Преглед документа Уж-13634/2023

  • Уж-13634/2023
  • 05.12.2024.
  • Одлука о усвајању
  • Грађанско право
  • Члан 58.Став 1
  • Д. П.
  • -повреда права на имовину из члана 58. став 1. Устава

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, Тамаш Корхец (Korhecz Tаmás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. П. из Гакова код Сомбора, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је

 

О Д Л У К У

 

                        1. Усваја се уставна жалба Д. П. и утврђује да је подноситељки уставне жалбе повређено право на имовину, из члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст. 16/15.

                        2. Утврђује се право Д. П. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст. 16/15, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

            3. Усваја се уставна жалба Д. П. и утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су подноситељки уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу нематеријалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст. 16/15. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

                        4. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

                        1. Д. П. из Гакова код Сомбора поднела је 10. марта 2023. године, преко пуномоћника Д. Д, адвоката из Бачке Паланке, на основу члана 26. став 1. и члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), Основном суду у Сомбору тужбу против Републике Србије ради исплате новчаног обештећења и накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року.

                        Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбама члана 16. ст. 3. и 4. истог закона прописано да се тужбе за новчано обештећење, односно за накнаду имовинске штете, које су поднете у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона, по којима нису донете првостепене одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматрају уставним жалбама, Основни суд у Сомбору доставио је овај предмет Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.

                        Подноситељка је у тужби, која се у смислу цитираних одредаба Закона има сматрати уставном жалбом (у даљем тексту: уставна жалба), истакла да је због предугог трајања стечајног поступка изјавила приговор ради убрзавања поступка, који је усвојен решењем Привредног суда у Сомбору. Подноситељка је истакла да је њеном правном претходнику пок. З. П. бивши из Гакова у предметном стечајном поступку утврђено потраживање из радног односа које до дана подношења тужбе није у целости исплаћено.

                        Подноситељка је тражила да јој буде досуђена накнада материјалне штете у износу признатог, а ненаплаћеног новчаног потраживања у предметном стечајном поступку, са законском затезном каматом почев од 21. фебруара 2018. године, наредног дан од дана доношења закључка којим је утврђено потраживање правном претходнику подноситељке, до исплате. Истакнут је и захтев за новчано обештећење због повреде права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, са законском затезном каматом од дана пресуђења до коначне исплате.

                        Подноситељка је истакла захтев за исплату трошкова поступака.

                        2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

                        У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.  

                        3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу и списе предмета надлежног суда, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Решењем Привредног суда у Сомбору Р4 Ст. 518/22 од 25. маја 2022. године усвојен је приговор подноситељке уставне жалбе и утврђено да јој је повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се код тог суда води над стечајним дужником АД „Г.“ Гаково – у стечају, у предмету тог суда Ст. 16/15. У наведеном стечајном поступку правни предхоник подноситељке уставне жалбе пријавио је потраживање из радног односа према стечајном дужнику, која су му призната. У образложењу наведеног решења констатовано је да је стечајни поступак отворен решењем Привредног суда у Сомбору Ст. 16/15 од 7. марта 2016. године, те да је за стечајног управника именована Агенција за лиценцирање стечајних управника. У решењу је наведено да утврђено потраживање није у целости намирено. Претходно означеним решењем обавезана је Република Србија да на име трошкова поступка исплати предлагачу износ од 9.000,00 динара.

Стечајни дужник АД „Г.“ Гаково – у стечају је привредно друштво са већинским државним, односно друштвеним капиталом.

                        4. Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”

                        Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано је да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.

                        Одредбом члана 16. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за новчано обештећење која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.

                        Одредбом члана 16. став 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.

                        Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) је прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.

                        5. Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је Закон о заштити права на суђење у разумном року ступио на снагу 1. јануара 2016. године и да је њиме предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Такође, из одредаба члана 26. став 1. и члана 31. став 1. овог закона произлази да се право на новчано обештећење (неимовинска штета), односно накнаду материјалне штете због повреде права на суђење у разумном року остварује пред надлежним судовима, и то подношењем тужбе против Републике Србије.

                        Међутим, цитираним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року искључена је примена предметног закона у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, што значи да у овој врсти поступака судови више нису надлежни за заштиту права на суђење у разумном року, већ је то постала искључива надлежност Уставног суда, без обзира на то да ли је предметни поступак у току или је окончан.

                        Имајући наведено у виду, а посебно одредбе члана 16. ст. 3. и 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да се тужба подноситељке у којој су истакнути захтеви за новчано обештећење и накнаду материјалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року, сматра уставном жалбом.

                        6. Разматрајући прво захтев подноситељке за накнаду материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року, Уставни суд је у овом делу предметне уставносудске ствари одлучивао о томе да ли је подноситељки повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, због кашњења у намирењу и исплати правноснажно утврђеног потраживања из радног односа према предузећу са већинским државним, односно друштвеним капиталом, као и о захтеву подноситељке за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћених потраживања у спорном стечајном поступку.

