Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, Мирослав Николић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ј. В. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ј. В. и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 26465/15 (раније предмет П. 64228/10), повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србијe, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право Ј. В. на накнаду нематеријалне штете у износу од 1700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ј. В. из Београда, поднела је Уставном суду, 24. октобра 2022. године, преко пунoмоћника Н. Р, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Првог основног суда у Београду П. 26465/15 од 21. децембра 2018. године, пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 6984/19 од 7. јуна 2022. године и решења Апелационог суда у Београду Гж. 6322/14 од 4. новембра 2015. године, због повреде права на правично суђење и права на накнаду штете, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 35. став 2. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року у парничном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 26465/15 (раније предмет П. 64228/10).
У уставној жалби јe, између осталог, интерпретирано чињенично стање у предметном парничном поступку и истакнуто да је погрешно примењено материјално право, као и да је поступак укупно трајао 12 година и четири месеца.
Подноситељка уставне жалбе је предложила Уставном суду да усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорене акте. Тражила је накнаду материјалне штете на име трошкова парничног поступка, као и накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу извршеног увида у списе предметa Првог основног суда у Београду П. 26465/15 и документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском поступку:
Тужиља Ј. В, овде подноситељка уставна жалбе, поднела је тужбу 19. фебруара 2010. године Првом основном суду у Београду против туженог З. „Ж.“ Београд, ради накнаде нематеријалне и материјалне штете, која је проузрокована услед вађења зуба-умњака. По овој тужби је формиран предмет П. 64228/10. Прво рочиште је заказано за 16. септембар 2010. године.
Први основни суд у Београду је пресудом П. 64228/10 од 2. јуна 2014. године одбио тужбени захтев.
Апелациони суд у Београду је решењем Гж. 6322/14 од 4. новембра 2015. године укинуо првостепену пресуду. Предмет је добио број П. 26465/15.
До доношења прве по реду првостепене пресуде, заказано је 16 рочишта за главну расправу, при чему пет рочишта нису одржана (рочиште заказано за 9. септембар 2011. године није одржано, јер није стигло изјашњење ВМА ради усаглашавања налаза, рочиште заказано за 14. новембар 2011. године није одржано, такође, јер није стигло изјашњење ВМА ради усаглашавања налаза, рочиште заказано за 3. април 2012. године није одржано, јер вештаци нису преузели предмет ради вештачења, рочиште заказано за 20. јун 2012. године није одржано, јер се предмет налазио код судског вештака, рочиште заказано за 12. новембар 2013. године није одржано, јер није приступио судски вештак).
У поновном поступку, Први основни суд у Београду је оспореном пресудом П. 26465/15 од 21. децембра 2018. године одбио тужбени захтев и обавезао подноситељку да туженом плати трошкове поступка. Подноситељка уставне жалбе је 2. априла 2019. године поднела жалбу.
Апелациони суд у Београду је, након отварања главне расправе, оспореном пресудом Гж. 6984/19 од 7. јуна 2022. године потврдио првостепену пресуду и обавезао подноситељку да туженом плати трошкове другостепеног поступка. Оспорена другостепена пресуда је достављена пуномоћнику подноситељке 27. септембра 2022. године.
До доношења друге по реду првостепене пресуде, заказано је четрнаест рочишта за главну расправу, при чему три нису одржана (рочиште заказано за 12. мај 2016. године није одржано, јер није достављен допунски налаз комисије вештака ВМА, као и због спречености вештака да приступе на рочиште, рочиште заказано за 13. фебруар 2018. године није одржано, јер није стигло изјашњење Института за судску медицину ВМА, рочиште заказано за 5. април 2018. године није одржано, јер није стигло изјашњење Института за судску медицину ВМА ).
У току поступка је изведен доказни поступак вештачењем путем судског вештака неуропсихијатра, судског вештака специјалисте максилофацијалне хирургије, комисије лекара Института за судску медицину ВМА, судског медицинског одбора Мидицинског факулета Универзитета у Новом Саду, комисије лекара вештака Стоматолошког факултета у Београду, комисије лекара Клинике за стоматологију у Нишу, као и саслушањем странака.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 , 111/09, 36/11 и 53/13 – Одлука УС), који је почео да се примењује 23. фебруара 2005. године, било је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, да је суд дужан да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да је суд дужан да се стара да се предмет спора свестрано претресе, да се поступак не одуговлачи и да се расправа по могућности доврши на једном рочишту (члан 312. став 2.).
Одредбама члана 10. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС, 74/13 – Одлука УС, 55/14 и 87/18), који се, такође, примењивао у конкретном поступку, прописано је да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року (став 1.) и да је суд дужан да поступак спроведе без одуговлачења, у складу са претходно одређеним временским оквиром за предузимање парничних радњи и са што мање трошкова (став 2.).
5. Имајући у виду да је уставна жалба изјављена и због повреда права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да парнични поступак по својој природи представља јединствену целину, који започиње подношењем тужбе, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак правноснажно окончава. У вези са тим, за оцену постојања повреде права подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року релевантан је период од када је подноситељка поднела тужбу, 19. фебруара 2010. године, до доношења оспорене пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 6984/19, од 7. јуна 2022. године, којом је правноснажно окончан парнични поступак. Дакле, предметни поступак је трајао 12 година и четири месеца.
