Уставни суд, Велико веће у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама Ј. Г, Г. М, обе из Банатског Брестовац код Панчева, М. Д, М. Џ, обе из Панчева и Б. И. из Ваљева, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Г. М. и утврђује да је пресудом Основног суда у Панчеву Прр. 68/20 од 13. јула 2020. године и пресудом Вишег суда у Панчеву Гжрр. 504/20 од 25. августа 2020. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Усваја се уставна жалба М. Д. и утврђује да је пресудом Основног суда у Панчеву Прр. 74/20 од 3. јула 2020. године и пресудом Вишег суда у Панчеву Гжрр. 479/20 од 25. августа 2020. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
3. Усваја се уставна жалба М. Џ. и утврђује да је пресудом Основног суда у Панчеву Прр. 59/20 од 13. јула 2020. године и пресудом Вишег суда у Панчеву Гжрр. 494/20 од 8. септембра 2020. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
4. Утврђује се право Г. М. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу пресуде Основног суда у Панчеву Прр. 68/20 од 13. јула 2020. године и пресуде Вишег суда у Панчеву Гжрр. 504/20 од 25. августа 2020. године, као и за остале износе који су подноситељки евентуално исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку Привредног суда у Панчеву у предмету Ст. 141/12. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Утврђује се право М. Д. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу пресуде Основног суда у Панчеву Прр. 74/20 од 3. јула 2020. године и пресуде Вишег суда у Панчеву Гжрр. 479/20 од 25. августа 2020. године, као и за остале износе који су подноситељки евентуално исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку Привредног суда у Панчеву у предмету Ст. 141/12. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. Утврђује се право М. Џ. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу пресуде Основног суда у Панчеву Прр. 59/20 од 13. јула 2020. године и пресуде Вишег суда у Панчеву Гжрр. 494/20 од 8. септембра 2020. године, као и за остале износе који су подноситељки евентуално исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку Привредног суда у Панчеву у предмету Ст. 141/12. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.од дана достављања ове одлуке Министарству.
7. Одбацују се захтеви Г. М, М. Д. и М. Џ. за накнаду материјалне штете.
8. Одбацује се уставна жалба Ј. Г. изјављена против пресуде Основног суда у Панчеву Прр. 112/20 од 3. јула 2020. године и пресуде Вишег суда у Панчеву Гжрр. 495/20 од 25. августа 2020. године.
9. Одбацује се уставна жалба Б. И. изјављена против пресуде Основног суда у Панчеву Прр. 42/20 од 3. јула 2020. године и пресуде Вишег суда у Панчеву Гжрр. 480/20 од 1. септембра 2020. године.
10. Одбацују се захтеви подноситељки уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ј. Г. из Банатског Брестовца код Панчева и друга лица наведена у уводу и изреци ове одлуке поднели су 23. октобра 2020. године, преко пуномоћника А. З, адвоката из Панчева, Уставном суду уставне жалбе против пресуда Основног суда у Панчеву и пресуда Вишег суда у Панчеву наведених у изреци, због повреде права на правично суђење, права на накнаду штете, права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених чланом 32. став 1, чланом 35. став 2. и чланом 36. Устава Републике Србије
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
Подноситељке уставних жалби сматрају да су им досуђени износи новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року оспореним пресудама сувише ниско одређени. Истакле су захтеве за накнаду материјалне штете на име „накнаде трошкова поступка пред другостепеним судом“, као и захтеве за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу, приложену документацију и допис Основног суда у Панчеву Су. VIII. 101/24 од 17. јуна 2024. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подноситељке уставних жалби пријавиле су своја потраживања из радног односа у стечајном поступку над стечајним дужником ДП „Т.“ Панчево у предмету Привредног суда у Панчеву Ст. 141/12. Потраживања су им утврђена у стечајном поступку.
Решењима Привредног суда у Панчеву утврђено је да је предлагачима, овде подноситељкама уставних жалби, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 141/12 повређено право на суђење у разумном року. На основу тих решења подноситељке су поднеле тужбе против Републике Србије, ради новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року.
