Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. С. из Жабљана код Лесковца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. С. и утврђује да је решењем Вишег суда у Лесковцу Рж г. 98/20 од 10. јуна 2020. године и решењем Основног суда у Лесковцу Р4И. 114/20 од 19. новембра 2020. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништавају се решења Вишег суда у Лесковцу Рж г. 98/20 од 10. јуна 2020. године и Основног суда у Лесковцу Р4И. 23/20 од 12. марта 2020. године, као и решење Основног суда у Лесковцу Р4И. 114/20 од 19. новембра 2020. године.
3. Усваја се уставна жалба Д. С. и утврђује да су у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету И. 1915/10 (раније И. 1653/06 Општинског суда у Лесковцу), а потом настављен пред јавним извршитељем Ненадом Гвозденовићем из Лесковца у предмету И. 188/20, подносиоцу уставне жалбе повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије.
4. Утврђује се право Д. С. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету И. 1915/10 (раније И. 1653/06 Општинског суда у Лесковцу), а потом настављен пред јавним извршитељем Ненадом Гвозденовићем из Лесковца у предмету И. 188/20. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Утврђује се право Д. С. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног решењем о извршењу Основног суда у Лесковцу И.1915/10 од 2. јула 2010. године, умањеног за износе који су му по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. С. из Жабљана код Лесковца поднео је Уставном суду, 2. јула 2020. године, преко пуномоћника Д. М, адвоката из Лесковца, уставну жалбу против решења Вишег суда у Лесковцу Рж г. 98/20 од 10. јуна 2020. године, а затим исту допунио 30. децембра 2020. године, преко истог пуномоћника, оспоривши и решење Основног суда у Лесковцу Р4И. 114/20 од 19. новембра 2020. године, а све због повреде права на једнаку заштиту права и права на имовину, зајемчених чланом 36. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету И. 1915/10 (раније И. 1653/06 Општинског суда у Лесковцу).
У уставној жалби, те допуни уставне жалбе, подносилац наводи да је оспореним решењима, најпре, правноснажно одбијен његов приговор ради убрзавања поступка у предмету Основног суда у Лесковцу И. 1915/10 (раније И. 1653/06 Општинског суда у Лесковцу), а затим, оспореним решењем у допуни уставне жалбе, одбачен његов приговор ради убрзавања извршног поступка поднет у истом извршном поступку, са истим образложењем да се извршни поступак сада води пред јавним извршитељем. Истовремено истиче да су другим лицима у истој чињеничној и правној ситуацији усвајани приговори и утврђивана повреда права на суђење у разумном року. Подносилац сматра да је суд пропустио да своју одлуку образложи и да је погрешно применио меродавно право, као и да тринаестогодишње трајање извршног поступака, покренутог ради намирења потраживања из радног односа по правноснажној пресуди из 1998. године (коју прилаже), недвосмислено указује на повреду права на суђење у разумном року, коју су судови пропустили да утврде. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу, утврди повреду права на једнаку заштиту права, права на суђење у разумном року и права на имовину, да наложи судовима да донесу нове одлуке по жалби, односно приговору, те да му се утврди право на накнаду нематеријалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року, на накнаду материјалне штете у висини износа утврђеног решењем о извршењу Основног суда у Лесковцу, као и да му се надокнаде трошкови за састав уставне жалбе.
Имајући у виду садржину уставне жалбе, Уставни суд је закључио да је подносилац, незадовољан донетим решењима Вишег суда у Лесковцу Рж г. 98/20 од 10. јуна 2020. године и Основног суда у Лесковцу Р4И. 23/20 од 12. марта 2020. године, као и решењем Основног суда у Лесковцу Р4И. 114/20 од 19. новембра 2020. године, у ситуацији дуготрајног спровођења извршења на основу правоснажне и извршне исправе, у суштини истакао, поред повреде означених уставних права: на једнаку заштиту права, на суђење у разумном року и на имовину, и повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, извештај Агенције за привредне регистре РС, те одговор Основног суда у Лесковцу VII Су 48-20/2024 од 18. септембра 2024. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Што се тиче статуса привредног друштва „F.“ а.д, Вучје, које је извршни дужник у предметном извршном поступку, Уставни суд је из извештаја Агенције за привредне регистре РС БД 90143/16 од 16. новембра 2016. године утврдио да је ДП „F.“, са потпуном одговорношћу, Вучје, приватизовано у другој половини 2003. године, на шта указује податак да је решењем Трговинског суда у Лесковцу Фи. 920/03 од 26. новембра 2003. године промењен његов статус у АД „F.“ Вучје, под којим именом је ово привредно друштво преведено у Регистар привредних субјеката током 2005. године. Реч је, дакле, о правном лицу које се од 2003. године више не налази у искључивом или претежном државном власништву.
