Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама М. Г, П. Б, Д. Л, В. Ћ, Ђ. К, И. М. и Д. С, сви из Темерина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе М. Г, П. Б, Д. Л, В. Ћ, Ђ. К, И. М. и Д. С. и утврђује да је подносиоцима уставних жалби повређено право на имовину, из члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 94/20 (Ст. 1390/11).
2. Утврђује се право М. Г, П. Б, Д. Л, В. Ћ, Ђ. К, И. М. и Д. С. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 94/20 (Ст. 1390/11), умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Г. из Темерина и друга лица наведена у уводу и изреци ове одлуке, су у периоду од 5. новембра 2021. године до 6. јуна 2023. године, преко пуномоћника М. Ј, адвоката из Куле, на основу члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), поднела Основном суду Новом Саду тужбе против Републике Србије, ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбом члана 16. став 4. истог закона прописано да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом, Основни суд у Новом Саду је доставио ове предмете Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
Подносиоци су у предметним тужбама, које се у смислу цитираних одредаба Закона имају сматрати уставним жалбама (у даљем тексту: уставне жалбе), истакли да су у спорном стечајном поступку поднели пријаву потраживања из радног односа, која су им у том поступку призната, али која нису наплатили. Из тог разлога су поднели приговоре ради убрзавања поступка, који су усвојени решењима надлежног суда.
Подносиоци су тужбама захтевали да им буде досуђена накнада материјалне штете у износу признатих, а ненаплаћених новчаних потраживања у предметном стечајном поступку, са законском затезном каматом. Такође, подносиоци су захтевали накнаду трошкова поступка.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставних жалби у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставних жалби повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставне жалбе и списе предмета надлежног суда, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Привредног суда у Новом Саду Ст. 1390/11 од 20. фебруара 2012. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником ДП „О.“ Темерин. Решењем Привредног суда у Новом Саду Ст. 94/20 од 18. јануара 2023. године, које је постало правноснажно 27. јануара 2024. године, закључен је стечајни поступак и над стечајном масом. Стечајни дужник је било предузеће са већинским друштвеним капиталом. Стечајни управник је била Агенција за лиценцирање стечајних управника.
Подносиоци уставних жалби су у предметном стечајном поступку благовремено пријавили своја потраживања по основу неисплаћених зарада, која су им у целини или у одређеном износу призната, али нису намирена, односно нису у целости намирена.
Решењима Привредног суда у Новом Саду и Привредног апелационог суда усвојени су приговори подносилаца ради убрзавања поступка и утврђено да им је повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 94/20 (Ст. 1390/11).
Везано за парничне поступке који су по тужбама подносилаца вођени пред Основним судом у Новом Саду, Уставни суд је утврдио следеће:
1) По тужби М. Г. Основни суд у Новом Саду је формирао предмет Прр1. 6/22 у коме је 6. септембра 2022. године донета пресуда којом је: у ставу другом изреке делимично усвојен тужбени захтев тужиоца прецизиран 6. септембра 2022. године; у ставу трећем изреке обавезана је тужена да тужиоцу на име накнаде имовинске штете исплати износ од 387.082,00 динара са законском затезном каматом од 6. фебруара 2008. године до 19. фебруара 2012. године; у ставу четвртом изреке је одбијен тужбени захтев у делу којим је тражено да се тужена обавеже на исплату законске затезне камате на износ из става трећег за дан 5. фебруар 2008. године, као и од отварања стечајног поступка 20. фебруара 2012. године до коначне исплате; у ставу петом изреке тужена је обавезана на накнаду трошкова поступка.
Висину накнаде штете првостепени суд је утврдио на основу тога што је тужиоцу у стечајном поступку, закључком о листи потраживања Ст. 1390/11 од 12. јуна 2012. године, признато необезбеђено потраживање из радног односа у износу од 277.450,00 динара на име главног дуга и износу од 109.632,00 динара по основу законске затезне камате на главни дуг.
Одлучујући о жалби тужене, Апелациони суд у Новом саду је 3. новембра 2022. године донео пресуду Гжрр. 390/22, којом је жалбу делимично одбио а делимично усвојио, тако што је: у ставу другом изреке потврдио првостепену пресуду у усвајајућем делу за исплату износа од 277.450,00 динара (износ главног дуга), у ставу трећем изреке одбио тужбени захтев у делу којим је тужена обавезана да тужиоцу на износ од 387.082,00 динара исплати законску затезну камату за период наведен у првостепеној пресуди, док је у ставу четвртом изреке првостепену пресуду укинуо у преосталом побијаном усвајајућем делу (из става 3. изреке првостепене пресуде) и у делу одлуке о трошковима поступка и у том делу предмет упутио првостепеном суду на поновно суђење.