                        Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, а коју прихвата и Уставни суд. У више пресуда које су у овој врсти предмета донете против Републике Србије, Европски суд је заузео став да је тужена држава одговорна ratione personae за неизвршење одлука донетих против предузећа са већинским државним, односно друштвеним капиталом, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним судским одлукама (видети пресуде у предметима: Качапор и други против Србије, представке бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, од 15. јануара 2008. године, ст. 96-99. и Црнишанин и други против Србије, представке бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, од 13. јануара 2009. године, ст. 110-111). Наведено становиште прихватио је и Уставни суд у својој пракси (видети, поред других, одлуке Уж-1712/2010 од 21. марта 2013. године и Уж-7134/2017 од 8. новембра 2018. године, доступно на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).

                        Поред тога, Уставни суд је имао у виду свој став да је утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов истицања повреде права на имовину и захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног потраживања, те да је правноснажним решењем надлежног привредног суда усвојен приговор подноситељке и утврђено да јој је повређено право на суђење у разумном року у означеном стечајном поступку, у коме је правни претходник подноситељке пријавио своје потраживање из радног односа према стечајном дужнику, а које му је у том поступку признато, али није намирено.

                        Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Сомбору да обезбеди намирење потраживања подноситељке које потичу из радног односа у стечајном поступку тог суда у предмету Ст. 16/15, према стечајном дужнику са претежним државним, односно друштвеним капиталом, представља повреду права подноситељке на имовину из члана 58. Устава (видети Одлуку Уж-14718/2023 од 8. фебруара 2024. године). Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу подноситељке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 1. изреке.

                        7. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, а узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставној жалби уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право подноситељке на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст. 16/15, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

                        Како је подноситељка истакла и захтев за исплату законске затезне камате, Уставни суд указује на ставове Европског суда изражене у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) који се тичу захтева за обрачунавање и исплату законске затезне камате за период трајања стечајног поступка. Наиме, у наведеној пресуди је констатовано да су подносиоци представки имали право на главни дуг и законску затезну камату до покретања стечајног поступка, што им је и исплаћено, а да им након тог датума камата није исплаћена, јер на то нису имали право, те је стога закључено да су оспорене домаће одлуке у потпуности извршене. У том контексту, Европски суд је даље изнео да се, иако је тужена држава одговорна за дугове друштвених, односно државних предузећа, који су утврђени правноснажним пресудама, општа правила домаћег права и даље примењују на било који извршни, односно стечајни поступак против таквог предузећа.

                        8. Разматрајући уставну жалбу у делу у којем је подноситељка тражила исплату новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд указује да је подноситељки правноснажним решењем надлежног Привредног суда у Сомбору Р4.Ст. 518/22 од 25. маја 2022. године утврђена повреда права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку. Сагласно томе, Уставни суд је у овом делу уставносудске ствари, у смислу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучивао о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права, односно о захтеву подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.

                        Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж-277/2017 од 4. јуна 2020. године).

                        Европски суд се у одлуци у предмету Станковић против Србије изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране надлежних судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“ Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подноситељки представке нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подноситељка представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд је одбацио представку.

                        Дакле, Уставни суд налази да се у ситуацији када је подноситељки утврђена повреда права на суђење у разумном року због немогућности да у примереном року наплати своје правноснажно досуђено, односно утврђено потраживање из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, о захтеву подноситељке за накнаду нематеријалне штете мора се одлучивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије, а коју прихвата и Уставни суд.

                        Примењујући изложено на конкретан случај, а с обзиром на то да је подноситељки повреда права на суђење у разумном року утврђена због немогућности да у примереном року наплати потраживање из радног односа од послодавца – стечајног дужника који је привредно друштво са већинским државним, односно друштвеним капиталом (видети Одлуку Уж-12826/2023 од 8. фебруара 2024. године), Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду, крећући се у границама захтева уставне жалбе, усвојио уставну жалбу подноситељке и утврдио јој право на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате умањеном за износе који су подноситељки уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст. 16/15. Накнада нематеријалне штете исплаћује се на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, те је одлучено као у тачки 3. изреке.

                        9. У погледу захтева подноситељке за накнаду трошкова парничног поступка који је пред надлежним судом вођен до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који је након тога уступљен на надлежност Уставном суду), Уставни суд указује да имајући у виду да се тужба подноситељке у смислу цитираних измена Закона сматра уставном жалбом, Уставни суд је захтев подноситељке за накнаду трошкова парничног поступка, разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.

                        Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83).

                        Уставни суд, констатује да је подноситељки уставне жалбе одлуком надлежног суда којом је усвојен приговори ради убрзавања поступка правноснажно већ досуђен одговарајући новчани износ на име трошкова поступка за заступање од стране адвоката. Поред тога, Уставни суд наглашава да је усвојеним изменама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подноситељке, која ће, у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система.

                        Имајући наведено у виду, Уставни суд оцењује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом на име заступања од стране адвоката у сваком појединачном предмету, будући да ти трошкови нису оправдани, нити нужни. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио захтев, решавајући као у тачки 4. изреке.

                        10. С обзиром на све претходно изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

 

 

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.