноситељке уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. С. из Чачка је 13. фебруара и 5. новембра 2020. године, преко пуномоћника М. П, адвоката из Чачка, Уставном суду изјавила уставне жалбе против решења Основног суда у Чачку и решења Вишег суда у Чачку наведених у тач. 1. и 2. изреке Одлуке, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава, у извршном поступку који се води пред Основним судом у Чачку у предмету И. 1057/13. Подноситељка је 26. јула 2024. године поднела Уставном суду уставну жалбу, преко истог пуномоћника, због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину у стечајном поступку који се води над стечајним дужником – бившим послодацем пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 19/21.
У уставним жалбама се, поред осталог, наводи: да је оспорени извршни поступак, који се водио ради принудне наплате правноснажно досуђених минималних зарада подноситељке, покренут 16. новембра 2012. године; да је подноситељка само делимично намирена, и то у периоду када је поступак спровођења извршења водио јавни извршитељ; да је над извршним дужником, који је предузеће са већинским државним капиталом, покренут 12. јануара 2022. године поступак стечаја у којем су јој призната потраживања из решења о извршењу.
Предложила је да Уставни суд усвоји уставне жалбе и утврди да су јој оспореним решењима, у предметном извршном поступку, као и стечајном поступку повређена означена Уставом зајемчена права, као и да јој утврди право на накнаду нематеријалне штете у износу од 2.000 евра и материјалне штете у висини ненамирених потраживања у извршном, a касније стечајном поступку. Тражила је и накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу навода уставних жалби и достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подноситељка уставних жалби је 7. марта 2013. године поднела Основном суду у Чачку предлог за извршење против извршног дужника Ф. „С.с.“ А.Д. (у реструктурирању) Чачак (привредном друштву које је решењем Агенције за привредне регистре БД 16745/2018 од 2. марта 2018. године брисано из регистра привредних субјеката услед статусне промене - припајања привредном друштву АД „Ф.“ Чачак. Након наведене статусне промене поступци извршења су прекинути у односу на друштва која су престала да постоје, а настављени у односу на привредно друштво АД „Ф.“ Чачак, као правног следбеника), на основу правноснажне и извршне пресуде Основног суда у Чачку П1. 349/12 од 7. септембра 2012. године, ради наплате минималних зарада.
Предложено извршење је одређено решењем о извршењу Основног суда у Чачку И. 1057/13 од 11. марта 2013. године.
Оспореним решењима Основног суда у Чачку Р4И. 423/19 од 18. новембра 2019. године и Р4И. 84/20 од 11. августа 2020. године одбијени су приговори ради убрзавања поступка овде подноситељке уставних жалби којима је тражила да се утврди да јој је у предмету истог суда И. 1057/13 повређено право на суђење у разумном року.
Оспореним решењима Вишег суда у Чачку Ржг. 150/19 од 27. децембра 2019. године и Ржг. 57/20 од 25. септембра 2020. године одбијене су као неосноване жалбе предлагача, овде подноситељке, изјављене против наведених првостепених решења Основног суда у Чачку.
У образложењу оспореног другостепеног решења Ржг. 150/19 од 27. децембра 2019. године је, поред осталог, наведено: да је приговор поднет 25. октобра 2019. године; да је решењем Основног суда у Чачку И. 1057/13 од 16. јануара 2017. године обустављено спровођење извршења пред Основним судом у Чачку, те је усвојен предлог извршног повериоца да се поступак извршења настави пред јавним извршитељем Александром Крџићем; да је 13. јуна 2019. године поменути јавни извршитељ доставио Основном суду закључак И.И. 137/17 од 30. маја 2019. године, којим је утврђено да је извршни поверилац делимично намирен, те да се обуставља даље спровођење извршења пред јавним извршитељем и да се усваја предлог извршног повериоца да се поступак извршења настави пред Основним судом у Чачку; да је правилно становиште првостепеног суда да није основан први приговор предлагача, јер је поступак пред Основним судом у Чачку, од дана достављања списа предмета од стране јавног извршитеља ради поновног спровођења извршења пред Основним судом у Чачку, трајао четири месеца; да се трајање поступка пред јавним извршитељем не цени у складу са одредбом члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, јер се иста односи на поступање суда, јавног тужилаштва или другог државног органа.
У образложењу оспореног другостепеног решења Ржг. 57/20 од 25. септембра 2020. године је, поред осталог, наведено: да је Основни суд у Чачку решењем И.И. 202/20 од 9. марта 2020. године прекинуо поступак извршења у односу на извршног дужника Ф. „С.с.“ А.Д. и наставио поступак према правном следбенику извршног дужника као стицаоцу права и обавеза; да су 8. јуна 2020. године списи предмета достављени јавном извршитељу на поступање, а да је предлагач 12. јуна 2020. године поднела други приговор ради убрзавања поступка у предмету Основног суда у Чачку И. 1057/13; да се достављањем решења о извршењу и решења о обустављању спровођења извршења пред судом јавном извршитељу, ради даљег спровођења извршења, сматра да је предмет у којем је извршење започето и до тада спровођено пред судом решен; да према одредби члана 5. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, приговор и жалба могу да се поднесу док се поступак не оконча; да је полазећи од наведеног, а имајући у виду мерила прописана чланом 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, правилно одбијен приговор ради убрзавања, јер је поднет након што је одређено да ће извршење спровести јавни извршитељ.
