Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. П. из Ваљева, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Д. П. и утврђује се да је у поступку који је вођен пред Вишим судом у Београду – Одељење за ратне злочине у предмету К. По.2. 1/14 (раније у предмету истог суда К. По.2. 22/10) повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. П. из Ваљева поднео је Уставном суду, 19. фебруара 2021. године, преко пуномоћника Ј. Ж, адвоката из Београда, уставну жалбу против радње одређивања и продужавања притвора подносиоцу уставне жалбе, пресуде Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине К. По.2. 1/14 од 20. јуна 2019. године и пресуде Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.1. По.2. 2/20 од 20. новембра 2020. године, због повреде права из чл. 27, 32, 39. и 60. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. Устава, у поступку који је вођен у предмету К. По.2. 1/14 Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине (раније у предмету истог суда К. По.2. 22/10).
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је оспорени кривични поступак трајао 13 година и шест месеци; да је подносиоцу уставне жалбе, повређено право на правично суђење због неједнаких критеријума за оцену доказа; да „ниједним изведеним доказом никада није утврђено да се цивилно становништво користи као 'живи штит', односно да је такво наређење било ко издао или пренео“; да је у суштини чињенично стање погрешно и непотпуно утврђено; да је подносилац провео у притвору 19 месеци, а да мера притвора није била нужна.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, да утврди повреду означених уставних права, те да поништи оспорене пресуде Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине К. По.2. 1/14 од 20. јуна 2019. године и Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.1. По.2. 2/20 од 20. новембра 2020. године. Накнаду нематеријалне штете није тражио.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Oдлука УС, 40/15 - др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из документације достављене уз уставну жалбу и одговора Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине К. По.2. 1/14 од 19. марта 2024. године, као и увидом у уставну жалбу Уж-1957/2021, утврдио да је истражни поступак у конкретном случају трајао од 30. маја до 27. новембра 2007. године. Поступак је вођен против 14 окривљених и то против једног окривљеног због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. Кривичног закона Савезне Републике Југославије (у даљем тексту: КЗ СРЈ), а против преосталих 13 окривљених, укључујући и подносиоца уставне жалбе, због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва у саизвршилаштву из члана 142. став 1. КЗ СРЈ у вези са чланом 22. КЗ СРЈ.
Према подносиоцу притвор је одређен решењем Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Ки. В. 7/07 од 30. маја 2007. године, а који му се рачуна од 29. маја 2007. године. Решењем од 21. октобра 2008. године одлучено је да се према подносиоцу уставне жалбе притвор укине.
Оптужница Тужилаштва за ратне злочине Ктрз. 7/07 је подигнута 28. новембра 2007. године, а ступила је на правну снагу 11. фебруара 2008. године. Оптужница је измењена 14. децембра 2007, 28. децембра 2011, 23. априла 2012, 1. децембра 2015. и 14. јуна 2018. године.
Главни претрес је заказан 256 пута, а одложен 38 пута.
Председник судећег већа је промењен четири пута.
Подносилац уставне жалбе и његов бранилац су се уредно одазивали свим позивима суда.
Пресудом Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине К. По.2. 22/10 од 26. јуна 2012. године, између осталог, оптужени под тачкама II до IV изреке и то више окривљених, укључујући Д. П, оглашени су кривим због учињеног кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗ СРЈ у саизвршилаштву у вези са чланом 22. КЗ СРЈ и осуђени су на казне затвора.
Решењем Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.1. По.2. 3/13 од 9. децембра 2013. године усвојене су жалбе окривљених и укинута је пресуда Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине К. По.2. 22/10 од 26. јуна 2012. године, а предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење.
Оспореном пресудом Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине К. По.2. 1/14 од 20. јуна 2019. године, између осталог, окривљени Д. П. је оглашен кривим због учињеног кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва у саизвршилаштву из члана 142. став 1. КЗ СРЈ у вези са чланом 22. КЗ СРЈ и осуђен је на казну затвора у трајању од пет година.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.1. По.2. 2/20 од 20. новембра 2020. године, ставом првим изреке, делимично су усвојене жалбе бранилаца окривљених Д. П, Р.В, Ј.Д, С.С, З.К. и Р.Ј. и преиначена пресуда Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине К. По.2. 1/14 од 20. јуна 2019. године, а наведени окривљени су оглашени кривим због учињеног кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва у саизвршилаштву из члана 142. став 1. КЗ СРЈ у вези члана 22. КЗ СРЈ. Подносиоцу уставне жалбе је изречена казна затвора у трајању од четири године.