Наведено трајање судског поступка може да укаже на то да није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, приликом утврђивања постојања повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд полази од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова и природе захтева, односно значаја предметног права за подносиоца, те је и у овом случају испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да је предметни спор био чињенично и правно сложен, а имајући у виду да је изведен доказни поступак вештачењем путем судског вештака неуропсихијатра, судског вештака специјалисте максилофацијалне хирургије, комисије лекара Института за судску медицину ВМА, судског медицинског одбора Мидицинског факулета Универзитета у Новом саду, комисије лекара вештака Стоматолошког факултета у Београду, комисије лекара Клинике за стоматологију у Нишу.
У погледу значаја права за подноситељку уставне жалбе, Уставни суд налази да је конкретни спор био од изузетног значаја за подноситељку и да је она имала интерес да суд оконча поступак у разумном року, имајући у виду да је у току доказног поступка утврђено да је након интервенције вађења зуба, дошло до комликација и погршања здравственог стања код подноситељке, уопштено речено, и да она до донашњег дана трпи штетне последице због предметне интервенције.
Када је реч о понашању подноситељке уставне жалбе, као странке у поступку, Уставни суд оцењује да је она уредно поступали по налозима суда.
По оцени Уставног суда, дугом трајању поступка првенствено је допринело неефикасно поступање судова. Уставни суд најпре указује да је тужба у конкретном случају поднета 19. фебруара 2010. године, а да је прво рочиште заказано за 16. септембар 2010. године, дакле након више од шест месеци од дана подношења тужбе. Уставни суд указује да у конкретном случају рочишта нису заказивана у оптималним временским размацима, поготову у периоду до доношења прве по реду првостепене пресуде, када су временски размаци између заказаних рочишта били три до пет месеци. Затим, Уставни суд констатује да на суду лежи одговорност да осигура да сви они који имају неку процесну улогу у парници поступају савесно и благовремено, како би се избегло било какво непотребно одуговлачење поступка. С тим у вези, Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права према којем је суд дужан да обезбеди да вештаци у разумном року доставе свој налаз са мишљењем (видети пресуду у предмету Nankov против Македоније, број 26541/02, од 29. новембра 2007. године, став 46). У конкретном случају, велики број рочишта у судском поступку нису одржана јер судски вештаци нису приступали рочиштима, односно нису своје налазе достављали у роковима одређеним налозима суда. Даље, поступак и одлучивање о жалби подноситељке је трајао три године и један месец (од 2. априла 2019. године, када је поднета жалба, до 7. јуна 2022. године, када је донета оспорена другостепена пресуда). Уставни суд је оценио да је наведено трајање жалбеног поступка само по себи довољно за утврђење повреда права на суђење у разумном року у конкретном случају. Пракса Европског суда за људска права је сличног становишта поводом трајања жалбеног поступка, као и других дужих периода неактивности суда у поступку (видети пресуду Маркоски против Бивше Југословенске Републике Македоније, број представке 22928/03, од 2. новембра 2006. године, став 38 и пресуду Плазонић против Хрватске, број представке 26455/04, од 6. марта 2008. године, ст. 60-63.). Уставни суд је имао у виду да је другостепени суд пре доношења оспорене другостепене пресуде отворио главну расправу, али је другостепени суд пре доношења оспорене другостепене пресуде претходно решењем укинуо првостепену пресуду, управо због непотпуног и нетачног утврђеног чињеничног стања од стране првостепеног суда.
Уставни суд затим указује да право на здравље појединца није уставно и конвецијско право, али да држава свакако има обавезу да донесе прописе који обавезују здравствене установе да усвоје одговарајуће мере за заштиту физичког интегритета својих пацијената и, друго, да обезбеде жртвама медицинског немара приступ поступку у којем би могле, када је то основано, добити надокнаду штете. Да би ова обавеза била задовољена такви поступци морају ефикасно функционисати у пракси, а то, између осталог, подразумева да се поступак оконча у разумном року (види пресуду Европског суда у предмету Vasileva против Бугарске , бр. 23796/10, од 17. март 2016. године, став 65).
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да је у парничном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 26465/15 (раније предмет П. 64228/10), подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу у том делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је, у тачки 2. изреке, одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју су подносиоци претрпели због утврђене повреде права, Уставни суд је ценио све околности значајне у овом уставносудском спору. По оцени Суда, наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подноситељка претрпела. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, сложеност спора, изузетан значај ове правне ствари за подноситељку, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда изражену у пресуди Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 и 1906/15, од 5. априла 2016. године, и више касније донетих пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју су подносиоци уставне жалбе претрпеле због неделотворног поступања судова.
7. У погледу захтева подноситељке за накнаду материјалне штете на име трошкова у парничном поступку, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Подноситељка уставне жалбе је оспорила пресуду Првог основног суда у Београду П. 26465/15 од 21. децембра 2018. године и пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 6984/19 од 7. јуна 2022. године. С тим у вези, сагласно одредби члана 170. Устава, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, Уставни суд je у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду садржину уставне жалбе, Уставни суд је, уважавајући изузетан значај ове правне ствари за подноситељку, оценио да се наводи подноситељке не могу сматрати уставноправним разлозима којима се аргументују тврдње о повреди означених уставних права оспореним пресудама.
Подноситељка је оспорила и решење Апелационог суда у Београду Гж. 6322/14 од 4. новембра 2015. године, којим је укинута прва по реду првостепена пресуда. У вези са тим, Уставни суд указује да се, сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба може изјавити само против појединачног акта или радње којима је одлучивано о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, пошто само таквим актом или радњом подносиоцу може бити повређено или ускраћено неко од Уставом зајемчених права и слобода. Полазећи од наведеног, а имајући у виду правну природу и садржину оспореног акта, Уставни суд је утврдио да се не ради о појединачном акту из члана 170. Устава.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном, уставну жалбу против оспорених аката одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
9. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.