Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама Ј. Б. из Лесковца, Р. К. из села Разгојна код Лесковца, С. Б. из села Чекмин код Лесковца, В. С. из села Брестовац код Лесковца и Ј. Ц. из села Печењевац код Лесковца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. септембра 2024. године, донео је
О Д Л У КУ
1. Усвајају се уставне жалбе Ј. Б, Р. К, С. Б, В. С. и Ј. Ц. и утврђује да је подносиоцима уставних жалби повређено право на имовину, из члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст.12/19.
2. Усвајају се уставне жалбе Ј. Б, Р. К, С. Б, В. С. и Ј. Ц. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст.12/19, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Усвајају се уставне жалбе В. С. и Ј. Ц. и утврђује се право подносилаца уставних жалби на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су подносиоцима уставних жалби евентуално већ исплаћени по основу нематеријалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 12/19. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
4. Одбацују се захтеви подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ј. Б. из Лесковца, Р. К. из села Разгојна код Лесковца, С. Б. из села Чекмин код Лесковца, В. С. из села Брестовац код Лесковца и Ј. Ц. из села Печењевац код Лесковца поднели су у периоду од 22. јула 2022. године до 13. октобра 2023. године преко пуномоћника Н. В. и М. К, адвоката из Ниша, на основу члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), Основном суду у Лесковцу (сем Ј. Б. која је првобитно поднела тужбу Основном суду у Нишу) тужбе против Републике Србије – Привредног суда у Нишу, ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року.
В. С. из села Брестовац код Лесковца и Ј. Ц. из Печењевца код Лесковца поднели су 17. фебруара 2022. године односно 13. октобра 2023. године преко пуномоћника М. К, адвоката из Ниша, на основу члана 26. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, Основном суду у Лесковцу тужбе против Републике Србије – Привредног суда у Нишу, ради исплате новчаног обештећења због повреде права на суђење у разумном року.
Уставни суд је, сагласно одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), наведене уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбама члана 16. ст. 3. и 4. истог закона прописано да се тужбе за новчано обештећење, односно за накнаду имовинске штете, које су поднете у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона, по којима нису донете првостепене одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматрају уставним жалбама, Основни суд у Лесковцу је доставио ове предмете Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Подносиоци у предметним тужбама, које се у смислу цитираних одредаба Закона сматрају уставним жалбама (у даљем тексту: уставне жалбе), истакли су да су у спорном стечајном поступку поднели пријаве потраживања (сем подноситељке Ј. Б, чија је мајка као њен правни претходник, поднела пријаву потраживања) из радног односа, која су им у том поступку призната, али која нису наплатили, иако поступак траје више година. Из тог разлога су поднели приговоре ради убрзавања поступка, који су усвојени правноснажним решењима Привредног суда у Нишу.
Подносиоци су у тужбама захтевали да им буду досуђене накнаде материјалне штете у износима признатих, а ненаплаћених новчаних потраживања у предметном стечајном поступку, са законском затезном каматом. Поред тога, В. С. из села Брестовац код Лесковца и Ј. Ц. из села Печењевац код Лесковца поднели су тужбе и ради новчаног обештећења због дугог трајања предметног стечајног поступка, са захтевима да им се досуде износи од 3.000 евра у динарској противвредности. Такође, подносиоци су захтевали и накнаду трошкова поступка.
2. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставне жалбе и списе предмета надлежног суда, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
2.1. Решењем Привредног суда у Нишу Ст. 19/13 од 17. септембра 2013. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником И. „N.“ доо, Ниш у стечају, те је за стечајног управника именована Агенција за приватизацију Републике Србије. Агенција за приватизацију је овластила пуномоћјем број 10-2103/13-60/02 од 20. септембра 2013. године Агенцију за стечај и услуге ТД Д. Т, предузетника из Бора да у име и за рачун Агенције за приватизацију обавља послове и радње из надлежности Агенције као стечајног управника. Ступањем на снагу Закона о изменама и допунама Закона о Агенцији за лиценцирање стечајних управника („Службени гласник РС“, број 89/15), прописано је да Агенција за лиценцирање стечајних управника преузима сва права и обавезе Агенције за приватизацију као стечајног управника.
Стечајни дужник И. „N.“ доо, Ниш, у стечају је предузеће са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а стечајни поступак је и даље у току над стечајном масом.
Подносиоцима уставних жалби су у предметном стечајном поступку призната пријављена потраживања из радног односа, као и правном претходнику подноситељке Ј. Б. из Лесковца пок. Љ. П, бив. из Нишке Бање.
