Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ф. К. из Чантавира код Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ф. К. изјављена против решења Вишег суда у Суботици Квм. 5/21 од 3. јуна 2021. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кжм.2. 62/21 од 14. јуна 2021. године у односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 1. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ф. К. из Чантавира код Суботице поднео је Уставном суду, 21. јуна 2021. године, преко пуномоћника В. Ј. Ђ, адвоката из Суботице, уставну жалбу против решења Вишег суда у Суботици Квм. 5/21 од 3. јуна 2021. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кжм.2. 62/21 од 14. јуна 2021. године, због повреде права из члана 27. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 5. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се право гарантовано означеном одредбом наведене Европске конвенције садржински не разликује од права зајемченог Уставом, то Уставни суд постојање његове повреде цени у односу на одговарајућу одредбу Устава.
Подносилац је предложио да Уставни суд утврди повреду означених уставних права, поништи првостепено и другостепено решење, те досуди подносиоцу накнаду нематеријалне штете у износу од 4.000 евра, као и трошкове заступања пред Уставним судом. Такође, подносилац је захтевао од Уставног суда да наложи редовним судовима да га одмах пусте на слободу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је установљена уставна жалба, Уставни суд у поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из достављене документације уз уставну жалбу, између осталог, утврдио да је Више јавно тужилаштво у Суботици – јавни тужилац за малолетнике 26. априла 2021. године поднео предлог Ктм. 12/21 Вишем суду у Суботици за изрицање кривичне санкције према малолетном Ф. К, овде подносиоцу уставне жалбе, због кривичног дела разбојништво из члана 206. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) и кривичног дела ситне крађе из члана 210. став 1. Кривичног законика.
Оспореним решењем Вишег суда у Суботици Квм. 5/21 од 3. јуна 2021. године према малолетном Ф. К. је продужен притвор, по законском основу прописаном чланом 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13), а који му се рачуна од 9. марта 2021. године када је именовани лишен слободе.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кжм.2. 62/21 од 14. јуна 2021. године одбијена је као неоснована жалба браниоца малолетног – адвоката В. Ј. Ђ. изјављена против решења Вишег суда у Суботици Квм. 5/21 од 3. јуна 2021. године.
4. Одредбама Устава на чију повреду подносилац уставне жалбе указује утврђено је да свако има право на личну слободу и безбедност, а да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.), као и да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка - позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивање одређених места, забрана напуштања боравишта, јемство, забрана напуштања стана и притвор (члан 188.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (члан 211. став 1. тачка 3.).
Законом о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица („Службени гласник РС“, број 85/05) (у даљем тексту ЗМ) прописано је: да судија за малолетнике може донети решење да се малолетник у току припремног поступка привремено смести у прихватилиште, васпитну или слични установу, да се стави под надзор органа старатељства или да се смести у другу породицу (у даљем тексту: мера привременог смештаја малолетника), ако је то потребно ради издвајања малолетника из средине у којој је живео или ради пружања помоћи, надзора, заштите или смештаја малолетника (члан 66. став 1.), као и да изузетно, судија за малолетнике може одредити да се малолетник стави у притвор, кад за то постоје разлози из члана 142. став 2. Законика о кривичном поступку, ако се сврха ради чијег је остварења притвор одређен, не може постићи мером привременог смештаја малолетника из члана 66. став 1. овог закона (члан 67. став 1.); да после завршетка припремног поступка, од подношења предлога за изрицање кривичне санкције, притвор према малолетнику може да траје најдуже до шест месеци, а према млађем малолетнику најдуже четири месеца (члан 67. став 5.); да у случајевима продужавања притвора по ст. 5. и 6. овог члана веће за малолетнике је дужно да сваких месец дана испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о укидању или продужавању притвора (члан 67. став 7.).
Кривичним закоником („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) (у даљем тексту КЗ) прописано је: да се малолетником сматра лице које је навршило четрнаест година, а није навршило осамнаест година (члан 112. став 9.); да ко употребом силе против неког лица или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело одузме туђу покретну ствар у намери да њеним присвајањем себи или другом прибави противправну имовинску корист, казниће се затвором од две до десет година (члан 206. став 1.); да ко учини ситну крађу, утају или превару, казниће се новчаном казном или затвором до шест месеци (члан 210. став 1.).
