Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама Л. Х. из Бечеја, Л. Ј. из Бачког Петровог Села код Бечеја, Д. Ф, С. В, Л. Ђ, Ј. К, Б. Т, Д. Б.(1), Ј. В, Р. Р, Д. С.(1), А. А, свих из Бечеја, Е. З. из Новог Бечеја, В. Х, С. Л, К. Т, свих из Бечеја, Д. Г. из Бачког Градишта код Бечеја, Р. К, Н. М. и Ж. Н, свих из Бечеја, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе Л. Х, Л. Ј, Д. Ф, С. В, Л. Ђ, Ј. К, Б. Т, Д. Б.(1), Ј. В, Р. Р, Д. С.(1), А. А, Е. З, В. Х, С. Л, К. Т, Д. Г, Р. К, Н. М. и Ж. Н. и утврђује да је подносиоцима уставних жалби повређено право на имовину зајемчено одредбом члана 58. став 1. Устава Републике Србије у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20.
2. Утврђује се право Л. Х, Л. Ј, Д. Ф, С. В, Л. Ђ, Ј. К, Б. Т, Д. Б.(1), Ј. В, Р. Р, Д. С.(1), А. А, Е. З, В. Х, С. Л, К. Т, Д. Г, Р. К, Н. М. и Ж. Н. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацују се захтеви подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Л. Х. из Бечеја, Л. Ј. из Бачког Петровог Села код Бечеја, Д. Ф, С. В, Л. Ђ, Ј. К, Б. Т, Д. Б.(1), Ј. В, Р. Р, Д. С.(1), А. А, сви из Бечеја, Е. З. из Новог Бечеја, В. Х, С. Л, К. Т, сви из Бечеја, Д. Г. из Бачког Градишта код Бечеја, Р. К, Н. М. и Ж. Н, сви из Бечеја, су у периоду између 5. априла 2022. године и 12. септембра 2022. године, преко пуномоћника М. Г, адвоката из Бечеја, на основу члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), Основном суду у Бечеју поднели тужбе против Републике Србије, ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20, над стечајним дужником „Ф.“ Бечеј - у стечају.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбом члана 16. став 4. истог закона прописано да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом, надлежни судови су доставили ове предмете Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Уставни суд је, сагласно одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), наведене уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставне жалбе и списе предмета надлежног суда, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Стечајни поступак над стечајним дужником „Ф.“ АД Бечеј отворен је решењем Трговинског суда у Новом Саду Ст. 40/09 од 15. октобра 2009. године (сада предмет Привредног суда у Новом Саду Ст. 32/20). Стечајни дужник је предузеће са већинским државним капиталом.
Подносиоци уставних жалби су у предметном стечајном поступку пријавили своја потраживања по основу неисплаћених зарада (за подносиоце С. В, Ј. К, Д. Б. и Д. С. потраживања су пријавили њихови правни претходници), која су им призната и нису намирена.
Правноснажним решењима Привредног суда у Новом Саду Р4 Ст. 475/21 од 2. јуна 2021. године, Р4 Ст. 493/21 од 2. јуна 2021. године, Р4 Ст.605/21 од 15. јуна 2021. године, Р4 Ст. 752/21 од 15. септембра 2021. године, Р4 Ст. 193/21 од 23. априла 2021. године, Р4 Ст. 728/21 од 22. јула 2021. године, Р4 Ст. 387/21 од 7. маја 2021. године, Р4 Ст. 755/21 од 15. септембра 2021. године, Р4 Ст. 397/21 од 7. маја 2021. године, Р4 Ст. 389/21 од 7. маја 2021. године, Р4 Ст. 761/21 од 15. септембра 2021. године, Р4 Ст. 495/21 од 2. јуна 2021. године, Р4 Ст. 1048/21 од 21. октобра 2021. године, Р4 Ст. 653/21 од 24. јуна 2021. године, Р4 Ст. 765/21 од 17. септембра 2021. године, Р4 Ст. 644/21 од 16. јуна 2021. године, Р4 Ст. 570/21 од 16. јуна 2021. године, Р4 Ст. 170/21 од 23. априла 2021. године, Р4 Ст. 686/21 од 15. јула 2021. године и Р4 Ст. 609/21 од 16. јуна 2021. године је, поред осталог, утврђено да је предлагачима, овде подносиоцима уставних жалби, повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20.