Оспореним пресудама Основног суда у Панчеву Прр. 68/20 од 13. јула 2020. године, Прр. 74/20 од 3. јула 2020. године, Прр. 59/20 од 13. јула 2020. године, Прр. 112/20 од 3. јула 2020. године и Прр. 42/20 од 3. јула 2020. године и пресудама Вишег суда у Панчеву Гжрр. 504/20 од 25. августа 2020. године, Гжрр. 479/20 од 25. августа 2020. године, Гжрр. 494/20 од 8. септембра 2020. године, Гжрр. 495/20 од 25. августа 2020. године и Гжрр. 480/20 од 1. септембра 2020. године правноснажно су делимично усвојени тужбени захтеви тужиља, те је обавезана тужена да им на име новчаног обештећења за неимовинску штету која им је изазвана повредом права на суђење у разумном року, исплати износ од по 400 евра у динарској противвредности, док су у преосталом тужбени захтеви тужиља, за исплату износа преко досуђеног па до 2.000 евра, односно 1.000 евра (за тужиљу Ј. Г.) одбијени као неосновани.
Правноснажним пресудама Основног суда у Панчеву Прр. 73/22 од 6. априла 2022. године и Вишег суда у Панчеву Гжрр. 292/22 од 11. октобра 2022. године тужиљама Ј. Г. и Б. И. је досуђено по истом основу још по 800 евра у динарској противвредности.
4. Одлучујући о уставним жалбама Г. М, М. Д. и М. Џ, Уставни суд констатује да се наводи подноситељки о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава заснивају на томе да је висина новчаног обештећења која им је досуђена због утврђене повреде права на суђење у разумном року недовољна и неправична, односно да није адекватна.
У вези основаности ових навода и тврдњи подносилаца, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су детаљно изнети у Одлуци Уж-7309/18 од 17. децембра 2020. године, а који се примењују у конкретном случају.
Уставни суд налази да су у конкретном случају од значаја ставови Европског суда за људска права изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године).
Наиме, Европски суд се у одлуци у предмету Станковић против Србије први пут изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране „редовних“ судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“ Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подноситељки представке, нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подноситељка представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд је одбацио представку.
Уставни суд налази да се, у ситуацији када се уставном жалбом, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, оспорава пресуда којом је подносиоцу правоснажно досуђено новчано обештећење за неимовинску штету која је изазвана повредом права на суђење у разумном року, а која је утврђена због немогућности да у примереном року наплати своје правоснажно досуђено потраживање из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, истакнута повреда зајемченог права мора испитивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије. У том смислу, у овом уставносудском предмету оцена досуђене висине накнаде неимовинске штете нема карактер инстанционог поступања Уставног суда, већ представља механизам којим се обезбеђује да се зајемчена права тумаче у складу са праксом Европског суда као међународне институције која надзире њихово спровођење. Уставни суд истиче да је у циљу усклађивања своје праксе са јединственим приступом Европског суда у решавању овог спорног питања, на седници одржаној 4. јуна 2020. године, донео Одлуку Уж-277/2017 (објављена на интернет страници Уставног суда www.ustavni.sud.rs и у „Службеном гласнику РС“, број 104/20), којом је усвојио уставне жалбе М. К, Д. М. и С.Ј. и утврдио да је подносиоцима оспореним решењима, којима им је, применом одредаба Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова, досуђена накнада на име нематеријалне штете, повређено право на суђење у разумном року, јер досуђена висина не представља довољну и адекватну накнаду за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те се не може сматрати да су њеним досуђивањем подносиоци изгубили статус „жртве“. Истом Одлуком подносиоцима је утврђено право на накнаду нематеријалне штете у износу од по 800 евра у динарској противвредности, умањеном за износе који су им већ исплаћени по истом основу.
Примењујући претходно изложено на конкретан случај, а с обзиром на то да је подноситељкама уставних жалби повреда права на суђење у разумном року утврђена због немогућности да у примереном року наплате своја правоснажно досуђена потраживања из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће у друштвеној својини, Уставни суд је утврдио да је подноситељкама Г. М, М. Д. и М. Џ. оспореним пресудама Основног суда у Панчеву Прр. 68/20 од 13. јула 2020. године, Прр. 74/20 од 3. јула 2020. године, Прр. 59/20 од 13. јула 2020. године, те пресудама Вишег суда у Панчеву Гжрр. 504/20 од 25. августа 2020. године, Гжрр. 479/20 од 25. августа 2020. године, Гжрр. 494/20 од 8. септембра 2020. године повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставне жалбе, одлучујући као у тач. 1. до 3. изреке.