5. Подносилац сматра да му је решењем Вишег суда у Суботици Квм. 5/21 од 3. јуна 2021. године и решењем Апелационог суда у Новом Саду Кжм.2. 62/21 од 14. јуна 2021. године повређено право на слободу и безбедност. При томе наводи да оспорена решења нису заснована на закону, јер у њима нису наведене чињенице из којих би произлазила испуњеност законом прописаних услова за продужење притвора. Уставни суд указује да је подносилац у тренутку продужавања притвора оспореним решењима имао 17 година, односно био је малолетник у смислу члана 112. став 9. КЗ.
Уставни суд најпре, као и у својим ранијим одлукама, наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на личну слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом, али да ово право није апсолутно и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Из цитиране одредбе члана 27. став 1. Устава произлази да је, како за лишење слободе, тако и за продужење притвора, неопходно кумулативно испуњење следећих услова: да лишење слободе, као и продужавање трајања те мере, мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом; да је лишење слободе допуштено само у законито спроведеном поступку; да се притвор према неком лицу може одредити (и продужити) само уколико постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, а која прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети. О постојању услова за одређивање притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама ЗКП о притвору. Надлежни суд, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цени како постојање особитих околности које указују да ће окривљени ометати поступак односно да ће поновити кривично дело, тако и оправданост одређивања мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о кумулативном испуњењу услова за продужење притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности притвора.
Уставни суд је, увидом у оспорена решења, утврдио да су од стране Вишег суда у Суботици и Апелационог суда у Новом Саду детаљно цењена и образложена сва питања која су, у конкретном случају, била битна за одлучивање.
По оцени Уставног суда, заузет став кривичних судова изражен кроз оспорена решења не може се сматрати произвољним и незаконитим поступањем судова, како то проистиче из навода уставне жалбе, с обзиром да постоји оправдана сумња да је подносилац извршио кривично дело разбојништва из члана 206. став 1. КЗ и кривично дело ситне крађе из члана 210. став 1. КЗ.
При томе, у образложењу оспореног првостепеног решења је, између осталог, наведено да „веће након сагледавања стања ствари уз приложене списе предмета сматра да је оправдано и даље продужити притвор према малолетнику по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП са разлога како је то наведено у самом предлогу за изрицање кривичних санкција. Према малолетном Ф. К. је решењем већа за малолетнике овог суда бр. Ким. 4/19 од 5. фебруара 2019. године због кривичног дела из групе кривичних дела против имовине изречена васпитна мера појачан надзор од стране органа старатељства. Надаље, према овом малолетнику у току су припремни кривични поступци пред судијом за малолетнике овог суда под пословним бројем Ким. 19/21 у правцу три кривична дела, тешка крађа из члана 204. став 1. КЗ, Ким. 18/21 у правцу једног кривичног дела тешка крађа из члана 204. став 1. тачка 1. КЗ, Ким. 35/19 због кривичног дела разбојништво из члана 206. став 1. и два кривична дела крађа из члана 203. став 1. КЗ, а такође му је већ стављен предлог за изрицање кривичне санкције због два кривична дела тешка крађа из члана 204. став 1. тачка 1. у вези члана 33. КЗ и кривичног дела уништење и оштећење туђих ствари из члана 212. став 1. КЗ који је заведен у овоме суду под пословним бројем Км. 14/21. Бројност наведених кривичних дела због којих се сада воде припремни поступци према овом малолетнику несумњиво указују на то да на њега није васпитно деловала васпитна мера појачаног надзора од стране органа старатељства која му је изречена решењем овога суда бр. Км. 4/19 од 5. фебруара 2019. године и да са овом васпитном мером његово понашање није кориговано у правцу друштвено прихватљивог. Све изнето јесу особите околности које указују на опасност да би малолетник боравком на слободи наставио са вршењем кривичних дела против имовине узимајући у обзир и чињеницу да је он незапослено лице, без имовине, који не похађа школу, стога је оправдано његово даље задржавање у притвору из основа прописаних у одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП у вези са чл. 4. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица“.