Поред тога, у образложењу решења Привредног суда у Новом Саду Р4 Ст. 752/21 од 15. септембра 2021. године је наведено да је решењем Привредног суда у Новом Саду Ст. 32/20 од 17. јуна 2021. године исправљена листа признатих и оспорених потраживања утврђена закључком Ст. 32/10 од 18. јануара 2011. године и решење Привредног суда у Новом Саду Ст. 32/10 од 9. јула 2019. године са свим досадашњим допунама и изменама, тако што на место повериоца сада пок. Љ. Ј, чије је потраживање заведено под редним бројем 0148, 0149 и 0183/02 сада ступају као повериоци друга лица, међу њима, и поверилац С. В, овде подноситељка, по 1/8 удела што представља износ од 161.551.32 динара (од чега у 2. исплатном реду 3.670,00 динара и у 4. исплатном реду 157.881.32 динара).
Надаље, у образложењу решења Привредног суда у Новом Саду Р4 Ст. 728/21 од 22. јула 2021. године је, поред осталог, наведено да је решењем Привредног суда у Новом Саду Ст. 32/10 од 30. августа 2019. године измењена листа признатих и оспорених потраживања утврђена закључком Ст. 32/10 од 18. јануара 2011. године са свим досадашњим допунама и изменама, тако што је на место повериоца сада пок. Б. К, чије је потраживање заведено под редним бројем 0374 ( и које укупно износи 582.896,77 динара), ступио поверилац Ј. К, овде подносилац, на основу решења о наслеђивању Основног суда у Бечеју V-C2.0. 153/10 од 29. марта 2010. године.
Такође, у образложењу решења Привредног суда у Новом Саду Р4 Ст. 755/21 од 15. септембра 2021. године је, поред осталог, наведено да је решењем Привредног суда у Новом Саду Ст. 32/20 од 7. јуна 2021. године исправљена листа признатих и оспорених потраживања утврђена закључком Ст. 32/10 од 18. јануара 2011. године са свим досадашњим допунама и изменама, тако што на место повериоца сада пок. Д. Б.(2), чије је потраживање заведено под редним бројем 0756, сада ступа поверилац Д. Б, овде подноситељка, на основу решења о наслеђивању Основног суда у Бечеју, Судска јединица у Новом Бечеју О. 720/19 од 9. јула 2019. године.
У образложењу решења Привредног суда у Новом Саду Р4 Ст. 761/21 од 15. септембра 2021. године је, поред осталог, наведено да је решењем Привредног суда у Новом Саду Ст. 32/20 од 7. јуна 2021. године исправљена листа признатих и оспорених потраживања утврђена закључком Ст. 32/10 од 18. јануара 2011. године са свим досадашњим допунама и изменама, тако што на место повериоца сада пок. Д. С.(2), чије је потраживање заведено под редним бројем 0481 и 0061/794, сада ступа поверилац Д. С.(1), овде подносилац, на основу решења о наслеђивању Основног суда у Бечеју О. 540/17 од 22. децембра 2017. године.
Коначно, у образложењу решења Привредног суда у Новом Саду Р4 Ст. 765/21 од 17. септембра 2021. године је, поред осталог, наведено да је решењима Привредног суда у Новом Саду Ст. 32/20 од 7. јуна 2021. године и од 13. јула 2021. године исправљена листа признатих и оспорених потраживања утврђена закључком Ст. 32/10 од 18. јануара 2011. године са свим досадашњим допунама и изменама, тако што уместо С. С, чије је потраживање заведено под редним бројевима 0204, 0137, 0180 и 0353, треба да стоји С. Л, овде подноситељка.
4. Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано је да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.
Одредбом члана 16. став 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за накнаду имовинске штете, која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона, по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) је прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.
5. Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је Закон о заштити права на суђење у разумном року ступио на снагу 1. јануара 2016. године и да је њиме предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Такође, из одредбе члана 31. став 1. овог закона произлази да се право на накнаду имовинске штете због повреде права на суђење у разумном року остварује пред надлежним судовима, и то подношењем тужбе против Републике Србије. Међутим, цитираним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року искључена је примена предметног закона у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, што значи да у овој врсти поступака судови више нису надлежни за заштиту права на суђење у разумном року, већ је то постала искључива надлежност Уставног суда, без обзира на то да ли је предметни поступак у току или је окончан.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је одлучивао о томе да ли је подносиоцима повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, због кашњења у намирењу и исплати правноснажно утврђених потраживања из радног односа према предузећу са већинским државним капиталом, као и о захтеву за накнаду материјалне штете у висини утврђених а ненаплаћених потраживања.
