Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Г. из Димитровграда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаноj 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. Г. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда РжСт. 466/20 од 25. фебруара 2020. године, подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништавају се решења Привредног суда у Нишу Р4Ст. 2390/19 од 21. јануара 2020. године и решење Привредног апелационог суда РжСт. 466/20 од 25. фебруара 2020. године.
3. Усваја се уставна жалба М. Г. и утврђује да су подноситељки уставне жалбе повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 980/10.
4. Утврђује се право М. Г. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 980/10, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Г. из Димитровграда, поднела је Уставном суду, 18. маја 2020. године, преко пуномоћника М. Ђ., адвоката из Пирота, уставну жалбу против решења Привредног апелационог суда наведеног у тач. 1. и 2. изреке, због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32 став 1 Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року и на правично суђење, зајемчених одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 980/10. Из садржине уставне жалбе произлази да је подноситељка указала и на повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава у предметном стечајном поступку.
Уставном жалбом се оспорава решење којим је правноснажно одбијен приговор подноситељке ради убрзавања стечајног поступка који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 980/10.
Подноситељка уставне жалбе је предложила да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорени акт. Тражила је и трошкове поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Стечајни поверилац, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је пријаву потраживања из радног односа у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 980/10 над стечајним дужником „Б.“ АД Димитровград – у стечају, који је покренут решењем Привредног суда у Нишу Ст. 980/10 од 30. септембра 2010. године, а потраживање јој је признато закључком од 24. марта 2011. године.
Подноситељка уставне жалбе је 2019. године поднела приговор ради убрзавања предметног стечајног поступка.
Привредни суд у Нишу је решењем одбио као неоснован приговор подноситељке уставне жалбе.
Привредни апелациони суд је оспореним решењем потврдио првостепено решење.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Уставни суд најпре указује да је приговор ради убрзавања поступка поднет поводом трајања стечајног поступка који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 980/10, а који је покренут 30. септембра 2010. године.
Разматрајући уставну жалбу у делу у којем је оспорено решење Привредног апелационог суда којим је правноснажно одбијен приговор подноситељке ради убрзавања поступка, Уставни суд указује на ставове и оцене који су изнети у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године.
Полазећи од ставова и оцена који су детаљно изложени у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године, Уставни суд указује да поступајући судови нису имали у виду релевантну праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) која се тиче неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом (која пракса је наведена у означеној одлуци), већ да је оспорено решење искључиво засновано на примени мерила за оцену трајања суђења у разумном року из члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року.
Уставни суд овде посебно указује на праксу Европског суда у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.), према којој је период неизвршења правноснажне домаће одлуке донете према предузећу са већинским државним или друштвеним капиталом у трајању до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција), док свако дуже трајање намирења потраживања представља повреду Европске конвенције.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је стечајни поступак у конкретном случају у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао преко девет година, те да приликом доношења оспореног решења суд није имао у виду релевантну праксу Европског суда (која је детаљно изнета у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године), Уставни суд је оценио да је у оспореном решењу меродавно право примењено на уставноправно неприхватљив начин, чиме је подноситељки повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. Закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу подноситељке у односу на истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. По оцени Уставног суда, у конкретном случају, последице утврђене повреде права су такве природе да се могу отклонити поништајем. Стога је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност „редовних“ судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, а што је овде случај, Уставни суд није вратио предмете „редовном“ суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року. Из истог разлога, Уставни суд је у тачки 2. изреке поништио и првостепено решење, иако оно није оспорено уставном жалбом. Овакав став Уставни суд је изразио у Одлуци Уж-5357/2022 од 7. марта 2024. године, објављеној на интернет страници Уставног суда (www.ustavni.sud.rs).
7. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 980/10, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. Дакле, сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року, при чему у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је предметни стечајни поступак у конкретном случају у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао преко девет година, при чему у наведеном периоду утврђено потраживање подноситељке из радног односа је само делимично намирено, Уставни суд је оценио да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подноситељке и утврдио да јој је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 980/10 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. Уставни суд најпре указује да из садржине уставне жалбе произлази да је подноситељка указала и на повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава у предметном стечајном поступку. Затим, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Нишу да обезбеди намирење потраживања подноситељке које потиче из радног односа, према стечајном дужнику са претежним државним, односно друштвеним капиталом, представља повреду њеног права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подноситељке и утврдио да јој је повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 980/10, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. Уставни суд је најпре констатовао да у уставној жалби није постављен захтев за накнаду материјалне штете. Међутим, имајући у виду сврху уставносудске заштите права на имовину у овој врсти предмета, као и чињеницу да су у међувремену измењена законска решења за заштиту права на суђење у разумном року, Суд сматра да се, у конкретном случају, може утврдити право на накнаду материјалне штете, као начин отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину.
Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 4. изреке, утврдио право подноситељке на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 980/10, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подноситељки буде намирено, подноситељка нема право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
10. У погледу захтева за накнаду трошкова поступка на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 5. изреке.
11. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.