Подносилац уставне жалбе, као извршни поверилац, поднео је 31. маја 2006. године Општинском суду у Лесковцу предлог за извршење против извршног дужника „F.“ а.д, Вучје, као правног следбеника ДП „F.“ Вучје, на основу правноснажне и извршне пресуде Општинског суда у Лесковцу П. 479/98 од 7. априла 1998. године, којом је усвојен његов тужбени захтев поднет ради исплате гарантоване нето зараде за период од 10. јула 1995. године до 31. јануара 1998. године, са обавезом уплате доприноса за тај период, а одбијен у делу који се односио на период коришћења неплаћеног одсуства.
Општински суд у Лесковцу је 31. маја 2006. године донео решење И. 1653/06, којим је одредио предложено извршење, али је, одлучујући о жалби извршног дужника, Основни суд у Лесковцу, донео решење И. 1915/10 од 2. јула 2010. године, којим је делимично обуставио одређено извршење, а наставио поступак извршења за износ од 244.643, 97 динара са законском затезном каматом од 30. јуна 2010. године, као и за трошкове поступка. Списи предмета су достављени 30. априла 2020. године јавном извршитељу Ненаду Гвозденовићу из Лесковца.
Подносилац је више пута подносио приговор ради убрзавања извршног поступка који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету И. 1653/06, и ниједан му није усвојен, а према одговору Основног суда у Лесковцу.
Основни суд у Лесковцу је оспореним решењем Р4И. 23/20 од 12. марта 2020. године одбио приговор предлагача, овде подносиоца уставне жалбе. У образложењу оспореног решења наведено је да је, по доношењу решења о извршењу, суд доставио предмет јавном извршитељу на даље спровођење извршења, па се поступак више не води пред судом коме је приговор поднет, те да је своју одлуку донео на основу одредаба члана 8. став 1. и члана 10. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року. Ово решење је потврђено решењем Вишег суда у Лесковцу Рж г. 98/20 од 10. јуна 2020. године, које је оспорено уставном жалбом.
По накнадно изјављеном приговору, новим решењем Основног суда у Лесковцу Р4И. 114/20 од 19. новембра 2020. године, које је оспорено у допуни уставне жалбе, одбачен је приговор предлагача, овде подносиоца, са скоро идентичним образложењем из претходног првостепеног решења - да суд није у позицији и могућности да надгледа поступање јавног извршитеља коме је предмет достављен, нити да му налаже било какво поступање, већ да је то надлежност Коморе извршитеља, те да је одлука донета сходно одредби члана 10. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење.
Одредбама Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члана 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) прописано је: да право на суђење у разумном року има свака странка у судском поступку, што укључује и извршни поступак, сваки учесник по закону којим се уређује ванпарнични поступак, а оштећени у кривичном поступку, приватни тужилац и оштећени као тужилац само ако су истакли имовинско-правни захтев (у даљем тексту: странка) (члан 2. став 1.); да су правна средства којима се штити право на суђење у разумном року приговор ради убрзавања поступка (у даљем тексту: приговор), жалба и захтев за правично задовољење (члан 3. став 1.); да се приговор и жалба могу поднети док се поступак не оконча (члан 5. став 1.); да странка подноси приговор суду који води поступак или суду пред којим се води поступак ако сматра да је јавни тужилац повредио њено право (члан 7. став 1.); да председник суда решењем одбацује или одбија приговор без испитног поступка, или води испитни поступак и да се приговор одбацује ако одсуство неког обавезног елемента приговора онемогућава да се по њему поступа, затим ако је приговор поднело неовлашћено лице или ако је преурањен, те да против решења о одбацивању приговора није дозвољена жалба (члан 8. ст. 1. и 2.); да у решењу којим се приговор усвaја и утврђује повреда права на суђење у разумном року председник суда указује судији или јавном тужиоцу на разлоге због којих је повређено право странке и налаже судији процесне радње које делотворно убрзавају поступак (члан 11. став 1.).
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд подсећа да у поступку по уставној жалби није надлежан да оцењује правилност чињеничних закључака редовних судова, јер би у том случају, поступајући као инстанциони суд, изашао из граница својих овлашћења. Једини изузетак од наведеног правила постоји у ситуацији када су закључци редовних судова очигледно произвољни и арбитрерни у тој мери да за последицу имају повреду уставних права и слобода. С тим у вези, Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права према којем грешка у примени права или утврђивању чињеница учињена од стране суда, која је тако приметна да се може окарaктерисати као „очигледна грешка“, може нарушити правичност поступка (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Bochan против Украјине, од 5. фебруара 2015. године, број представке 22251/08, став 62.).
