Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, Мирослав Николић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама С. С.(1), Д. С.(1), Д. С.(2), С. С.(2), Д. С.(3), Ј. Л, Љ. М, М. М, С. С.(3), Д. Д, И. С, Р. С, Г. М, Д. А, Г. П.(1), Д. С.(4), С. С.(4), С. Д, И. Ц, свих из Лебана, С. А. из Шумана код Лебана, Г. И. из Ждеглова код Лебана, Д. С. из Прекопчелица код Лебана, С. М. из Криваче код Лебана, Г. П.(2) из Шилова код Лебана и Н. Ц. из Коњина код Лебана, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе С. С.(1), Д. С.(1), Д. С.(2), С. С.(2), Д. С.(3), Ј. Л, Љ. М, М. М, С. С.(3), Д. Д, И. С, Р. С, Г. М, Д. А, Г. П.(1), Д. С.(4), С. С.(4), С. Д, И. Ц, С. А, Г. И, Д. С.(5), С. М, Г. П.(2) и Н. Ц. и утврђује да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на имовину, из члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 256/11.
2. Утврђује се право С. С.(1), С. С.(2), Д. С.(3), Ј. Л, Љ. М, М. М, С. С.(3), Д. Д, И. С, Р. С, Г. М, Д. А, Г. П.(1), Д. С.(4), С. С.(4), С. Д, И. Ц, С. А, Г. И, Д. С.(5), С. М, Г. П.(2) и Н. Ц. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 256/11, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Утврђује се право Д. С.(1) и Д. С.(2) на накнаду материјалне штете, сваком у висини од по ½ потраживања, на основу решења јавног бележника Александра Исламовића УПП. 321-2017 од 25. септембра 2017. године, утврђеног њиховом правном претходнику пок. Ж. С. у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 256/11, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
4. Одбацују се захтеви подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. К. С, Д. С.(1), Д. С.(2), С. С.(2), Д. С.(3), Ј. Л, Љ. М, М. М, С. С.(3), Д. Д, И. С, Р. С, Г. М, Д. А, Г. П.(1), Д. С.(4), С. С.(4), С. Д, И. Ц, сви из Лебана, С. А. из Шумана код Лебана, Г. И. из Ждеглова код Лебана, Д. С.(5) из Прекопчелица код Лебана, С. М. из Криваче код Лебана, Г. П.(2) из Шилова код Лебана и Н. Ц. из Коњина код Лебана су у току 2018, 2019, 2020. и 2021. године, преко пуномоћника С. С.(5), адвоката из Лебана, на основу члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), поднели Основном суду у Лебану тужбе против Републике Србије-Високог савета судства – Привредног суда у Лесковцу, ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року.
С. С.(1) ступила је у парнични поступак након смрти њеног правног претходника К. С.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбом члана 16. став 4. истог закона прописано да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом, Основни суд у Лебану је доставио ове предмете Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Подносиоци су у предметним тужбама, која се у смислу цитираних одредаба Закона имају сматрати уставним жалбама (у даљем тексту: уставне жалбе), истакли да су они, односно њихови правни претходници, у спорном стечајном поступку поднели пријаве потраживања из радног односа, која су им у том поступку призната, али која нису наплатили. Из тог разлога су подносиоци поднели приговоре ради убрзавања поступка, који су усвојени решењима надлежног суда.
Подносиоци су у тужбама захтевали да им буде досуђена накнада материјалне штете у износу признатих, а ненаплаћених новчаних потраживања у предметном стечајном поступку, са законском затезном каматом. Такође, су захтевали и накнаду трошкова поступка.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставне жалбе и списе предмета надлежног суда, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Лесковцу Ст. 256/11 од 27. маја 2011. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником „М.“ а.д. Ждеглово, а за стечајног управника је именована Агенција за приватизацију.
Подносиоцима, као и правним претходницима подносилаца С. С.(1), Г. И, Д. С.(1) и Д. С.(2) у предметном стечајном поступку су призната пријављена потраживања из радног односа која нису исплаћена.
Решењем Јавног бележника Александра Исламовића УПП. 321-2017 од 25. септембра 2017. године за законске наследнике на заоставштини Ж. С. у коју, поред осталог, улази и потраживање утврђено у стечајном поступку пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 256/11, оглашени су Д. С.(1) и Д. С.(2) са уделима од по ½.
Решењем Основног суда у Лебану О. 494/21 од 5. маја 2022. године за законског наследника на целокупној заоставштини К. С. оглашена је С. С.(1).
Решењима Привредног суда у Лесковцу усвојени су приговори подносилаца, утврђено да им је повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 256/11 и наложено је поступајућем судији да у року од четири месеца од дана пријема овог решења предузме све неопходне мере и радње у циљу окончања стечајног поступка.
Решењем Привредног суда у Лесковцу Ст. 256/11 од 19. јуна 2020. године закључен је стечајни поступак над „М.“ а.д. Ждеглово.
Стечајни дужник „М.“ а.д. Ждеглово било је предузеће са већинским државним капиталом.
4. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) је прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.
5. Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је Закон о заштити права на суђење у разумном року ступио на снагу 1. јануара 2016. године и да је њиме предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Такође, из одредбе члана 31. став 1. овог закона произлази да се заштита права на имовину у случају утврђене повреде права на суђење у разумном року, остварује пред надлежним судовима, и то подношењем тужбе против Републике Србије, са захтевом за накнаду материјалне штете.
