Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама А. Р, М. С, Ж. Н, Р. Ф, Д. К, М. П, Ј. С, Р. М, Н. Г, В. Ј, В. Б, Ж. С, М. М, Ђ. Д, Ј. В, С. Ј. свих из Неготина, В. А, Д. Н, Л. Т. свих из Милошева код Неготина, Д. Б. из Сиколе код Неготина, Љ. Ж. из Михајловца код Неготина, А. М. из Видровца код Неготина и С. У. из Чубре код Неготина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе А. Р, М. С, Ж. Н, Р. Ф, Д. К, М. П, Ј. С, Р. М, Н. Г, В. Ј, В. Б, Ж. С, М. М, Ђ. Д, Ј. В, С. Ј, В. А, Д. Н, Л. Т, Д. Б, Љ. Ж, А. М. и С. У. и утврђује да је подносиоцима уставних жалби повређено право на имовину, зајемчено одредбом члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Зајечару у предмету Ст. 11/10.
2. Утврђује се право А. Р, М. С, Ж. Н, Р. Ф, Д. К, М. П, Ј. С, Р. М, Н. Г, В. Ј, В. Б, Ж. С, М. М, Ђ. Д, Ј. В, С. Ј, В. А, Д. Н, Л. Т, Д. Б, Љ. Ж, А. М. и С. У. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Зајечару у предмету Ст. 11/10, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Усвајају се уставне жалбе А. Р, М. С, Ж. Н, Р. Ф, Д. К. и Д. Б. и утврђује се право А. Р, Р. Ф, Д. К. и Д. Б. на накнаду нематеријалне штете у износу од по 600 евра свакој, М. С. и Ж. Н. на накнаду нематеријалне штете у укупном износу од 800 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеним за износе који су подносиоцима уставних жалби или правном претходнику подносилаца М. С. и Ж. Н, пок. М. Н, евентуално већ исплаћени по основу нематеријалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Зајечару у предмету Ст. 11/10. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
4. Одбацују се захтеви подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. Р, М. С, Ж. Н, Р. Ф, Д. К, М. П, Ј. С, Р. М, Н. Г, В. Ј, В. Б, Ж. С, М. М, Ђ. Д, Ј. В, С. Ј, сви из Неготина, В. А, Д. Н, Л. Т, сви из Милошева код Неготина, Д. Б. из Сиколе коод Неготина, Љ. Ж. из Михајловца код Неготина, А. М. из Видровца код Неготина и С. У. из Чубре код Неготина, су у периоду од 13. априла до 23. октобра 2023. године, преко пуномоћника В. С, адвоката из Зајечара, на основу члана 26. став 1. и члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), поднели тужбе Основном суду у Неготину против Републике Србије, ради исплате новчаног обештећења и накнаде материјалне штете, због утврђене повреде права на суђење у разумном року.
Подносиоци су у предметним тужбама, које се у смислу цитираних одредаба Закона имају сматрати уставним жалбама (у даљем тексту: уставне жалбе), истакали да су због предугог трајања стечајног поступка изјавили приговоре ради убрзавања поступка, који су усвојени решењима Привредног суда у Зајечару и утврђена им је повреда права на суђење у разумном року. Истакли да су им у предметном стечајном поступку утврђена потраживања из радног односа, а која нису у целости намирена. Подносиоци су тужбама захтевали да им буде досуђена накнада материјалне штете у износу признатих, а ненаплаћених новчаних потраживања у предметном стечајном поступку, са законском затезном каматом. Такође, подносиоци су захтевали накнаду трошкова поступка.
А. Р, М. С, Ж. Н, Р. Ф, Д. К, сви из Неготина и Д. Б. из Сиколе код Неготина поднели су Уставном суду, 4. децембра 2023. године, преко истог пуномоћника, уставне жалбе због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених чланом 32. став 1. чланом 36. и чланом 58. Устава Републике Србије.