Решењима Привредног суда у Нишу Р4Ст. 2988/20 од 18. децембра 2020. године, Р4Ст. 285/23 од 10. марта 2023. године, Р4Ст. 1828/21 од 5. октобра 2021. године, Р4Ст. 1777/21 од 5. октобра 2021. године и Р4Ст. 594/23 од 25. маја 2023. године усвојени су приговори овде подносилаца уставних жалби и утврђено је да им је повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води над стечајном масом стечајног дужника И. „N.“ доо, Ниш у стечају, пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 12/19 и наложено је поступајућем судији да у року од четири месеца од дана пријема овог решења предузме неопходне мере и радње у циљу окончања стечајног поступка.
2.2. Ј. Б. из Лесковца, овде једна од подносилаца уставних жалби, доставила је решење Јавног бележника З. С. из Ниша УПП: 759-2018 О. Бр. 4262/18 од 15. јануара 2019. године којим је оглашена за законског наследника иза мајке, пок. Љ. П, бив. из Нишке Бање, на имовини која се састоји од новчаних потраживања према правноснажној пресуди Привредног суда у Нишу Посл. Ст. 19/13 од 3. новембра 2016. године.
3. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано је да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.
Одредбом члана 16. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за новчано обештећење која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
Одредбом члана 16. став 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) је прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.
4. Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је Закон о заштити права на суђење у разумном року ступио на снагу 1. јануара 2016. године и да је њиме предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Такође, из одредаба члана 26. став 1. и члана 31. став 1. овог закона произлази да се право на новчано обештећење (неимовинска штета), односно накнаду материјалне штете због повреде права на суђење у разумном року остварује пред надлежним судовима, и то подношењем тужбе против Републике Србије.
Међутим, цитираним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року искључена је примена предметног закона у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, што значи да у овој врсти поступака судови више нису надлежни за заштиту права на суђење у разумном року, већ је то постала искључива надлежност Уставног суда, без обзира на то да ли је предметни поступак у току или је окончан.
Имајући наведено у виду, а посебно одредбе члана 16. ст. 3. и 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да се тужбе подносилаца у којима су истакнути захтеви за новчано обештећење и накнаду материјалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року, сматрају уставним жалбама.
5. Сагласно наведеном, Уставни суд је у овој уставносудској ствари одлучивао о томе да ли је подносиоцима повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, због кашњења у намирењу и исплати правноснажно утврђених потраживања из радног односа према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, као и о захтевима подносилаца за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћених потраживања у стечајном поступку.
С тим у вези, Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним/друштвеним капиталом, а коју прихвата и Уставни суд. У више пресуда које су у овој врсти предмета донете против Републике Србије, Европски суд је заузео став да је тужена држава одговорна ratione personae за неизвршење одлука донетих против предузећа са већинским државним, односно друштвеним капиталом, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним судским одлукама (видети пресуде у предметима: Качапор и други против Србије, представке бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, од 15. јануара 2008. године, ст. 96-99. и Црнишанин и други против Србије, представке бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, од 13. јануара 2009. године, ст. 110 и 111.). Наведено становиште прихватио је и Уставни суд у својој пракси (видети, поред других, одлуке Уж-1712/2010 од 21. марта 2013. године и Уж-7134/2017 од 8. новембра 2018. године - доступно на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Поред тога, Уставни суд је имао у виду свој став да је утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов истицања повреде права на имовину и захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног потраживања, те да су правноснажним решењима надлежног привредног суда усвојени приговори подносилаца и утврђено да им је повређено право на суђење у разумном року у спорном стечајном поступку, у коме су подносиоци и правни претходник једне подноситељке пријавили своја потраживања из радног односа према стечајном дужнику, а која су им у том поступку призната, али нису намирена.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Нишу да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа у стечајном поступку у предмету Ст. 12/19, према стечајном дужнику са претежним друштвеним, односно државним капиталом, представља повреду права подносилаца на имовину из члана 58. Устава. Стога је Уставни суд усвојио уставне жалбе подносилаца, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, а узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставној жалби уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право подносилаца на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 12/19, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Како су подносиоци истакли и захтев за исплату законске затезне камате, Уставни суд с тим у вези указује на ставове Европског суда изражене у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) који се тичу захтева за обрачунавање и исплату законске затезне камате за период трајања стечајног поступка. Наиме, у наведеној пресуди је констатовано да су подносиоци представки имали право на главни дуг и законску затезну камату до покретања стечајног поступка, што им је и исплаћено, а да им након тог датума камата није исплаћена, јер на то нису имали право, те је стога закључено да су оспорене домаће одлуке у потпуности извршене. У том контексту, Европски суд је даље изнео да се, иако је тужена држава одговорна за дугове друштвених, односно државних предузећа, који су утврђени правноснажним пресудама, општа правила домаћег права и даље примењују на било који извршни, односно стечајни поступак против таквог предузећа.