Испитујући да ли је, у конкретном случају, меродавно право произвољно примењено, Уставни суд је, најпре, констатовао да се уставном жалбом, која је допуњена, оспоравају решења којим је, најпре, правноснажно одбијен, па затим одбачен приговор подносиоца уставне жалбе ради убрзавања извршног поступка у предмету који је вођен пред Основном судом у Лесковцу, са идентичним образложењима да се приговор односи на извршни поступак који се сада води пред јавним извршитељем.
У вези са наведеним, Уставни суд оцењује да заштита зајемченог права на суђење у разумном року у коме спровођење извршења још увек траје, не може зависити од тога да ли извршење спроводи суд или га, уместо суда, а у име државе, спроводи јавни извршитељ. Уставни суд указује да се фаза спровођења извршења пред јавним извршитељем сматра саставним делом извршног поступка и да трајање поступка пред јавним извршитељем може бити обухваћено правним средствима из Закона о заштити права на суђење у разумном року (видети Одлуку Уставног суда Уж-7451/2016 од 25. октобра 2018 године, доступна на интернет страници Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је уставноправно неприхватљиво правно становиште Вишег суда у Лесковцу и Основног суда у Лесковцу, којима су приговори подносиоца уставне жалбе ради убрзавања предметног извршног поступка одбијени, односно одбачени.
С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењима Вишег суда у Лесковцу Рж г. 98/20 од 10. јуна 2020. године и Основног суда у Лесковцу Р4И. 114/20 од 19. новембра 2020. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Оваква одлука је утемељена на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-7451/2016 од 25. октобра 2018. године. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде наведеног уставног права, у конкретном случају, могу отклонити поништајем оспорених решења уставном жалбом и допуном, као и првостепеног решења Основног суда у Лесковцу Р4И. 23/20 од 12. марта 2020. године које је потврђено решењем Вишег суда у Лесковцу Рж г. 98/20 од 10. јуна 2020. године, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
Наиме, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност „редовних“ судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, а што је овде случај, Уставни суд није вратио предмете „редовном“ суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року.
Будући да је поништио наведена решења, Уставни суд је нашао да је беспредметно разматрање уставне жалбе у делу којим се то решење оспорава због повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
6. Одлучујући о повреди права на суђење у разумном року у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету И. 1915/10 (раније И. 1653/06 Општинског суда у Лесковцу), а потом настављен пред јавним извршитељем Ненадом Гвозденовићем из Лесковца у предмету И. 188/20, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда за људска права у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. Дакле, сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року, при чему у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је предметни извршни поступак у конкретном случају у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао преко 13 година, при чему у наведеном периоду призната потраживања подносиоца из радног односа нису намирена, Уставни суд је утврдио да јој је у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету И. 1915/10 (раније И. 1653/06 Општинског суда у Лесковцу), а потом настављен пред јавним извршитељем Ненадом Гвозденовићем из Лесковца у предмету И. 188/20 повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке, усвојио уставну жалбу у овом делу.
7. Разматрајући тврдње подносиоца уставне жалбе да му је у оспореном извршном поступку повређено право на имовину, зајемчено чланом 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у оспореном извршном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Основног суда у Лесковцу да обезбеди намирење потраживања из радног односа подносиоца, правноснажно досуђеног још 1998. године према туженом привредном друштву, са већинском државним, односно друштвеним капиталом, истовремено представља и повреду права подносиоца на имовину, зајемченог чланом 58. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и утврдио да је подносиоцу у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету И. 1915/10 (раније И. 1653/06 Општинског суда у Лесковцу), повређено и право на имовину, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. Одлучујући о захтеву подносиоца за накнаду нематеријалне штете због повреде уставног права, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж-277/2017 од 4. јуна 2020. године). Имајући у виду наведене ставове, Уставни суд је оценио да је утврђивање права подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у висини коју Европски суд за љуска права сматра довољном и адекватном новчаном сатисфакцијом због немогућности наплате потраживања у разумном року – 800 евра, најделотворнији начин отклањања штетних последица утврђене повреде права.
Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 3. Закон о Уставном суду, у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету И. 1915/10 (раније И. 1653/06 Општинског суда у Лесковцу), а потом настављен пред јавним извршитељем Ненадом Гвозденовићем из Лесковца у предмету И. 188/20. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
9. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 5. изреке утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног решењем о извршењу Основног суда у Лесковцу И.1915/10 од 2. јула 2010. године, умањеног за износе који су му по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
10. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио захтев, решавајући као у тачки 6. изреке.
11. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.