У уставним жалбама подносиоци су, између осталог, истакли да након што су усвојени њихови приговори ради убрзавања стечајног поступка, стечајни судија у остављеном року није предузео одговарајуће мере које би довеле до намирења подносилаца који су претрпели материјалну штету с обзиром на то да је стечајни поступак закључен решењем Привредног суда у Зајечару Ст. 11/10 које је постало правоснажно 20. септембра 2023. године. Захтевали су да се њихове уставне жалбе усвоје и да се утврди да им је у предметном стечајном поступку повређено право на имовину и право на једнаку заштиту права и на правно средство. Истакли су и захтеве на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених, а неисплаћених у стечајном поступку и захтев за накнаду трошкова поступка.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбама члана 16. ст. 3. и 4. истог закона прописано да се тужбе за новчано обештећење, односно за накнаду имовинске штете, које су поднете у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона, по којима нису донете првостепене одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматрају уставним жалбама, надлежни судови су доставили ове предмете Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставних жалби у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставних жалби повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставне жалбе и списе предмета, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Стечајни поступак над стечајним дужником Х. „П.“ Неготин, ДОО „А.“ Неготин отворен је решењем Трговинског суда у Зајечару Ст. 12/08 од 5. децембра 2008. године (сада предмет Привредног суда у Зајечару Ст. 11/10). Подносиоци уставних жалби, односно њихови правни претходници су у наведеном стечајном поступку пријавили своја потраживања из радног односа, која су им призната, али нису намирена у целости. Стечајни дужник је предузеће са већинским друштвеним капиталом. Стечајни управник је Агенција за лиценцирање стечајних управника.
Решењима Привредног суда у Зајечару усвојени су приговори предлагача, овде подносилаца уставних жалби, и утврђено је да им је повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Зајечару у предмету Ст. 11/10, те је наложено стечајним органима да у року од четири месеца предузму све неопходне мере и радње у циљу окончања стечајног поступка.
Подносиоци уставне жалбе М. С. и Ж. Н. су правни следбеници пок. М. Н. којој је у предметном стечајном поступку признато пријављено потраживање из радног односа које није исплаћено. Решењем Општинског суда у Неготину О.320/09 од 18. маја 2009. године за наследнике на заоставштини М. Н. коју, поред осталог, чине и потраживања утврђена у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Зајечару у предмету Ст. 11/10 оглашени су М. С. и Ж. Н, овде подносиоци уставних жалби, са уделом од по ½.
4. Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано је да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.
Одредбом члана 16. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за новчано обештећење која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
Одредбом члана 16. став 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) је прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.
5. Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је Закон о заштити права на суђење у разумном року ступио на снагу 1. јануара 2016. године и да је њиме предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Такође, из одредаба члана 26. став 1. и члана 31. став 1. овог закона произлази да се право на новчано обештећење (неимовинска штета), односно накнаду материјалне штете због повреде права на суђење у разумном року остварује пред надлежним судовима, и то подношењем тужбе против Републике Србије.
Међутим, цитираним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року искључена је примена предметног закона у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, што значи да у овој врсти поступака судови више нису надлежни за заштиту права на суђење у разумном року, већ је то постала искључива надлежност Уставног суда, без обзира на то да ли је предметни поступак у току или је окончан.
Имајући наведено у виду, а посебно одредбе члана 16. ст. 3. и 4.. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да се тужбе подносилаца у којима су истакнути захтеви за новчано обештећење и накнаду материјалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року, сматрају уставним жалбама.
6. Полазећи од наведеног, Уставни суд је најпре одлучивао о уставним жалбама А. Р, М. С, Ж. Н, Р. Ф, Д. К, М. П, Ј. С, Р. М, Н. Г, В. Ј, В. Б, Ж. С, М. М, Ђ. Д, Ј. В, С. Ј, В. А, Д. Н, Л. Т, Д. Б, Љ. Ж, А. М. и С. У. о томе да ли је дошло до повреде права на имовину зајемченог одредбом члана 58. став 1. Устава, због кашњења у намирењу и исплати правноснажно утврђених потраживања из радног односа према предузећу са већинским друштвеним капиталом, као и о захтеву подносилаца за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћених потраживања у спорном стечајном поступку.
