Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Н. из Сивца код Куле, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Н. и утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су подносиоцу уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу нематеријалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст. 36/10. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
2. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Н. из Сивца код Куле поднео је Основном суду у Врбасу, 10. августа 2023. године, преко пуномоћника Н. А, адвоката из Суботице, на основу члана 26. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), тужбу против Републике Србије – Привредни суд у Сомбору, ради накнаде нематеријалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст. 36/10.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбом члана 16. став 3. истог закона прописано да се тужба за новчано обештећење која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона, по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом, Основни суд у Врбасу је доставио овај предмет Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Подносилац је у предметној тужби, која се у смислу цитираних одредаба Закона има сматрати уставном жалбом (у даљем тексту: уставна жалба), истакао да је у означеном стечајном поступку поднео пријаву потраживања из радног односа, која су му у том поступку призната, али која није наплатио. Из тог разлога подносилац је поднео приговор ради убрзавања поступка, који је усвојен решењем надлежног суда.
Подносилац је истакао захтев за накнаду нематеријалне штете у износу од 3.000 евра у динарској противвредности, због повреде права на суђење у разумном року, као и трошкова парничног поступка са законском затезном каматом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Сомбору Ст. 36/10 од 5. јула 2010. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником АД „К.“ Кула.
Стечајни дужник је привредно друштво са већинским друштвеним капиталом.
Решењем Привредног суда у Сомбору Р4 ст. 16/23 од 26. априла 2023. године, усвојен је приговор подносиоца и утврђено да му је повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст. 36/10, те је наложено стечајним органима да у року од четири месеца од пријема решења предузму све неопходне мере и радње у циљу окончања стечајног поступка. Истим решењем обавезана је Република Србија да на име трошкова парничног поступка исплати подносиоцу износ од 9.000,00 динара.
4. Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано је да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.
Одредбом члана 16. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за новчано обештећење која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) је прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.
5. Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је Закон о заштити права на суђење у разумном року ступио на снагу 1. јануара 2016. године и да је њиме предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Такође, из одредбе члана 26. став 1. овог закона произлази да се новчано обештећење (неимовинска штета) због повреде права на суђење у разумном року остварује пред надлежним судовима, и то подношењем тужбе против Републике Србије.
Међутим, цитираним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року искључена је примена предметног закона у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, што значи да у овој врсти поступака судови више нису надлежни за заштиту права на суђење у разумном року, већ је то постала искључива надлежност Уставног суда, без обзира на то да ли је предметни поступак у току или је окончан.
Имајући наведено у виду, а посебно одредбу члана 16. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да се тужба подносиоца у којој је истакнут захтев за новчано обештећење због утврђене повреде права на суђење у разумном року, сматра уставном жалбом.
6. Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж-277/2017 од 4. јуна 2020. године).
Европски суд се у одлуци у предмету Станковић против Србије изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране надлежних судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“ Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подноситељки представке нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подноситељка представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд је одбацио представку.
Дакле, Уставни суд налази да се у ситуацији када је подносиоцима утврђена повреда права на суђење у разумном року због немогућности да у примереном року наплате своја правноснажно утврђена потраживања из радног односа од послодавца –дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, о захтеву подносилаца за накнаду нематеријалне штете мора одлучивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије, а коју прихвата и Уставни суд.
Примењујући изложено на конкретан случај, а с обзиром на то да је подносиоцу повреда права на суђење у разумном року утврђена због немогућности да у примереном року наплати своја потраживања из радног односа од послодавца – стечајног дужника који је привредно друштво са већинским државним, односно друштвеним капиталом, (видети Одлуку Уж-12826/2023 од 8. фебруара 2024. године), Уставни суд је, сагласно члану 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. Закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу подносиоца и утврдио му право на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности, по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су му евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст. 36/10, те је одлучено као у тачки 1. изреке. Накнада нематеријалне штете исплаћује се на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
7. У погледу захтева подносиоца за накнаду трошкова парничног поступка који је пред надлежним судом вођен до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који је након тога уступљен на надлежност Уставном суду), Уставни суд најпре указује да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се тужба подносиоца у смислу цитираних измена Закона сматра уставном жалбом, Уставни суд је захтев за накнаду трошкова парничног поступка, разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.).
Уставни суд, такође, констатује да је подносиоцу одлуком надлежног суда којом је усвојен његов приговор ради убрзавања поступка правноснажно већ досуђен одговарајући новчани износ на име трошкова поступка за заступање од стране адвоката. Поред тога, Уставни суд наглашава да је усвојеним изменама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подносиоца уставне жалбе, који ће у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система.
Имајући наведено у виду, Уставни суд оцењује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом на име заступања од стране адвоката у сваком појединачном предмету, будући да ти трошкови нису оправдани, нити нужни. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 2. изреке.
8. С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.