Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић. др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás) и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама Ш. Х. из Бачког Петровог Села код Бечеја, Л. Х, Ј. Т. и С. Б.(1), свих из Бечеја, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе Ш. Х, Л. Х, Ј. Т. и С. Б.(1) и утврђује да је подносиоцима уставних жалби повређено право на имовину, зајемчено одредбом члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20.
2. Утврђује се право Ш. Х, Л. Х, Ј. Т. и С. Б.(1) на накнаду материјалне штете сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацују се захтеви подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ш. Х. из Бачког Петровог Села код Бечеја, Л. Х, Ј. Т. и С. Б.(1), сви из Бечеја, су у периоду од 15. марта 2022. године до 9. септембра 2022. године, преко пуномоћника М. Г, адвоката из Бечеја, Основном суду у Бечеју, на основу члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), поднели тужбе против Републике Србије, ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20, над стечајним дужником „Ф.“ АД Бечеј - у стечају.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбом члана 16. став 4. истог закона прописано да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом, надлежни судови су доставили ове предмете Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Уставни суд је, сагласно одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), наведене уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
Подносиоци су у предметним тужбама, сада уставним жалбама (у даљем тексту: уставне жалбе), истакли да су због предугог трајања стечајног поступка изјавили приговор ради убрзавања поступка, који је усвојен решењима Привредног суда у Новом Саду и утврђена им је повреда права на суђење у разумном року. Подносиоци су истакли да су у предметном стечајном поступку утврђена потраживања Ш. Х, Л. Х. и Ј. Т. која потичу из радног односа и која нису исплаћена, као и да је утврђено потраживање повериоца пок. С. Б.(2) чији је правни следбеник подносилац С. Б.(1). Подносиоци су тражили да им на име накнаде имовинске штете буде исплаћен одређени новчани износ, као и трошкови поступка.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставне жалбе и списе предмета надлежног суда, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Стечајни поступак над стечајним дужником „Ф.“ АД Бечеј отворен је решењем Трговинског суда у Новом Саду Ст. 40/09 од 15. октобра 2009. године (сада предмет Привредног суда у Новом Саду Ст. 32/20). Стечајни дужник је предузеће са већинским државним капиталом.
Подносиоци уставних жалби су у предметном стечајном поступку пријавили своја потраживања по основу неисплаћених зарада, која су им призната и нису намирена, а за подносиоца С. Б.(1) то је учинио његов правни претходник, сада пок. С. Б.(2).
Решењима Привредног суда у Новом Саду Р4 Ст. 492/21 од 2. јуна 2021. године, Р4 Ст. 152/21 од 15. априла 2021. године, Р4 Ст. 149/21 од 15. априла 2021. године и Р4 Ст. 757/21 од 17. септембра 2021. године је, поред осталог, утврђено да је предлагачима, овде подносиоцима уставних жалби, повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20.
Поред тога, у образложењу решења Привредног суда у Новом Саду Р4 Ст. 757/21 од 17. септембра 2021. године је наведено да је решењем Привредног суда у Новом Саду Ст. 32/20 од 16. јула 2021. године исправљена листа признатих и оспорених потраживања утврђена закључком Ст. 32/10 од 18. јануара 2011. године са свим досадашњим допунама и изменама, тако што на место повериоца сада пок. С. Б.(2), чије је потраживање заведено под редним бројем 0402 сада ступа поверилац С. Б.(1), овде подносилац, на основу решења о наслеђивању Основног суда у Бечеју О. 231/19 од 5. априла 2019. године и 16. јуна 2021. године.
Пресудом Основног суда у Бечеју Прр1. 56/22 од 5. јула 2022. године, у првом ставу изреке, обавезана је тужена да тужиоцу, овде подносиоцу Ш. Х. исплати на име накнаде имовинске штете износ од 1.227.903,46 динара у року од 15 дана, а одбијен је захтев за исплату законске затезне камате на досуђени износ од дана 18. јануара 2011. године до исплате. Другим ставом изреке обавезана је тужена да тужиоцу надокнади трошкове поступка у износу од 24.000,00 динара.