С тим у вези, Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, а коју прихвата и Уставни суд. У више пресуда које су у овој врсти предмета донете против Републике Србије, Европски суд је заузео став да је тужена држава одговорна ratione persone за неизвршење одлука донетих против предузећа са већинским државним, односно друштвеним капиталом, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним судским одлукама (видети пресуде у предметима: Качапор и други против Србије, представке бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, од 15. јануара 2008. године, ст. 96-99. и Црнишанин и други против Србије, представке бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, од 13. јануара 2009. године, ст. 110-111.). Наведено становиште прихватио је и Уставни суд у својој пракси (видети, поред других, одлуке Уж-1712/2010 од 21. марта 2013. године и Уж-7134/2017 од 8. новембра 2018. године, доступно на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Поред тога, Уставни суд је имао у виду свој став да је утврђивање повреде права на суђење у разумном року услов истицања повреде права на имовину и захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног потраживања.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Зајечару да обезбеди намирење потраживања подносилаца уставних жалби која потичу из радног односа у стечајном поступку, према стечајном дужнику са претежним државним, односно друштвеним капиталом, представља повреду права на имовину зајемченог одредбом члана 58. Устава (видети Одлуку Уж-14718/2023 од 8. фебруара 2024. године). Стога је Уставни суд усвојио уставне жалбе, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, а узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставној жалби уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право А. Р, М. С, Ж. Н, Р. Ф, Д. К, М. П, Ј. С, Р. М, Н. Г, В. Ј, В. Б, Ж. С, М. М, Ђ. Д, Ј. В, С. Ј, В. А, Д. Н, Л. Т, Д. Б, Љ. Ж, А. М. и С. У. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Зајечару у предмету Ст. 11/10, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Како су подносиоци уставних жалби М. П, Ј. С, Р. М, Н. Г, В. Ј, В. Б, Ж. С, М. М, Ђ. Д, Ј. В, С. Ј, В. А, Д. Н, Л. Т, Љ. Ж, А. М. и С. У. истакли и захтеве за исплату законске затезне камате, Уставни суд с тим у вези указује на ставове Европског суда изражене у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) који се тичу захтева за обрачунавање и исплату законске затезне камате за период трајања стечајног поступка. Наиме, у наведеној пресуди је констатовано да су подносиоци представки имали право на главни дуг и законску затезну камату до покретања стечајног поступка, што им је и исплаћено, а да им након тог датума камата није исплаћена, јер на то нису имали право, те је стога закључено да су оспорене домаће одлуке у потпуности извршене. У том контексту, Европски суд је даље изнео да се, иако је тужена држава одговорна за дугове друштвених, односно државних предузећа, који су утврђени правноснажним пресудама, општа правила домаћег права и даље примењују на било који извршни, односно стечајни поступак против таквог предузећа.
7. Разматрајући уставне жалбе А. Р, М. С, Ж. Н, Р. Ф, Д. К. и Д. Б. којима је тражена исплата новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води над ХДП „П.“ Неготин, ДОО „А.“ Неготин, пред Привредним судом у Зајечару у предмету Ст. 11/10, Уставни суд је у овом делу предметне уставносудске ствари, у смислу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду одлучивао о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права, односно о захтеву подносилаца уставних жалби за накнаду нематеријалне штете.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду опредељене захтеве подносилаца као и ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж-277/2017 од 4. јуна 2020. године).
Европски суд се у одлуци у предмету Станковић против Србије изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране надлежних судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“ Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подноситељки представке нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подноситељка представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд је одбацио представку.