У образложењу оспореног решења Кжм.2. 62/21 од 14. јуна 2021. године Апелациони суд у Новом Саду наводи да „из списа предмета произлази да је према именованом малолетном решењем већа за малолетнике Вишег суда у Суботици Ким. 4/19 од 5. фебруара 2019. године изречена васпитна мера појачан надзор од стране органа старатељства због кривичног дела из групе кривичних дела против имовине, те да су према малолетном у току припремни поступци пред судијом за малолетнике Ким. 19/21 у правцу три кривична дела такође из групе кривичних дела против имовине, а такође му је већ стављен предлог за изрицање кривичне санкције због два кривична дела тешка крађа из члана 204. став 1. тачка 1. у вези са чланом 33. КЗ и кривичног дела уништење и оштећење туђе ствари из члана 212. став 1. КЗ који је заведен у Вишем суду у Суботици под пословним бројем Км. 14/21. Имајући у виду наведено, а ценећи и чињеницу да је малолетни незапослен, да је без имовине, да не похађа школу и нема обавезе, то невдене околности и по оцени овог суда, имају квалитет и значај особитих околности које указују да ће малолетни Ф. К, уколико се нађе на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега му је и по налажењу другостепеног суда, оправдано продужити притвор по основу члана 211. став 1. тачка 3) у вези са чланом 4. ЗМ. Иако је притвор крајња мера која се у поступку према малолетницима примењује само изузетно сходно члану 67. ЗМ, исти је у конкретном случају, и по оцени овог суда, једина адекватна мера, при чему се иста сврха како је то и првостепени суд правилно оценио не би могла остварити применом других блажих мера, о чему су у побијаном решењу дати јасни и довољни разлози које у свему прихвата и овај суд и на исте упућује подносиоца жалбе. Ово све тим пре што бројност наведених кривичних дела због којих се тренутно воде припремни поступци према малолетном Ф. К. и по становишту овог суда несумњиво указују на то да на њега није деловала васпитна мера појачаног надзора од стране органа старатељства која му је изречена решењем Вишег суда у Суботици Км. 4/19 од 5. фебруара 2019. године и да овом васпитном мером његово понашање није кориговано у правцу друштвено прихватљивог“.
Уставни суд нарочито напомиње да је у оспореним решењима цењена и чињеница узраста малолетника, као и чињеница да је претежнији интерес да подносилац буде у притвору од његовог права да се брани са слободе или да се привремено смести у прихватилиште. Такође, поступајући судови су ценили и чињеницу да ли се сврха због које је у конкретном случају притвор продужен могла остварити смештањем подносиоца у установу отворене социјалне заштите или применом мере стављања под надзор органа старатељства или смештаја у другу породицу, односно примене неке од блажих мера за обезбеђење присуства подносиоца у поступку, а које су предвиђене ЗКП. Дакле, Уставни суд је оценио да су све чињенице од значаја за одлучивање у овом предмету, а на које се позивају поступајући судови, истините и релеванте за доношење правилне одлуке.
Све напред наведено представља уставноправно прихватљиво образложење за постојање особитих околности које указују на оправдану бојазан да би пуштањем на слободу подносилац могао наставити са вршењем кривичних дела. Основана сумња, као један од нужних услова за трајање притвора, у конкретном случају несумњиво постоји.
Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подносиоца о повреди права из члана 27. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Подносилац истиче и повреду члана 34. став 3. Устава. При томе наводи да је Виши суд у Суботици у оспореном решењу навео да „Бројност наведених кривичних дела због којих се сада воде припремни поступци према овом малолетнику несумњиво указују на то да на њега није васпитно деловала васпитна мера појачаног надзора од стране органа старатељства која му је изречена решењем овог суда Км. 4/19 од 5. фебруара 2019. године и да са овом васпитном мером његово понашање није кориговано у правцу друштвено прихватљивог“. Даље је у решењу наведено да „Све изнето јесу особите околности које указују на опасност да би малолетник боравком на слободи наставио са вршењем кривичних дела против имовине узимајући у обзир и чињеницу да је он незапослено лице, без имовине, које не похађа школу, стога је оправдано његово даље задржавање у притвору из основа прописаних у одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП у вези са чланом 4. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица“. Подносилац истиче да је „Виши суд у Суботици, пре него што је оглашен кривим правноснажном одлуком суда, малопре цитираним делом решења Квм. 5/21 изразио став да подносиоца не сматра невиним за кривична дела за која су тек у току поступци Ким. 19/21 (3 кривична дела тешке крађе), Ким. 18/21 (једно кривично дело тешке крађе), Ким. 35/19 (два кривична дела тешке крађе), Км. 14/21 (кривично дело тешке крађе и уништење туђе ствари). Суд је изричито навео да га сматра кривим за сва та кривична дела, наводећи последњу реченицу из цитата, која је директан и недвосмислен став о кривици подносиоца за сва та кривична дела“.
Такође, што се тиче оспореног другостепеног решења, подносилац наводи да је Апелациони суд у Новом Саду изнео да „иако је притвор крајња мера која се у поступку према малолетницима примењује само изузетно сходно члану 67. ЗМ, исти је у конкретном случају и по оцени овог суда, једина адекватна мера, при чему се иста сврха, како је то и првостепени суд правилно оценио не би могла остварити применом других блажих мера, о чему су у побијаном решењу дати јасни и довољни разлози које у свему прихвата и овај суд и на исте упућује подносиоца жалбе. Ово све тим пре што бројност наведених кривичних дела због којих се тренутно воде припремни поступци према малолетном Ф. К. и по становишту овог суда несумњиво указују на то да на њега није васпитно деловала васпитна мера појачаног надзора од стране органа старатељства која му је изречена решењем Вишег суда у Суботици Км. 4/19 од 5. фебруара 2019. године и да овом васпитном мером његово понашање није кориговано у правцу друштвено прихватљивог. Цитираним је Апелациони суд у Новом Саду, пре него што је оглашен кривим правноснажном одлуком суда, малопре цитираним делом решења Кжм.2. 62/21, изразио став да подносиоца не сматра невиним за кривична дела за која су тек у току поступци Ким. 19/21 (три кривична дела тешка крађа), Ким. 18/21 (једно кривично дело тешка крађа), Ким. 35/19 (два кривична дела тешка крађа), Км. 14/21 (кривично дело тешка крађа и уништење туђе ствари). Суд је изричито навео да га сматра кривим за сва та кривична дела, наводећи последњу реченицу из цитата, која је директан и недвосмислен став о кривици подносиоца за сва та кривична дела“.
Уставни суд је ове наводе оценио као очигледно неосноване.
Пре свега, Уставни суд посебно истиче значај уставне гаранције којом се јемчи да свако има право да буде сматран невиним, све док се његова кривица не докаже у поступку пред судом, с обзиром на то да је њена основна функција обезбеђење правне сигурности у казненом праву. У том смислу, претпоставка невиности је повређена ако судска одлука која се односи на лице које је окривљено за кривично дело одражава мишљење да је криво пре него што се његова кривица докаже по закону, односно уколико у одсуству званичне одлуке, постоји одређено мишљење које указује да суд (или други државни орган) сматра окривљеног кривим.
У односу на наводе о кршењу претпоставке невиности од стране Вишег суда у Суботици и Апелационог суда у Новом Саду, а које подносилац уочава у оспореним решењима, Уставни суд констатује да су образложења оспорених решења, дата применом и тумачењем члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, те да она нису у контексту разматрања одговорности окривљеног, већ разлога због којих се продужава притвор. При томе, Уставни суд напомиње да су спорне реченице на које указује подносилац део већег пасуса и да их треба посматрати као део једне логичке целине у којој су коришћени уставноправно прихватљиви термини о основаности продужења притвора подносиоцу на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП. Коришћени термини у оспореним решењима су засновани на уставноправно прихватљивој примени релевантних одредби ЗКП жалбу у овом делу одбацио на основу члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу изреке.
7. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато у Одлуци Уж - 633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на www.ustavni.sud.rs).
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.