Решењем Апелационог суда у Новом Саду Гжрр. 307/22 од 7. септембра 2022. године усвојена је жалба тужене и укинута пресуда Основног суда у Бечеју Прр1. 56/22 од 5. јула 2022. године у усвајајућем делу о главној ствари и парничним трошковима, а предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.
Пресудом Основног суда у Бечеју Прр1. 30/22 од 14. јула 2022. године, у првом ставу изреке, обавезана је тужена да тужиоцу, овде подносиоцу Л. Х, исплати на име имовинске штете износ од 1.293.945,39 динара са каматом, почев од дана пресуђења (14. јула 2022. године) па до коначне исплате, у року од 15 дана. Другим ставом изреке обавезана је тужена да тужиоцу надокнади трошкове поступка у износу од 28.500,00 динара. Трећим ставом изреке одбијен је као неоснован део тужбеног захтева за исплату законске затезне камате на износ од 1.293.945,39 за период од 18. јануара 2011. године до 14. јула 2022. године.
Решењем Апелационог суда у Новом Саду Гжрр. 342/22 од 28. септембра 2022. године усвојена је жалба тужене и укинута пресуда Основног суда у Бечеју Прр1. 30/22 од 14. јула 2022. године, а предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.
Пресудом Основног суда у Бечеју Прр1. 15/22 од 1. септембра 2022. године, у првом ставу изреке, утврђено је да се сматра да је тужена пристала на повлачење дела тужбеног захтева који се односи на исплату законске затезне камате на тражену накнаду имовинске штете почев од дана доношења закључка о листи признатих и оспорених потраживања, док је другим ставом изреке усвојен тужбени захтев тужиоца Ј. Т, овде подносиоца уставне жалбе, у целости. Трећим ставом изреке је обавезана тужена да тужиоцу исплати на име накнаде имовинске штете износ од 1.142.241,43 динара у року од 15 дана, док је четвртим ставом изреке обавезана тужена да тужиоцу надокнади трошкове поступка у износу од 36.750,00 динара.
Решењем Апелационог суда у Новом Саду Гжрр. 373/22 од 20. октобра 2022. године усвојена је жалба тужене и укинута пресуда Основног суда у Бечеју Прр1. 15/22 од 1. септембра 2022. године у побијаном усвајајућем делу одлуке о главном захтеву и у делу у којем је одлучено о трошковима поступка (ст. 2, 3. и 4. изреке), а предмет у том делу враћен првостепеном суду на поновно суђење.
Пресудом Основног суда у Бечеју Прр1. 84/22 од 25. маја 2023. године, у првом ставу изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца С. Б.(1), овде подносиоца уставне жалбе, у целости, док је другим ставом изреке обавезана тужена да тужиоцу исплати на име накнаде имовинске штете износ од 112.500,22 динара, са каматом почев од дана правноснажности пресуде до коначне исплате у року од 15 дана. Трећим ставом изреке обавезана је тужена да тужиоцу исплати трошкове парничног поступка у износу од 49.500,00 динара.
Решењем Вишег суда у Зрењанину Гжрр. 27/23 од 8. августа 2023. године усвојена је жалба тужене и укинута пресуда Основног суда у Бечеју Прр1. 84/22 од 25. маја 2023. године, а предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.
4. Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано је да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.
Одредбом члана 16. став 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) је прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.
5. Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је Закон о заштити права на суђење у разумном року ступио на снагу 1. јануара 2016. године и да је њиме предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Такође, из одредбе члана 31. став 1. овог закона произлази да се право на накнаду имовинске штете због повреде права на суђење у разумном року остварује пред надлежним судовима, и то подношењем тужбе против Републике Србије. Међутим, цитираним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року искључена је примена предметног закона у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, што значи да у овој врсти поступака судови више нису надлежни за заштиту права на суђење у разумном року, већ је то постала искључива надлежност Уставног суда, без обзира на то да ли је предметни поступак у току или је окончан.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је одлучивао о томе да ли је подносиоцима повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, због кашњења у намирењу и исплати правноснажно утврђених потраживања из радног односа према предузећу са већинским државним капиталом, као и о захтеву за накнаду материјалне штете у висини утврђених а ненаплаћених потраживања.