Имајући у виду да је подноситељкама уставних жалби утврдио повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава оспореним пресудама, Уставни суд није посебно разматрао наводе о повреди права на накнаду штете, права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених чланом 35. став 2. и чланом 36. Устава.
5. Разматрајући начин отклањања штетних последица утврђене повреде права, Уставни суд се, такође, позива на образложење из одлуке Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године.
Уставни суд је оценио да је утврђивање права подноситељки уставних жалби на накнаду нематеријалне штете у висини коју Европски суд сматра довољном и адекватном новчаном сатисфакцијом због немогућности наплате потраживања у разумном року, најделотворнији начин отклањања штетних последица утврђене повреде права.
Уставни суд је, на основу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тач. 4. до 6. изреке, утврдио право подноситељки уставних жалби Г. М, М. Д. и М. Џ. на накнаду нематеријалне штете, свакој у износу од по 800 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износ исплаћен по основу пресуда Основног суда у Панчеву Прр. 68/20 од 13. јула 2020. године, Прр. 74/20 од 3. јула 2020. године, Прр. 59/20 од 13. јула 2020. године, те пресудама Вишег суда у Панчеву Гжрр. 504/20 од 25. августа 2020. године, Гжрр. 479/20 од 25. августа 2020. године, Гжрр. 494/20 од 8. септембра 2020. године, као и за остале износе који су подноситељкама евентуално исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку Привредног суда у Панчеву у предмету Ст. 141/12. Накнада нематеријалне штете се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. У погледу захтева подноситељки Г. М, М. Д. и М. Џ. за накнаду материјалне штете на име „„накнаде трошкова поступка пред другостепеним судом“, Уставни суд је утврдио нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, те је сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставне жалбе у том делу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, и решио као у тачки 7. изреке.
7. Испитујући претпоставке за поступање по уставним жалбама подноситељки Ј. Г. и Б. И, Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, утврдио да су подноситељкама, по истом основу као у овом предмету, правноснажним пресудама Основног суда у Панчеву Прр. 73/22 од 6. априла 2022. године (за Ј. Г.) и Вишег суда у Панчеву Гжрр. 292/22 од 11. октобра 2022. године (за Б. И.) досуђени износи од по 800 евра свакој, у динарској противредности. У вези с наведеним, Уставни суд посебно наглашава да је, у складу са праксом Европског суда, у оваквим предметима, који се тичу повреде права на суђење у разумном року због неизвршења, односно кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољно досудити накнаду нематеријалне штете (новчано обештећење) у укупном износу од 800 евра, при чему није од значаја да ли је повреда права на суђење у разумном року у предметном извршном или стечајном поступку утврђена једном или више пута.
Имајући у виду наведено, односно да је овим подноситељкама на име новчаног обештећења у због повреде права на суђење у разумном року у предмету Привредног суда у Панчеву у предмету Ст. 141/12, правноснажно досуђен износ који Европски суд сматра довољном и адекватном новчаном сатисфакцијом због немогућности наплате у разумном року потраживања из радног односа према стечајном дужнику који је привредно друштво са искључивим или претежним државним, односно друштвеним капиталом, Уставни суд закључује да су ове подноситељке уставних жалби изгубила статус „жртве“ повреде Уставом зајемчених права.
Уставни суд није посебно разматрао истакнуту повреду права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава, јер подноситељке повреду тог права суштински заснивају на повреди права на правично суђење.
У вези са истакнутом повредом права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд налази да подноситељке нису доставиле доказе о неједнаком поступању другостепених судова у истој чињеничној и правној ситуацији, а што је услов за испитивање основаности тврдње о повреди наведеног уставног права. У односу на истакнуту повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да се означеним правом јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост оспорене одлуке, при чему се не гарантује позитиван исход поступка.
Полазећи од свега напред наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставне жалбе одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, и решио као у тач. 8. и 9. изреке.
8. У погледу захтева подноситељки уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве, решавајући као у као у тачки 10. изреке
9. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.