Дакле, Уставни суд налази да се у ситуацији када је подносиоцима утврђена повреда права на суђење у разумном року због немогућности да у примереном року наплати своје правноснажно досуђено, односно утврђено потраживање из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, о захтеву подносиоца за накнаду нематеријалне штете мора одлучивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије, а коју прихвата и Уставни суд.
Примењујући изложено на конкретан случај, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе А. Р, Р. Ф, Д. К. и Д. Б. и утврдио права подноситељкама на накнаду нематеријалне штете сходно њиховим опредељеним захтевима, и то у износу од по 600 евра свакој, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су им евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку пред Привредним судом у Зајечару у предмету Ст. 11/10. Накнада нематеријалне штете исплаћује се на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, те је одлучено као у тачки 3. изреке (видети Одлуку Уж-12826/2023 од 8. фебруара 2024. године).
Поред тога, Уставни суд због специфичних околности овог предмета указује и на то да је Европски суд за људска права у више својих одлука изразио став по питању висине накнаде неимовинске штете због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, у случајевима када су подносиоци представки правни следбеници лица на које та судска одлука гласи. Наиме, довољна и адекватна накнада која се досуђује подносиоцима представки као правним следбеницима лица на које судска одлука гласи, без обзира на њихов број, је управо она накнада која би припала њиховом правном претходнику (видети: предмет Мехмедовић и други против Србије, представка број 23202/20 и 14 других, пресуда од 29. септембра 2022. године и предмет Новица Ранђеловић против Србије и други подносиоци, представка 42495/18 и друге, одлука од 29. априла 2021. године). Имајући у виду наведено, Уставни суд је у односу на подносиоце М. С. и Ж. Н. усвојио уставну жалбу и подносиоцима досудио укупан износ од 800 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су подносиоцима уставних жалби или њиховом правном претходнику, сада пок. М. Н. из Неготина, евентуално већ исплаћени по основу нематеријалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Зајечару у предмету Ст. 11/10.
8. У погледу захтева подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова парничних поступака који су пред надлежним судом вођени до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који је након тога уступљен на надлежност Уставном суду), Уставни суд најпре указује да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се тужбе подносилаца у смислу цитираних измена Закона сматрају уставним жалбама, Уставни суд је захтеве за накнаду трошкова парничног поступка, разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.).
Уставни суд примећује да је пуномоћник подносилаца уставних жалби изјавио већи број појединачних уставних жалби које садрже истоврсне захтеве и које се тичу истог стечајног поступка и истог чињеничног стања, подносећи посебне захтеве за сваког подносиоца, при чему су и ови захтеви додатно фрагментисани тако што су подношени посебни захтеви (тужбе) за накнаду нематеријалне штете и посебни захтеви (тужбе) за накнаду материјалне штете. Уставни суд даље примећује да овакво поступање пуномоћника не може допринети економичности, нити ефикасности одлучивања у предметима у којима странка већ дужи временски период чека намирење свог потраживања из радног односа, а што је примарни циљ делотворне заштите права. Истовремено, овакво поступање доводи до раста укупног броја судских предмета и може негативно да утиче на организацију и оптерећеност у раду судова, а што даље може довести до дужег трајања судских поступака уопште и успорити процес одлучивања (видети одлуку Европског суда у предмету Alessandro Ferrara против Италије и 18 других представки, представке бр. 2394/22 и др, од 16. маја 2023. године, ст. 45-68.).
Уставни суд, такође, констатује да је подносиоцима уставних жалби одлукама надлежног суда којима су усвојени приговори ради убрзавања поступка правноснажно већ досуђени одговарајући новчани износи на име трошкова поступка за заступање од стране адвоката. Поред тога, Уставни суд наглашава да је усвојеним изменама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подносилаца, који ће, у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система.
Имајући наведено у виду, Уставни суд оцењује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом на име заступања од стране адвоката у сваком појединачном предмету, будући да ти трошкови нису оправдани, нити нужни. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве, решавајући као у тачки 4. изреке.
9. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.