Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама З. В, Љ. Ј, Р. Р. и Р. И, свих из Новог Пазара, Џ. Х. и Н. К, обе из Тутина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе З. В, Р. И, Љ. Ј, Р. Р, Н. К. и Џ. Х. и утврђује да је подноситељкама уставних жалби повређено право на имовину, зајемчено одредбом члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 17/13.
2. Утврђује се право З. В, Р. И, Љ. Ј, Р. Р, Н. К. и Џ. Х. на накнаду материјалне штете, свакој у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 17/13, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Утврђује се право З. В. и Р. И. на накнаду нематеријалне штете, свакој у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су евентуално већ исплаћени по основу нематеријалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 17/13. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
4. Одбацују се захтеви подноситељки уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. В. и Р. И, обе из Новог Пазара, су 11. октобра 2021. године и 6. октобра 2023. године, преко пуномоћника Е. Ф, адвоката из Новог Пазара и А. П, адвоката из Крагујевца, на основу члана 26. став 1. и члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), поднеле три тужбе Основном суду у Новом Пазару против Републике Србије, ради исплате новчаног обештећења и накнаде имовинске штете, због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 17/13.
Љ. Ј. из Новог Пазара и Џ. Х. из Тутина су 26. јула 2022. године, преко пуномоћника А. А, адвоката из Београда, а Р. Р. из Новог Пазара и Н. К. из Тутина су 16. марта 2022. године, преко пуномоћника А. П, адвоката из Крагујевца, на основу члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), поднели тужбе Основном суду у Новом Пазару против Републике Србије, ради накнаде имовинске штете, због утврђене повреде права на суђење у разумном року у истом стечајном поступку.
Подноситељке су у предметним тужбама, које се у смислу цитираних одредаба Закона имају сматрати уставним жалбама (у даљем тексту: уставне жалбе), истакле да су због предугог трајања стечајног поступка изјавили приговоре ради убрзавања поступка, који су усвојени решењима Привредног суда у Краљеву и утврђена им је повреда права на суђење у разумном року. Истакле су да су у предметном стечајном поступку утврђена њихова потраживања из радног односа, а која нису намирена. Подноситељке су истакле захтеве за накнаду имовинске штете због повреде права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, док су подноситељке Зада Ватић и Раза Ибрахимовић захтевале и утврђење права на новчано обештећење. Подноситељке су захтевале и исплату трошкова поступака.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбама члана 16. ст. 3. и 4. истог закона прописано да се тужбе за новчано обештећење, односно за накнаду имовинске штете, које су поднете у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона, по којима нису донете првостепене одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматрају уставним жалбама, надлежни судови су доставили ове предмете Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставних жалби у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставних жалби повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставне жалбе и списе предмета, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Привредног суда у Краљеву Ст. 17/13 од 25. октобра 2013. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником ХК „Р.“АД Нови Пазар.
Стечајни дужник ХК „Р.“ АД Нови Пазар је било предузеће са већинским државним капиталом, а подноситељке уставних жалби су у предметном стечајном поступку пријавиле своја потраживања из радног односа која су им и утврђена.
Привредни суд у Краљеву је донео решења којим је усвојио приговоре предлагача, овде подноситељки уставних жалби, ради убрзавања наведеног стечајног поступка.
Стечајни поступак је закључен правноснажним решењем Привредног суда у Краљеву Ст. 17/13 од 19. октобра 2020. године, по ком основу је 5. априла 2021. године стечајни дужник брисан из регистра привредних субјеката, те је поступак настављен над стечајном масом.
4. Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано је да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.
Одредбама члана 16. ст. 3. и 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужбе за новчано обештећење и за накнаду имовинске штете које су поднете у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којима нису донете првостепене одлуке до дана ступања на снагу овог закона, сматрају уставним жалбама.
Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) је прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.
5. Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је Закон о заштити права на суђење у разумном року ступио на снагу 1. јануара 2016. године и да је њиме предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Такође, из одредаба члана 26. став 1. и члана 31. став 1. овог закона произлази да се право на новчано обештећење (неимовинска штета), односно накнаду имовинске штете због повреде права на суђење у разумном року остварује пред надлежним судовима, и то подношењем тужбе против Републике Србије.
Међутим, цитираним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року искључена је примена предметног закона у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, што значи да у овој врсти поступака судови више нису надлежни за заштиту права на суђење у разумном року, већ је то постала искључива надлежност Уставног суда, без обзира на то да ли је предметни поступак у току или је окончан.
Имајући наведено у виду, а посебно одредбе члана 16. ст. 3. и 4.. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да се тужбе подноситељки у којима су истакнути захтеви за новчано обештећење и накнаду имовинске штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року, сматрају уставним жалбама.
6. Полазећи од наведеног, Уставни суд је одлучивао о томе да ли је дошло до повреде права на имовину зајемченог одредбама члана 58. став 1. Устава, због кашњења у намирењу и исплати правноснажно утврђених потраживања из радног односа према предузећу са већинским државним капиталом, као и о захтевима подноситељки за накнаду имовинске (материјалне) штете у висини ненаплаћених потраживања у спорном стечајном поступку.