7. Полазећи од наведеног, а разматрајући уставне жалбе В. С. и Ј. Ц. којима су тражили исплату новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води над стечајном масом стечајног дужника И. „N.“ доо,, пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 12/19, Уставни суд указује да је подносиоцима правноснажним решењима Привредног суда у Нишу већ утврђена повреда права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку. Сагласно томе, Уставни суд је у овом делу предметне уставносудске ствари, у смислу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, одлучивао о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права, односно о захтеву подносилаца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда за људска права који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж-277/2017 од 4. јуна 2020. године).
Европски суд се у одлуци у предмету Станковић против Србије изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране надлежних судова, због неизвршења, односно кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“ Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подноситељки представке нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подноситељка представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд је одбацио представку.
Дакле, Уставни суд налази да се у ситуацији када је подносиоцима утврђена повреда права на суђење у разумном року због немогућности да у примереном року наплате своја правноснажно досуђена, односно утврђена потраживања из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, о захтеву подносилаца за накнаду нематеријалне штете мора одлучивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије, а коју прихвата и Уставни суд.
Примењујући изложено на конкретан случај, а с обзиром на то да је подносиоцима повреда права на суђење у разумном року утврђена због немогућности да у примереном року наплате своја потраживања из радног односа од послодавца – стечајног дужника који је привредно друштво са већинским државним, односно друштвеним капиталом (видети Одлуку Уж-12826/2023 од 8. фебруара 2024. године), Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подносилаца и утврдио им право на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности, по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су подносиоцима уставних жалби евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 12/19. Накнада нематеријалне штете исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, те је одлучено као у тачки 3. изреке.
8. У погледу захтева подносилаца за накнаду трошкова парничних поступака који су пред надлежним судом вођени до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који је након тога уступљен на надлежност Уставном суду), Уставни суд најпре указује да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се тужбе подносилаца у смислу цитираних измена Закона сматрају уставним жалбама, Уставни суд је захтев подносилаца за накнаду трошкова парничног поступка, разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.).
Иако је у конкретном случају Уставни суд разматрао појединачне уставне жалбе, Уставни суд примећује да су пуномоћници подносилаца ових уставних жалби изјавили веће бројеве појединачних уставних жалби које садрже истоврсне захтеве и које се тичу истог стечајног поступка и истог чињеничног стања, подносећи посебне захтеве за сваког од подносилаца, при чему су и ови захтеви додатно фрагментисани тако што су подношени посебни захтеви (тужбе) за накнаду нематеријалне штете и посебни захтеви (тужбе) за накнаду материјалне штете. Уставни суд даље примећује да овакво поступање пуномоћника не може допринети економичности, нити ефикасности одлучивања у предметима у којима странка већ дужи временски период чека намирење свог потраживања из радног односа, а што је примарни циљ делотворне заштите права. Истовремено, овакво поступање доводи до раста укупног броја судских предмета и може негативно да утиче на организацију и оптерећеност у раду судова, а што даље може довести до дужег трајања судских поступака уопште и успорити процес одлучивања (видети одлуку Европског суда у предмету Alessandro Ferrara против Италије и 18 других представки, представке бр. 2394/22 и др, од 16. маја 2023. године, ст. 45-68.).
Уставни суд, такође, констатује да је подносиоцима уставних жалби, који су захтевали накнаду трошкова поступка, одлукама надлежног суда којима су усвојени њихови приговори ради убрзавања поступка правноснажно већ досуђен одговарајући новчани износ на име трошкова поступка за заступање од стране адвоката. Поред тога, Уставни суд наглашава да је усвојеним изменама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подносилаца уставних жалби, који ће у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система.
Имајући наведено у виду, Уставни суд оцењује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом на име заступања од стране адвоката у сваком појединачном предмету, будући да ти трошкови нису оправдани, нити нужни. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве, решавајући као у тачки 4. изреке.
9. С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.