Будући да је тужиоцу потраживање признато пре објављивања Одлуке Уставног суда IУз-82/09 од 12. јула 2012. године, којом је утврђено да одредба члана 3. став 1. Закона о висини стопе затезне камате није у сагласности са Уставом у делу који гласи: применом конформне методе“, другостепени суд је оценио да би се из тога могло закључити да није, у складу са Одлуком Уставног суда, извршен прерачун потраживања тужиоца у делу који се односи на законску затезну камату, применом простог интересног рачуна, те би, у конкретном случају, тужиоцу припадало право на накнаду имовинске штете у висини потраживања која је у складу са Одлуком Уставног суда, али како у овом делу спорне чињенице нису утврђене, другостепени суд је одлучио као у изреци.
По доношењу другостепене пресуде, предмет је у Основном суду у Новом Саду добио број Прр1. 111/22, а у поновном поступку није донета нова првостепена пресуда.
2) По тужби П. Б. Основни суд у Новом Саду је формирао предмет Прр1. 2/22 у коме је 24. јануара 2023. године донета првостепена пресуда којом је тужбени захтев делимично усвојен, тако што је тужена обавезана да тужиоцу на име накнаде имовинске штете исплати износ од 753.127,00 динара и трошкове поступка, док је одбијен део тужбеног захтева који се односи на потраживање законске затезне камате за период од 20. фебруара 2012. године до исплате.
Висину накнаде штете првостепени суд је утврдио на основу тога што је тужиоцу у стечајном поступку, закључком о листи потраживања Ст. 1390/11 од 12. јуна 2012. године, признато потраживање из радног односа у укупном износу од 753.127,00 динара, од чега 434.972,00 динара на име главног дуга и 318.155,00 динара по основу законске затезне камате на главни дуг.
Одлучујући о жалбама тужиоца и тужене, Апелациони суд у Новом Саду је 16. марта 2023. године донео пресуду Гжрр. 75/23, којом је жалбу тужиоца одбио, а жалбу тужене делимично усвојио, тако што је укинуо првостепену пресуду у усвајајућем делу одлуке којим је тужена обавезана да тужиоцу исплати износ од 318.155,00 динара у виду законске затезне камате на главни дуг и у делу одлуке о трошковима поступка, те је у том делу предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење, док је првостепена пресуда потврђена у усвајајућем делу који се односи на накнаду штете у висини главног дуга (434.972,00 динара) и у одбијајућем делу који се односио на потраживање законске затезне камате.
Разлози на којима се заснива наведена другостепена пресуда истоветни су разлозима изнетим у поступку у коме је одлучивано у предмету тужиоца М. Г.
По доношењу другостепене пресуде, предмет је у Основном суду у Новом Саду добио број Прр1. 34/23 а у поновном поступку није донета нова првостепена пресуда.
3) По тужби Д. Л. Основни суд у Новом Саду је формирао предмет Прр1. 200/21 у коме је 23. новембра 2022. године донета првостепена пресуда којом је тужбени захтев тужиоца делимично усвојен, тако што је: у ставу 2. изреке тужена обавезана да тужиоцу на име накнаде имовинске штете исплати износ од 731.853,00 динара, са законском затезном каматом од 23. новембра 2022. године до коначне исплате; у ставу трећем је одбијен тужбени захтев за исплату законске затезне камате на досуђени износ за период од 20. фебруара 2012. године до дана пресуђења 23. новембра 2022. године; у ставу четвртом и петом изреке одлучено је о трошковима поступка.
Висину накнаде штете првостепени суд је утврдио на основу тога што је тужиоцу у стечајном поступку, закључком о листи потраживања Ст. 1390/11 од 12. јуна 2012. године, признато потраживање из радног односа у укупном износу од 731.853,00 динара и то 419.660,00 динара на име главног дуга и 312.193,00 динара на име камате.
Одлучујући о жалбама тужиоца и тужене, Апелациони суд у Новом Саду је 9. марта 2023. године донео пресуду Гжрр. 76/23 којом је жалбу тужиоца одбио, а жалбу тужене делимично усвојио и делимично одбио, тако што је првостепену пресуду: потврдио у обавезујућем делу за износ од 419.660,00 динара и у одбијајућем делу за исплату законске затезне камате на износ од 731.853,00 динара од 20. децембра 2012. године до пресуђења; преиначио тако што је одбио тужбени захтев за исплату законске затезне камате на износ од 731.853,00 динара од 23. новембра 2022. године до исплате; укинуо у обавезујућем делу одлуке о законској затезној камати обрачунатој на главни дуг (преко износа од 419.660,00 динара до 731.853,00 динара) и у делу којим је одлучено о трошковима поступка и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење у том делу.
Разлози на којима се заснива наведена другостепена пресуда истоветни су разлозима изнетим у поступку у коме је одлучивано у предмету тужиоца М. Г.
По доношењу другостепене пресуде, предмет је у Основном суду у Новом Саду добио број Прр1. 28/23, а у поновном поступку није донета нова првостепена пресуда.
4) По тужби В. Ћ. Основни суд у Новом Саду је формирао предмет Прр1. 201/21 у коме, до достављања списа Уставном суду, није донета првостепена пресуда.