Међутим, цитираним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року искључена је примена предметног закона у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, што значи да у овој врсти поступака судови више нису надлежни за заштиту права на суђење у разумном року и права на имовину, већ је то постала искључива надлежност Уставног суда, без обзира на то да ли је предметни поступак у току или је окончан.
Имајући наведено у виду, а посебно одредбу члана 16. став 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да се тужбе подносилаца, које су поднете надлежном суду ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року, сматрају уставним жалбама.
Сагласно томе, Уставни суд је у овој уставносудској ствари одлучивао о томе да ли је подносиоцима повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, због кашњења у намирењу и исплати правноснажно утврђених потраживања из радног односа према предузећу са већинским државним капиталом, као и о захтеву подносилаца за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћених потраживања у спорном стечајном поступку.
С тим у вези, Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, а коју прихвата и Уставни суд. У више пресуда које су у овој врсти предмета донете против Републике Србије, Европски суд је заузео став да је тужена држава одговорна ratione personae за неизвршење одлука донетих против предузећа са већинским државним, односно друштвеним капиталом, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним судским одлукама (видети пресуде у предметима: Качапор и други против Србије, представке бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, од 15. јануара 2008. године, ст. 96-99. и Црнишанин и други против Србије, представке бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, од 13. јануара 2009. године, ст. 110-111.). Наведено становиште прихватио је и Уставни суд у својој пракси (видети, поред других, одлуке Уж-1712/2010 од 21. марта 2013. године и Уж-7134/2017 од 8. новембра 2018. године, доступно на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Поред тога, Уставни суд је имао у виду свој став да је утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов истицања повреде права на имовину и захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног потраживања, те да су правноснажним решењима надлежног привредног суда усвојени приговори подносилаца и утврђено да им је повређено право на суђење у разумном року у спорном стечајном поступку, у коме су пријавили своја потраживања из радног односа према стечајном дужнику, а која су им у том поступку призната, али нису намирена.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Лесковцу да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа у стечајном поступку у предмету Ст. 256/11, према стечајном дужнику са претежним државним капиталом, представља повреду права подносиоца на имовину из члана 58. Устава (видети Одлуку Уж-14718/2023 од 8. фебруара 2024. године). Стога је Уставни суд усвојио уставне жалбе подносилаца, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права, а узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставној жалби уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тач. 2. и 3. изреке утврдио право подносилаца на накнаду материјалне штете у висини потраживања утврђених подносиоцима или њиховим правним претходницима у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 256/11, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Како су подносиоци истакли и захтев за исплату законске затезне камате, Уставни суд с тим у вези указује на ставове Европског суда изражене у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) који се тичу захтева за обрачунавање и исплату законске затезне камате за период трајања стечајног поступка. Наиме, у наведеној пресуди је констатовано да су подносиоци представки имали право на главни дуг и законску затезну камату до покретања стечајног поступка, што им је и исплаћено, а да им након тог датума камата није исплаћена, јер на то нису имали право, те је стога закључено да су оспорене домаће одлуке у потпуности извршене. У том контексту, Европски суд је даље изнео да се, иако је тужена држава одговорна за дугове друштвених, односно државних предузећа, који су утврђени правноснажним пресудама, општа правила домаћег права и даље примењују на било који извршни, односно стечајни поступак против таквог предузећа.
7. У погледу захтева подносилаца за накнаду трошкова парничног поступка који је пред надлежним судом вођен до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који је након тога уступљен на надлежност Уставном суду), Уставни суд најпре указује да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се тужбе подноситељки у смислу цитираних измена закона сматрају уставним жалбама, Уставни суд је захтев за накнаду трошкова парничног поступка, разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.).
Уставни суд, такође, указује да је пред овим судом у току велики број поступака по уступљеним предметима – уставним жалбама подносилаца са захтевима за заштиту права на суђење у разумном року и права на имовину због кашњења у наплати потраживања према предузећима са већинским државним/друштвеним власништвом, а који се налазе у истој чињеничној и правној ситуацији и који су подносили посебне, појединачне уставне жалбе преко истих адвоката, при чему су и ове уставне жалбе додатно вештачки фрагментисане тако што су подношене посебне уставне жалбе (раније тужбе) са захтевом за накнаду нематеријалне штете, а посебне уставне жалбе (раније тужбе) са захтевом за накнаду материјалне штете.
Уставни суд сматра да овакав начин фрагментисања поступака не може допринети економичности, нити ефикасности одлучивања у предметима у којима странка већ дужи временски период чека намирење свог потраживања из радног односа, а што је примарни циљ делотворне заштите права. Истовремено, овакво поступање доводи до раста укупног броја судских предмета и може негативно да утиче на организацију и оптерећеност у раду судова, а што даље може довести до дужег трајања судских поступака уопште и успорити процес одлучивања (видети одлуку Европског суда у предмету Alessandro Ferrara против Италије и 18 других представки, представке бр. 2394/22 и др, од 16. маја 2023. године, ст. 45-68.) .
Поред тога, Уставни суд наглашава да је усвојеним изменама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подносилаца уставних жалби, који ће у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система.
Имајући наведено у виду, Уставни суд оцењује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом на име заступања од стране адвоката у сваком појединачном предмету, будући да ти трошкови нису били оправдани, нити нужни. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве, решавајући као у тачки 4. изреке.
8. С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.