4. Одредбама Устава на чију се повреду позива подносилац прописано је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати (члан 39. став 1.); да се јемчи право на раду, у складу са законом (члан 60. став 1.).
5. Испитујући основаност навода о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у поступку који је вођен у предмету Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине К. ПО.2. 1/14 (раније у предмету истог суда К. По.2. 22/10), Уставни суд је утврдио да је кривични поступак према подносиоцу уставне жалбе покренут 30. маја 2007. године, а да је правноснажно окончан пресудом Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.1. По.2. 2/20 од 20. новембра 2020. године, из чега следи да је оспорени кривични поступак према подносиоцу трајао 13 година и шест месеци.
Наведено трајање кривичног поступка, само по себи, може указивати на то да предметни поступак није окончан у оквиру разумног рока. При том, појам разумне дужине трајања једног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца – сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и значаја права о коме се у поступку расправља за подносиоце. Међутим, Уставни суд сматра да се, и поред тога што је појам разумне дужине трајања судског поступка релативна категорија која зависи од наведених чинилаца, трајање предметног кривичног поступка од 13 година и шест месеци не може оправдати било којим од претходно наведених чинилаца.
При томе, Уставни суд напомиње да је имао у виду чињеницу реформе судства, као и чињеницу штрајка адвоката, а које се не могу ставити на терет поступајућем суду, али ни самом подносиоцу. Уставни суд је имао у виду и чињеничну и правну сложеност кривичног поступка који је вођен против више окривљених, а којима су стављена на терет тешка кривична дела. Уставни суд нарочито напомиње да подносилац и његов бранилац нису допринели трајању поступка.
Следом наведеног, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, у поступку који је вођен у предмету К. По.2. 1/14 Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине (раније у предмету К. По.2. 22/10 истог суда).
Полазећи од изнетог, Уставни суд је уставну жалбу подносиоца усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у првом делу изреке.
Сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђенеповреде права на суђење у разумном року, у овом случају може остварити и самим утврђењем повреде права, будући да подносилац није истакао захтев за накнаду нематеријалне штете.
6. Подносилац сматра да мера одређивања и продужавања притвора у конкретном случају није била нужна, те да су му због тога повређена права из чл. 27. и 39. Устава. Уставни суд констатује да је подносиоцу притвор одређен решењем Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Ки. В. 7/07 од 30. маја 2007. године, а који му се рачуна од 29. маја 2007. године. Решењем донетим на главном претресу од 21. октобра 2008. године одлучено је да се према подносиоцу уставне жалбе притвор укине. Решење о укидању притвора подносилац је неспорно примио пре 26. јуна 2012. године, када је донета пресуда Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине К. По.2. 22/10.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у делу у коме се оспорава радња одређивања и продужавања притвора као неблаговремену, одлучујући као у другом делу изреке.
7. У односу на оспорене пресуде, Уставни суд констатује да се у уставној жалби истичу у основи идентични чињенични и правни разлози које је подносилац истицао у кривичном поступку у коме су донете оспорене пресуде, а који су били предмет садржајне и веома детаљне оцене у оспореним пресудама.
Стога је Уставни суд, полазећи од претходно наведеног, односно чињенице да су сва указивања подносиоца о повреди процесних гаранција права из члана 32. Устава, већ јасно, прецизно и разумљиво образложена и оцењена као неоснована од стране и првостепеног и другостепеног суда, нашао да се наводи подносиоца не могу прихватити као релевантни и утемељени уставноправни разлози за тврдње о повреди означеног права, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорених пресуда.
Уставни суд је оценио да се тврдње подносиоца уставне жалбе у вези са истакнутом повредом права из члана 60. Устава, искључиво заснивају на постојању повреде права на правично суђење. С тим у вези, Уставни суд указује да формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је, применом одредбе члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу изреке.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.