С тим у вези, Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, а коју прихвата и Уставни суд. У више пресуда које су у овој врсти предмета донете против Републике Србије, Европски суд је заузео став да је тужена држава одговорна ratione persone за неизвршење одлука донетих против предузећа са већинским државним, односно друштвеним капиталом, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним судским одлукама (видети пресуде у предметима: Качапор и други против Србије, представке бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, од 15. јануара 2008. године, ст. 96-99. и Црнишанин и други против Србије, представке бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, од 13. јануара 2009. године, ст. 110-111.). Наведено становиште прихватио је и Уставни суд у својој пракси (видети, поред других, одлуке Уж-1712/2010 од 21. марта 2013. године и Уж-7134/2017 од 8. новембра 2018. године, доступно на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Поред тога, Уставни суд је имао у виду сопствени став да је утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов истицања повреде права на имовину и захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног потраживања, те да су решењима надлежног привредног суда усвојени приговори подносилаца и утврђено да им је повређено право на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, у коме су подносиоци, као и сада пок. С. Б.(2) чији је правни следбеник подносилац С. Б.(1), пријавили своја потраживања из радног односа према стечајном дужнику, а која су им у том поступку призната, али нису намирена.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Новом Саду да обезбеди намирење потраживања која потичу из радног односа у стечајном поступку у предмету Ст. 32/20, према стечајном дужнику са претежним државним капиталом, представља повреду права на имовину из члана 58. Устава (видети Одлуку Уж-14718/2023 од 8. фебруара 2024. године). Стога је Уставни суд усвојио уставне жалбе подносилаца, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду(„Службени гланик РС, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
7. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, а узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставној жалби уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право подносилаца на накнаду материјалне штете, сваком у висини потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 32/20, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Како су подносиоци Ш. Х, Л. Х. и Ј. Т. истакли и захтеве за исплату законске затезне камате, Уставни суд указује на ставове Европског суда изражене у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) који се тичу захтева за обрачунавање и исплату законске затезне камате за период трајања стечајног поступка. Наиме, у наведеној пресуди је констатовано да су подносиоци представки имали право на главни дуг и законску затезну камату до покретања стечајног поступка, што им је и исплаћено, а да им након тог датума камата није исплаћена, јер на то нису имали право, те је стога закључено да су оспорене домаће одлуке у потпуности извршене. У том контексту, Европски суд је даље изнео да се, иако је тужена држава одговорна за дугове друштвених, односно државних предузећа, који су утврђени правноснажним пресудама, општа правила домаћег права и даље примењују на било који извршни, односно стечајни поступак против таквог предузећа.
8. У погледу захтева подносилаца за накнаду трошкова парничних поступака који су пред надлежним судом вођени до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који је након тога уступљен на надлежност Уставном суду), Уставни суд најпре указује да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се тужбе подносилаца у смислу цитираних измена Закона сматрају уставним жалбама, Уставни суд је захтев подносилаца за накнаду трошкова парничног поступка, разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.).
Уставни суд примећује да је пуномоћник подносилаца ових уставних жалби изјавио већи број појединачних уставних жалби које садрже истоврсне захтеве и које се тичу истог стечајног поступка и истог чињеничног стања, подносећи посебне захтеве за сваког од подносилаца. Уставни суд даље примећује да овакво поступање пуномоћника не може допринети економичности, нити ефикасности одлучивања у предметима у којима странка већ дужи временски период чека намирење свог потраживања из радног односа, а што је примарни циљ делотворне заштите права. Истовремено, овакво поступање доводи до раста укупног броја судских предмета и може негативно да утиче на организацију и оптерећеност у раду судова, а што даље може довести до дужег трајања судских поступака уопште и успорити процес одлучивања (видети одлуку Европског суда у предмету Alessandro Ferrara против Италије и 18 других представки, представке бр. 2394/22 и др, од 16. маја 2023. године, ст. 45-68.).
Поред тога, Уставни суд наглашава да је усвојеним изменама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подносилаца, који ће, у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система.
Имајући наведено у виду, Уставни суд оцењује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом на име заступања од стране адвоката у сваком појединачном предмету, будући да ти трошкови нису оправдани, нити нужни. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.