5) По тужби Ђ. К. Основни суд у Новом Саду је формирао предмет Прр1. 48/22 у коме до достављања предмета Уставном суду није донета првостепена пресуда.
6) По тужби И. М. Основни суд у Новом Саду је формирао предмет Прр1. 57/23 у коме до достављања предмета Уставном суду није донета првостепена пресуда.
7) По тужби Д. С. Основни суд у Новом Саду је формирао предмет Прр1. 2/22 у коме је 14. новембра 2022. године донета првостепена пресуда којом је тужбени захтев делимично усвојен, тако што је тужена обавезана да тужиоцу на име накнаде имовинске штете исплати износ од 732.853,00 динара и трошкове поступка, док је одбијен део тужбеног захтева који се односи на потраживање законске затезне камате за период од 20. фебруара 2012. године до исплате.
Висину накнаде штете првостепени суд је утврдио на основу тога што је тужиоцу у стечајном поступку, закључком о листи потраживања Ст. 1390/11 од 12. јуна 2012. године, признато потраживање из радног односа у укупном износу од 732.853,00 динара, од чега 419.660,00 динара на име главног дуга и 312.193,00 динара по основу законске затезне камате на главни дуг.
Одлучујући о жалбама тужиоца и тужене, Апелациони суд у Новом Саду је 22. марта 2023. године донео пресуду Гжрр. 96/23, којом је жалбу тужиоца одбио, а жалбу тужене делимично усвојио, а делимично одбио, тако што је потврдио првостепену пресуду у усвајајућем делу за износ од 419.660,00 динара (за износ главног дуга), док је у преосталом делу за износ камате од 312.193,00 динара и у делу одлуке о трошковима укинуо првостепену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење у укинутом делу.
Разлози на којима се заснива наведена другостепена пресуда истоветни су разлозима изнетим у поступку у коме је одлучивано у предмету тужиоца М. Г.
По доношењу другостепене пресуде, предмет је у Основном суду у Новом Саду добио број Прр1. 23/23, а у поновном пооступку није донета нова првостепена пресуда.
Из претходно утврђеног следи да је у односу на поједине подносиоце тужби, сада подносиоце уставних жалби, парнични поступак за накнаду имовинске штете проузроковане утврђеном повредом права на суђење у разумном року, делимично правоснажно окончан, али да у делу којим су у жалбеном поступку првостепене пресуде укинуте није донета нова првостепена пресуда, док у односу на поједине подносиоце уопште није донета првостепена пресуда. Стога Уставни суд закључује да су у односу на све подносиоце испуњени законски услови да Уставни суд у поступку по уставним жалбама испита постојање повреде права на имовину, зајемченог одредбом члана 58. став 1. Устава.
4. Полазећи од става Европског суда за људска права о одговроности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним, односно друштвеним капиталом, према коме држава има обавезу да из сопствених средстава намири потраживање које поверилац није успео да наплати због неделотворног поступка намирења, а који став у својој пракси примењује Уставни суд, те имајући у виду да је, у конкретном случају, подносиоцима уставних жалби утврђена повреда права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води над стечајним дужником који је предузеће са већинским друштвеним капиталом, а у коме су им призната потраживања из радног односа, те да до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, пред првостепеним судом, по њиховим тужбама за накнаду материјалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року, ни у једном случају није донета првостепена пресуда којом би у целини било одлучено о тужбеном захтеву, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Новом Саду да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа у стечајном поступку тог суда у предмету Ст. 94/20 (Ст. 1390/21), према стечајном дужнику са претежним друштвеним капиталом, представља повреду права подносилаца на имовину из члана 58. Устава. Стога је Уставни суд усвојио уставне жалбе подносилаца, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
5. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права, а узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставној жалби уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке утврдио право подносилаца уставне жалбе на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 94/20 (Ст. 1390/11), умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, а у односу на накнаду материјалне штете у делу који се тиче законске затезне камате, Уставни суд указује, са једне стране, на пресуду Европског суда за људска права Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) у којој је тај суд прихватио становиште да приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање буде намирено у стечајном поступку подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка, као и, са друге стране, на Одлуку Уставног суда IУз-82/09 од 12. јула 2012. године, којом је утврђено да одредба члана 3. став 1. Закона о висини стопе затезне камате није у сагласности са Уставом у делу који гласи: применом конформне методе“.
6. У погледу захтева подносилаца за накнаду трошкова парничних поступака који су пред надлежним судом вођен до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који је након тога уступљен на надлежност Уставном суду), Уставни суд најпре указује да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, т.ј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се тужба подноситељке у смислу цитираних измена Закона сматра уставном жалбом, Уставни суд је захтев подноситељке за накнаду трошкова парничног поступка, разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Ово из разлога што је усвојеним изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом Одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подносилаца уставних жалби, који ће у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда за људска права, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве, решавајући као у тачки 3. изреке.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.