Решењем Привредног суда у Чачку Ст. 19/21 од 12. јануара 2022. године отворен је поступак стечаја над стечајним дужником АД „Ф.“ Чачак и за стечајног управника је именована Агенција за лиценцирање стечајних управника.
АД „Ф.“ Чачак је привредно друштво са већинским државним капиталом.
Подноситељка уставних жалби је у стечајном поступку пријавила потраживање по основу решења о извршењу Основног суда у Чачку И. 1057/13 од 11. марта 2013. године и исто јој је признато и делимично намирено.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије јамчи се да свако има право да независан, непристрасан и законом већ уставнољен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основнаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) је прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.
5. Испитујући наводе подноситељке у делу у којем су уставне жалбе изјављене против оспорених решења, којима су правноснажно одбијени њени приговори ради убрзавања извршног поступка, Уставни суд констатује да је тврдњa подноситељке о повреди права на правично суђење заснована на наводима да су оспорена решења заснована на уставноправно неприхватљивој примени меродавног права, односно да је суд приликом оцене дужине трајања извршног поступка ценио само период након што је предмет од јавног извршитеља поново уступљен извршном суду на надлежност, или констатовао да се самим тим што је предмет прослеђен јавном извршитељу сматра да је исти пред судом окончан, не узимајући у обзир континуитет у поступању јавног извршитеља и суда.
Уставни суд констатује да је оспореним решењима заузето становиште да се трајање поступка пред јавним извршитељем не узима у обзир приликом оцене евентуалне повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку, већ да се одредба члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року односи искључиво на поступање суда, јавног тужилаштва или другог државног органа. У том смислу, судови су приликом разматрања повреде права на суђење у разумном року, у конкретном случају, прво разматрали само део поступка који је вођен након 30. маја 2019. године, када је извршитељ вратио предмет суду на даље спровођење извршења, иако је извршни поступак покренут још 7. марта 2013. године, а затим констатовали да је одређивањем да ће извршење спровести јавни извршитељ извршни поступак пред судом окончан, због чега се повреда права на суђење у разумном року не може ценити.
Уставни суд, међутим, још једном указује на своје становиште да се фаза спровођења извршења пред јавним извршитељем сматра саставним делом извршног поступка и да трајање поступка пред јавним извршитељем може бити обухваћено правним средствима из Закона о заштити права на суђење у разумном року (видети о томе Одлуку Уставног суда Уж-7451/2016 од 25. октобра 2018 године, доступна на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да су правна становишта која су заузета у оспореним решењима, уставноправно неприхватљива. Ово поготово уколико се узме у обзир да је поступак покренут још 7. марта 2013. године, те да према пракси Европског суда за људска права у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, од 14. јануара 2021. године, став 11.), коју прихвата и овај суд, свако трајање поступка за намирење правноснажно утврђеног потраживања према предузећу са већинским државним, односно друштвеним капиталом, које траје више од једне године, представља повреду права из Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став. 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставне жалбе, те је утврдио да је оспореним решењима Основног суда у Чачку Р4И. 423/19 од 18. новембра 2019. године и Р4И. 84/20 од 11. августа 2020. године и оспореним решењима Вишег суда у Чачку Ржг. 150/19 од 27. децембра 2019. године и Ржг. 57/20 од 25. септембра 2020. године подноситељки уставних жалби повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорена решења, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд није вратио предмет на поновно одлучивање о повреди права на суђење у разумном року.
7. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставним жалбама са становишта повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да je подноситељкa уставних жалби тражилa утврђење наведене повреде уставног права у извршнoм поступку, који је вођен пред Основним судом у Чачку у предмету И. 1057/13, као и у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 19/21 и закључио да се оспорени поступци морају посматрати као целина. Даље, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује да је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које прихвата и овај суд, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је оспорени извршни поступак у тренутку подношења уставних жалби трајао дуже од седам година, а да оспорени стечајни поступак, који је отворен 12. јануара 2022. године још увек није окончан, а потраживања подноситељке према предузећу са већинским државним капиталом су само делимично намирена, Уставни суд је оценио да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе подноситељке и утврдио да јој је у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Чачку у предмету И. 1057/13 и стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 19/21, повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. Разматрајући тврдњу подноситељке да јој је у оспореним поступцима повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року у оспореном извршном поступку и оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Основног суда у Чачку и Привредног суда у Чачку да обезбеде намирење потраживања подноситељке која потичу из радног односа, према извршном, сада стечајном дужнику са већинским државним, односно друштвеним капиталом, представља повреду права подноситељке на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подноситељке и утврдио да јој је у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Чачку у предмету И. 1057/13 и стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 19/21 повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставних жалби због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално већ утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Чачку у предмету И. 1057/13 и стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 19/21. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
10. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставној жалби уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, а имајући у виду да је након покретања извршног поступка, покренут поступак стечаја над извршним дужником, у ком је подноситељки признато потраживање ради чијег намирења је водила извршни поступак, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 5. изреке утврдио право подноситељке на на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 19/21, а по основу решења о извршењу Основног суда у Чачку И. 1057/13 од 11. марта 2013. године, умањених за износе који су јој по том основу већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
11. У погледу захтева подноситељке уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 6. изреке.
12. Уставни суд није посебно разматрао наводе подностељке о повреди права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, имајући у виду да је претходно већ утврдио повреду уставних права подноситељке и одредио начин отклањања штетних последица утврђених повреда.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу подноситељке у овом делу, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
13. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.