С тим у вези, Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, а коју прихвата и Уставни суд. У више пресуда које су у овој врсти предмета донете против Републике Србије, Европски суд је заузео став да је тужена држава одговорна ratione persone за неизвршење одлука донетих против предузећа са већинским државним, односно друштвеним капиталом, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним судским одлукама (видети пресуде у предметима: Качапор и други против Србије, представке бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, од 15. јануара 2008. године, ст. 96-99. и Црнишанин и други против Србије, представке бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, од 13. јануара 2009. године, ст. 110-111.). Наведено становиште прихватио је и Уставни суд у својој пракси (видети, поред других, одлуке Уж-1712/2010 од 21. марта 2013. године и Уж-7134/2017 од 8. новембра 2018. године, доступно на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Поред тога, Уставни суд је имао у виду свој став да је утврђивање повреде права на суђење у разумном року услов истицања повреде права на имовину и захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног потраживања.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Краљеву да обезбеди намирење потраживања подноситељки уставних жалби која потичу из радног односа у стечајном поступку, према стечајном дужнику са претежним државним капиталом, представља повреду права на имовину зајемченог одредбом члана 58. Устава (видети Одлуку Уж-14718/2023 од 8. фебруара 2024. године). Стога је Уставни суд усвојио уставне жалбе, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 18/13-др. закон, 40/15, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, а узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставној жалби уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право подноситељки на накнаду материјалне штете, свакој у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 17/13, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Како су подноситељке Љ. Ј, Р. Р, Н. К. и Џ. Х. истакле и захтеве за исплату законске затезне камате, Уставни суд с тим у вези указује на ставове Европског суда изражене у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) који се тичу захтева за обрачунавање и исплату законске затезне камате за период трајања стечајног поступка. Наиме, у наведеној пресуди је констатовано да су подносиоци представки имали право на главни дуг и законску затезну камату до покретања стечајног поступка, што им је и исплаћено, а да им након тог датума камата није исплаћена, јер на то нису имали право, те је стога закључено да су оспорене домаће одлуке у потпуности извршене. У том контексту, Европски суд је даље изнео да се, иако је тужена држава одговорна за дугове друштвених, односно државних предузећа, који су утврђени правноснажним пресудама, општа правила домаћег права и даље примењују на било који извршни, односно стечајни поступак против таквог предузећа.
7. Разматрајући уставне жалбе подноситељки З. В. и Р. И. којима је тражена исплата новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, Уставни суд је у овом делу предметне уставносудске ствари, у смислу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду одлучивао о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права, односно о захтеву за накнаду нематеријалне штете.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж-277/2017 од 4. јуна 2020. године).
Европски суд се у одлуци у предмету Станковић против Србије изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране надлежних судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“ Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подносилаца представке нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подноситељка представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд је одбацио представку.
Дакле, Уставни суд налази да се у ситуацији када је подносиоцу утврђена повреда права на суђење у разумном року због немогућности да у примереном року наплати своје правноснажно досуђено, односно утврђено потраживање из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, о захтеву за накнаду нематеријалне штете мора се одлучивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије, а коју прихвата и Уставни суд.
Примењујући изложено на конкретан случај, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, утврдио право ових подноситељки на накнаду нематеријалне штете, свакој у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 17/13. Накнада нематеријалне штете исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, те је одлучено као у тачки 3. изреке (видети Одлуку Уж-12826/2023 од 8. фебруара 2024. године).
8. У погледу захтева подноситељки уставних жалби за накнаду трошкова парничних поступака који су пред надлежним судом вођени до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који је након тога уступљен на надлежност Уставном суду), Уставни суд најпре указује да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се тужбе подноситељки у смислу цитираних измена Закона сматрају уставним жалбама, Уставни суд је захтеве за накнаду трошкова парничног поступка, разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.).
Уставни суд примећује да је пуномоћник подноситељки уставних жалби изјавио већи број појединачних уставних жалби које садрже истоврсне захтеве и које се тичу истог стечајног поступка и истог чињеничног стања, подносећи посебне захтеве за сваког подносиоца, при чему су и ови захтеви додатно фрагментисани тако што су подношени посебни захтеви (тужбе) за накнаду нематеријалне штете и посебни захтеви (тужбе) за накнаду имовинске штете. Уставни суд даље примећује да овакво поступање пуномоћника не може допринети економичности, нити ефикасности одлучивања у предметима у којима странка већ дужи временски период чека намирење свог потраживања из радног односа, а што је примарни циљ делотворне заштите права. Истовремено, овакво поступање доводи до раста укупног броја судских предмета и може негативно да утиче на организацију и оптерећеност у раду судова, а што даље може довести до дужег трајања судских поступака уопште и успорити процес одлучивања (видети одлуку Европског суда у предмету Alessandro Ferrara против Италије и 18 других представки, представке бр. 2394/22 и др, од 16. маја 2023. године, ст. 45-68.).
Уставни суд, такође, констатује да је подноситељкама уставних жалби одлукама надлежног суда којима су усвојени приговори ради убрзавања поступка правноснажно већ досуђени одговарајући новчани износи на име трошкова поступка за заступање од стране адвоката. Поред тога, Уставни суд наглашава да је усвојеним изменама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подноситељки, које ће, у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система.
Имајући наведено у виду, Уставни суд оцењује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом на име заступања од стране адвоката у сваком појединачном предмету, будући да ти трошкови нису оправдани, нити нужни. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овe захтевe, решавајући као у тачки 4. изреке.
9. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.