С тим у вези, Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, а коју прихвата и Уставни суд. У више пресуда које су у овој врсти предмета донете против Републике Србије, Европски суд је заузео став да је тужена држава одговорна ratione persone за неизвршење одлука донетих против предузећа са већинским државним, односно друштвеним капиталом, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним судским одлукама (видети пресуде у предметима: Качапор и други против Србије, представке бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, од 15. јануара 2008. године, ст. 96-99. и Црнишанин и други против Србије, представке бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, од 13. јануара 2009. године, ст. 110-111.). Наведено становиште прихватио је и Уставни суд у својој пракси (видети, поред других, одлуке Уж-1712/2010 од 21. марта 2013. године и Уж-7134/2017 од 8. новембра 2018. године, доступно на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Поред тога, Уставни суд је имао у виду сопствени став да је утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов истицања повреде права на имовину и захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног потраживања, те да су правноснажним решењима надлежног привредног суда усвојени приговори подносилаца и утврђено да им је повређено право на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, у коме су подносиоци (као и правни претходници подносилаца С. В, Ј. К, Д. Б.(1) и Д. С.(1)) пријавили своја потраживања из радног односа према стечајном дужнику, а која су им у том поступку призната, али нису намирена.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Новом Саду да обезбеди намирење потраживања која потичу из радног односа у стечајном поступку у предмету Ст. 32/20, према стечајном дужнику са претежним државним капиталом, представља повреду права на имовину из члана 58. Устава (видети Одлуку Уж-14718/2023 од 8. фебруара 2024. године). Стога је Уставни суд усвојио уставне жалбе подносилаца, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гланик РС, бр. 109/07, 99/11, 18/13- Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
7. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, а узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставној жалби уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право подносилаца на накнаду материјалне штете, сваком у висини потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Како су подносиоци истакли и захтеве за исплату законске затезне камате, Уставни суд указује на ставове Европског суда изражене у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) који се тичу захтева за обрачунавање и исплату законске затезне камате за период трајања стечајног поступка. Наиме, у наведеној пресуди је констатовано да су подносиоци представки имали право на главни дуг и законску затезну камату до покретања стечајног поступка, што им је и исплаћено, а да им након тог датума камата није исплаћена, јер на то нису имали право, те је стога закључено да су оспорене домаће одлуке у потпуности извршене. У том контексту, Европски суд је даље изнео да се, иако је тужена држава одговорна за дугове друштвених, односно државних предузећа, који су утврђени правноснажним пресудама, општа правила домаћег права и даље примењују на било који извршни, односно стечајни поступак против таквог предузећа.
8. У погледу захтева подносилаца за накнаду трошкова парничних поступака који су пред надлежним судом вођени до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који је након тога уступљен на надлежност Уставном суду), Уставни суд најпре указује да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се тужбе подносилаца у смислу цитираних измена Закона сматрају уставним жалбама, Уставни суд је захтев подносилаца за накнаду трошкова парничног поступка, разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.).
Уставни суд примећује да је пуномоћник подносилаца ових уставних жалби изјавио већи број појединачних уставних жалби које садрже истоврсне захтеве и које се тичу истог стечајног поступка и истог чињеничног стања, подносећи посебне захтеве за сваког од подносилаца. Уставни суд даље примећује да овакво поступање пуномоћника не може допринети економичности, нити ефикасности одлучивања у предметима у којима странка већ дужи временски период чека намирење свог потраживања из радног односа, а што је примарни циљ делотворне заштите права. Истовремено, овакво поступање доводи до раста укупног броја судских предмета и може негативно да утиче на организацију и оптерећеност у раду судова, а што даље може довести до дужег трајања судских поступака уопште и успорити процес одлучивања (видети одлуку Европског суда у предмету Alessandro Ferrara против Италије и 18 других представки, представке бр. 2394/22 и др, од 16. маја 2023. године, ст. 45-68.).
Уставни суд, такође, констатује да су подносиоцима С. Л, Е. З, Д. С.(1), Д. Б.(1) и С. В, одлукама надлежног суда којим су усвојени њихови приговори ради убрзавања поступка правноснажно већ досуђени одговарајући новчани износи на име трошкова поступка за заступање од стране адвоката. Поред тога, Уставни суд наглашава да је усвојеним изменама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подносилаца, који ће, у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система.
Имајући наведено у виду, Уставни суд оцењује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом на име заступања од стране адвоката у сваком појединачном предмету, будући да ти трошкови нису оправдани, нити нужни. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.