Уставни суд, Велико веће у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. Р. из Босилеграда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Б. Р. и утврђује да је решењем Основног суда у Врању Р4И. 1380/19 од 7. фебруара 2020. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Основног суда у Врању Р4И. 1380/19 од 7. фебруара 2020. године.
3. Усваја се уставнa жалбa Б. Р. и утврђује се да су у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету Ии. 2468/17, а настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету Ии. 940/17, подноситељки уставне жалбе повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава.
4. Утврђује се право Б. Р. на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету Ии. 2468/17, а настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету Ии. 940/17. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Утврђује се право Б. Р. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног решењем о извршењу Основног суда у Врању Ии. 2468/17 од 25. априла 2017. године, умањеног за износе који су јој по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. Р. из Босилеграда поднела је 12. марта 2020. године, преко пуномоћника Д. Д, адвоката из Босилеграда, Уставном суду уставну жалбу против решења Основног суда у Врању Р4И. 1380/19 од 7. фебруара 2020. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава, у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету Ии. 2468/17, а настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету Ии. 940/17.
У уставној жалби, поред осталог, наведено је да приговор подноситељке уставне жалбе ради убрзавања поступка у предмету Основног суда у Врању Ии. 2468/17, који се водио против извршног дужника Х. „Ј.“ АД Врање, ради исплате новчаног потраживања из радног односа, одбачен као недозвољен, са образложењем да суд не може да поступа по овом приговору, јер у наведеном предмету извршење спроводи јавни извршитељ, те да је поступак пред судом окончан, а да суд није овлашћен да врши надзор над радом јавних извршитеља. Подноситељка је истакла захтев захтев за накнаду материјалне штете, као и нематеријалне штете у износу од 500 евра у динарској противвредности.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подноситељка уставне жалбе, у својству извршног повериоца, поднела је Основном суду у Врању 24. априла 2017. године предлог за извршење пресуде Основног суда у Сурдулици– Судска јединица у Босилеграду П1. 98/16 од 3. новембра 2016. године, а против извршног дужника Х. „Ј.“ АД Врање, ради намирења потраживања из радног односа.
Решењем Основног суда у Врању Ии. 2468/17од 25. априла 2017. године усвојен је предлог извршног повериоца.
Оспореним решењем Основног суда у Врању Р4И. 1380/19 од 7. фебруара 2020. године одбачен је приговор предлагача, овде подноситељке уставне жалбе, ради убрзавања извршног поступка који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету Ии. 2468/17, а настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету Ии. 940/17, са образложењем да је поступак пред судом окончан и да се води пред јавним извршитељем, над којим надзор врши надлежно министарство, а не суд.
4. Одредбама Устава утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) прописано је: да право на суђење у разумном року има свака странка у судском поступку, што укључује и извршни поступак, сваки учесник по закону којим се уређује ванпарнични поступак, а оштећени у кривичном поступку, приватни тужилац и оштећени као тужилац само ако су истакли имовинско-правни захтев (у даљем тексту: странка) (члан 2. став 1.); да су правна средства којима се штити право на суђење у разумном року приговор ради убрзавања поступка (у даљем тексту: приговор), жалба и захтев за правично задовољење (члан 3. став 1.); да се приговор и жалба могу поднети док се поступак не оконча (члан 5. став 1.); да приговор садржи податке о предмету суђења који указују на то да суд непотребно касни с одлучивањем (члан 6. став 2. тач. 6)); да странка подноси приговор суду који води поступак (члан 7. став 1.); да председник суда решењем одбацује или одбија приговор без испитног поступка, или води испитни поступак и да се приговор одбацује ако одсуство неког обавезног елемента приговора онемогућава да се по њему поступа, затим ако је приговор поднело неовлашћено лице или ако је преурањен, те да против решења о одбацивању приговора није дозвољена жалба (члан 8. ст. 1. и 2.);
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. истог закона прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. тог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу тог закона, сматра уставном жалбом.
5. У вези с наводима уставне жалбе којима се истиче повреда права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд, пре свега, наглашава да није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног, односно процесног права била очигледно произвољна или арбитрерна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и утемељености изнетих уставноправних разлога, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног, односно процесног права. На овакав закључак упућује и став Европског суда за људска права изражен у пресуди Khamidov против Русије, од 15. новембра 2007. године (број апликације 72118/01, став 170.).
Испитујући да ли је Основни суд произвољно применио меродавно право, Уставни суд је, најпре, констатовао да је Основни суд у Врању оценио да није било услова да се одлучује о приговору подноситељке ради убрзавања извршног поступка, јер тај поступак спроводи јавни извршитељ, који није обухваћен одредбом члана 11. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, а суд не може да врши надзор над његовим радом, као и јер је тај поступак окончан. С тим у вези, Уставни суд, још једном, указује на свој став да се фаза спровођења извршења пред јавним извршитељем сматра саставним делом извршног поступка и да трајање поступка пред јавним извршитељем може бити обухваћено правним средствима из Закона о заштити права на суђење у разумном року, као и да је одредбом члана 75. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11, 99/11, 109/13-Одлука УС, 55/14, 139/14 и 106/15), који се примењивао у конкретном случају, било прописано да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем (видети Одлуку Уставног суда Уж-7451/2016 од 25. октобра 2018 године, доступна на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је оспореним решењем подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Оваква одлука је утемељена на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-7451/2016 од 25. октобра 2018. године. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде наведеног уставног права, у конкретном случају, могу отклонити поништајем оспореног решења Основног суда у Врању Р4И. 1380/19 од 7. фебруара 2020. године, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност „редовних“ судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, а што је овде случај, Уставни суд није вратио предмет „редовном“ суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року.
6. Одлучујући о повреди права на суђење у разумном у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету Ии. 2468/17, а настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету Ии. 940/17, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује да је у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, од 14. јануара 2021. године, став 11.) Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. Дакле, сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року, при чему у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је предметни извршни поступак у тренутку одлучивања о приговору ради убрзавања поступка трајао скоро три године, при чему у наведеном периоду призната потраживања подноситељке из радног односа нису намирена, Уставни суд је утврдио да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и утврдио да је подноситељки у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету Ии. 2468/17, а настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету Ии. 940/17, повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
7. Разматрајући наводе уставне жалбе са аспекта повреде права на имовину, зајемченог чланом 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року у предметном извршном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст органа извршног поступка да обезбеди намирење потраживања подноситељке која потичу из радног односа, према извршном дужнику са претежним државним, односно друштвеним капиталом, представља повреду права подноситељке на имовину, зајемченог чланом 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и утврдио да је подноситељки у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету Ии. 2468/17, а настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету Ии. 146/17, повређено право на имовину, зајемчено чланом 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, крећући се у границама захтева постављеног у уставној жалби, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, и то у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету Ии. 2468/17, а настављен пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету Ии. 940/17. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
9. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 5. изреке, утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа утврђеног решењем о извршењу Основног суда у Врању Ии. 2468/17 од 25. априла 2017. године, умањеног за износе који су јој по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Имајући у виду да је Уставни суд у више предмета подносилаца уставних жалби радника Х. „Ј.“ АД Врање утврдио повреду права на имовину и право на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених решењем о извршењу, Суд је то учинио и у овом предмету због потребе да се сви подносиоци уставних жалби који се налазе у битно сличној чињеничној и правној ситуацији доведу у исти правни положај.
10. Будући да је утврдио повреду права на правично суђење и одредио отклањање штетних последица, Уставни суд није посебно разматрао наводе уставне жалбе који се односе на истакнуту повреду права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених чланом 36. Устава.
11. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.