Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама Д. Д. и Н. П, обојице из Челарева, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Д. и утврђује да је пресудом Вишег суда у Новом Саду Гжрр. 313/20 од 16. јуна 2020. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Усваја се уставна жалба Н. П. и утврђује да је пресудом Вишег суда у Новом Саду Гжрр. 281/20 од 10. јуна 2020. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
3. Утврђује се право Д. Д. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу пресудe Вишег суда у Новом Саду Гжрр. 313/20 од 16. јуна 2020. године, као и за остале износе који су подносиоцу евентуално исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку Привредног суда у Новом Саду Ст. 72/10. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
4. Утврђује се право Н. П. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу пресудe Вишег суда у Новом Саду Гжрр. 281/20 од 10. јуна 2020. године, као и за остале износе који су подносиоцу евентуално исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку Привредног суда у Новом Саду Ст. 72/10. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Одбацује се захтев Н. П. за накнаду материјалне штете.
6. Одбацују се захтеви подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Д. и Н. П, обојица из Челарева, поднели су 30. јула 2020. године, преко пуномоћника М. Ј. и Р. П, адвоката из Новог Сада, Уставном суду уставне жалбе против пресуда Вишег суда у Новом Саду Гжрр. 313/20 од 16. јуна 2020. године и Гжрр. 281/20 од 10. јуна 2020. године, због права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на имовину, зајемчених чланом 32. став 1, чланом 36. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
Подносиоци уставних жалби сматрају да су им досуђени износи новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року оспореним пресудама сувише ниско одређени. Истакли су захтев за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, док је подносилац Н. П. истакао и захтев за накнаду материјалне штете по основу трошкова поступка који је претходио уставносудском.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у уставне жалбе и приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносиоци уставних жалби пријавили су своје потраживања из радног односа у стечајном поступку над стечајним дужником АД „Д.“ Челарево у предмету Привредног суда у Новом Саду Ст. 72/10.
Решењима Привредног суда у Новом Саду, утврђено је да је предлагачима, овде подносиоцима уставних жалби, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду Ст. 72/10 повређено право на суђење у разумном року. На основу тих решења подносиоци су поднели тужбе против Републике Србије, ради новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року.
Оспореним пресудама Вишег суда у Новом Саду Гжрр. 313/20 од 16. јуна 2020. године и Гжрр. 281/20 од 10. јуна 2020. године правноснажно су делимично усвојени тужбени захтеви тужилаца, те је обавезана тужена да им на име новчаног обештећења за неимовинску штету која им је изазвана повредом права на суђење у разумном року исплати износе од по 600 евра у динарској противвредности, док су у преосталом тужбени захтеви тужилаца, за исплату износа преко досуђеног па до тражених 1.500 и 800 евра (за Н. П.) одбијени као неосновани.
4. Одлучујући о уставним жалбама, Уставни суд констатује да се наводи подносилаца о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава заснивају на томе да је висина новчаног обештећења која им је досуђена због утврђене повреде права на суђење у разумном року недовољна и неправична, односно да није адекватна.
У вези основаности ових навода и тврдњи подносилаца, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су детаљно изнети у Одлуци Уж-7309/18 од 17. децембра 2020. године, а који се примењују у конкретном случају.
Уставни суд налази да су у конкретном случају од значаја ставови Европског суда за људска права изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године).
Наиме, Европски суд се у одлуци у предмету Станковић против Србије први пут изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране „редовних“ судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“ Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подноситељки представке, нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подноситељка представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд је одбацио представку.
Уставни суд налази да се, у ситуацији када се уставном жалбом, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, оспорава пресуда којом је подносиоцу правоснажно досуђено новчано обештећење за неимовинску штету која је изазвана повредом права на суђење у разумном року, а која је утврђена због немогућности да у примереном року наплати своје правоснажно досуђено потраживање из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, истакнута повреда зајемченог права мора испитивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије. У том смислу, у овом уставносудском предмету оцена досуђене висине накнаде неимовинске штете нема карактер инстанционог поступања Уставног суда, већ представља механизам којим се обезбеђује да се зајемчена права тумаче у складу са праксом Европског суда као међународне институције која надзире њихово спровођење. Уставни суд истиче да је у циљу усклађивања своје праксе са јединственим приступом Европског суда у решавању овог спорног питања, на седници одржаној 4. јуна 2020. године, донео Одлуку Уж-277/2017 (објављена на интернет страници Уставног суда www.ustavni.sud.rs и у „Службеном гласнику РС“, број 104/20), којом је усвојио уставне жалбе М. К, Д. М. и С.Ј. и утврдио да је подносиоцима оспореним решењима, којима им је, применом одредаба Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова, досуђена накнада на име нематеријалне штете, повређено право на суђење у разумном року, јер досуђена висина не представља довољну и адекватну накнаду за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те се не може сматрати да су њеним досуђивањем подносиоци изгубили статус „жртве“. Истом Одлуком подносиоцима је утврђено право на накнаду нематеријалне штете у износу од по 800 евра у динарској противвредности, умањеном за износе који су им већ исплаћени по истом основу.
Примењујући претходно изложено на конкретан случај, а с обзиром на то да је подносиоцима уставних жалби повреда права на суђење у разумном року утврђена због немогућности да у примереном року наплате своја правоснажно досуђена потраживања из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће у друштвеној, односно државној својини, Уставни суд је утврдио да је подносиоцима оспореним пресудама Вишег суда у Новом Саду Гжрр. 313/20 од 16. јуна 2020. године и Гжрр. 281/20 од 10. јуна 2020. године повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставне жалбе, одлучујући као у тач. 1. и 2. изреке.
Имајући у виду да је подносиоцима уставних жалби утврдио повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава оспореним пресудама, Уставни суд није посебно разматрао наводе о повреди права на једнаку заштиту права и права на имовину, зајемчених чланом 36. став 1. и чланом 58. став 1. Устава.
5. Разматрајући начин отклањања штетних последица утврђене повреде права, Уставни суд се, такође, позива на образложење из одлуке Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године.
Уставни суд је оценио да је утврђивање права подносилаца уставних жалби на накнаду нематеријалне штете у висини коју Европски суд сматра довољном и адекватном новчаном сатисфакцијом због немогућности наплате потраживања у разумном року, најделотворнији начин отклањања штетних последица утврђене повреде права.
Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тач. 3. и 4. изреке, утврдио право подносилаца уставних жалбе на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу пресуда Вишег суда у Новом Вишег суда у Новом Саду Гжрр. 313/20 од 16. јуна 2020. године и Гжрр. 281/20 од 10. јуна 2020. године, као и за остале износе који су подносиоцима евентуално исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку Привредног суда у Новом Саду Ст. 72/10. Накнада нематеријалне штете се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. У вези са захтевом подносиоца Н. П. за накнаду материјалне штете по основу трошкова поступка који је претходио уставносудском, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као тачки 5. изреке.
7. У погледу захтева подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве, решавајући као у као у тачки 6. изреке.
8. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.