Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби К. С. из Сурдулице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је,
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба К. С. и утврђује да је решењем Основног суда у Врању Р4И. 139/21 од 12. јула 2021. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Основног суда у Врању Р4И. 139/21 од 12. јула 2021. године.
3. Усваја се уставнa жалбa К. С. и утврђује се да су јој повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава, у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању Ии. 2387/18, а затим пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету Ии. 1425/18.
4. Утврђује се право К. С. на накнаду материјалне штете у висини износа утврђеног решењем о извршењу Основног суда у Врању Ии. 2387/18 од 8. августа 2018. године, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. К. С. из Сурдулице је поднела Уставном суду, 27. јула 2021. године, преко пуномоћника М. С, адвоката из Сурдулице, уставну жалбу против решења Основног суда у Врању Р4И. 139/21 од 12. јула 2021. године због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на имовину из члана 58. Устава у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању Ии. 2387/18, а затим пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету Ии. 1425/18.
У уставној жалби се наводи да je правни претходник подноситељке био запослен у Х. „Ј.“ а.д. Врање, да је због неисплаћених зарада водио парнични поступак, након чега је по пресуди – извршној исправи поднео предлог за извршење Основном суду у Врању, на основу којег је донето решење о извршењу Ии. 2387/18 од 8. августа 2018. године, које није спроведено, већ је предмет устуљен извршитељу, а правни претходник подноситељке је у току трајања извршног поступка преминуо. У уставној жалби се, такође, наводи да је решењем Основног суда у Врању Р4И. 139/21 од 12. јула 2021. године одбачен њен приговор поднет ради убрзавања наведеног извршног поступка, јер су списи предмета И. 2387/18 на даље спровођење извршења достављени јавном извршитељу Станку Филиповићу из Врања. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорено решење, као и утврди да је у наведеном поступку подноситељки повређено право на имовину.
Имајући у виду садржину уставне жалбе, Уставни суд је закључио да је подноситељка, незадовољна решењем Основног суда у Врању Р4И. 139/21 од 12. јула 2021. године, у ситуацији дуготрајног спровођења извршења на основу правоснажне и извршне исправе, у суштини истакла, поред повреде права на имовину, и повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Правни претходник подноситељке уставне жалбе П. С, у својству извршног повериоца, поднео је Основном суду у Врању предлог за извршење против извршног дужника Х. „Ј.“ Врање, на основу извршне пресуде Основног суда у Врању-Судска јединица у Сурдулици П1. 1534/10 од 20. јуна 2012. године.
Основни суд у Врању је 8. августа 2018. године донео решење о извршењу Ии. 2387/18.
Решењем јавног бележника М. С. из Сурдулице УПП:436/2020; О. 394/2020 од 23. октобра 2020. године за законског наследника на целокупној заоставштини у коју, поред осталог, улази и потраживање новчаних средстава на основу пресуде Основног суда у Врању-Судска јединица у Сурдулици П1. 1534/10 од 20. јуна 2012. године, оглашена је подноситељка уставне жалбе.
Подноситељка уставне жалбе поднела је приговор ради убрзавања извршног поступка у предмету Основног суда у Врању Ии. 2387/18.
Основни суд у Врању је решењем Р4И. 139/21 од 12. јула 2021. године одбацио приговор, са образложењем да се по истом не може поступати, јер су списи предмета на даље спровођење извршења достављени јавном извршитељу. Суд налази, позивајући се на одредбе члана 8. став 2. и члана 11. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, да по овом приговору не може да поступа јер извршење спороводи јавни извршитељ и јер суд није овлашћен да врши надзор над његовим радом, већ надзор врши надлежно министарство.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега; а одредбом члана 58. став 1. Устава да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) прописано је: да право на суђење у разумном року има свака странка у судском поступку, што укључује и извршни поступак, сваки учесник по закону којим се уређује ванпарнични поступак, а оштећени у кривичном поступку, приватни тужилац и оштећени као тужилац само ако су истакли имовинско-правни захтев (у даљем тексту: странка) (члан 2. став 1.); да су правна средства којима се штити право на суђење у разумном року приговор ради убрзавања поступка (у даљем тексту: приговор), жалба и захтев за правично задовољење (члан 3. став 1.); да се приговор и жалба могу поднети док се поступак не оконча (члан 5. став 1.); да приговор садржи податке о предмету суђења који указују на то да суд непотребно касни с одлучивањем (члан 6. став 2. тач. 6)); да странка подноси приговор суду који води поступак (члан 7. став 1.); да председник суда решењем одбацује или одбија приговор без испитног поступка, или води испитни поступак и да се приговор одбацује ако одсуство неког обавезног елемента приговора онемогућава да се по њему поступа, затим ако је приговор поднело неовлашћено лице или ако је преурањен, те да против решења о одбацивању приговора није дозвољена жалба (члан 8. ст. 1. и 2.).
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. истог закона прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. тог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу тог закона, сматра уставном жалбом.
5. У вези с наводима уставне жалбе којима се у суштини истиче повреда права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд, пре свега, наглашава да није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног, односно процесног права била очигледно произвољна или арбитрерна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и утемељености изнетих уставноправних разлога, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног, односно процесног права. На овакав закључак упућује и став Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) изражен у пресуди Khamidov против Русије, од 15. новембра 2007. године (број апликације 72118/01, став 170.).
Испитујући да ли је Основни суд у Врању произвољно применио меродавно право, Уставни суд је, најпре, констатовао да је Основни суд у Врању оценио да није било услова да се одлучује о приговору подноситељке ради убрзавања извршног поступка, јер тај поступак спроводи јавни извршитељ, који није обухваћен одредбом члана 11. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, а суд не може да врши надзор над његовим радом. С тим у вези, Уставни суд, још једном, указује на свој став да се фаза спровођења извршења пред јавним извршитељем сматра саставним делом извршног поступка и да трајање поступка пред јавним извршитељем може бити обухваћено правним средствима из Закона о заштити права на суђење у разумном року, као и да је одредбом члана 75. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11, 99/11, 109/13-Одлука УС, 55/14, 139/14 и 106/15), који се примењивао у конкретном случају, било прописано да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем (видети Одлуку Уставног суда Уж-7451/2016 од 25. октобра 2018 године, доступна на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је оспореним решењем подноситеаљки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Оваква одлука је утемељена на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-7451/2016 од 25. октобра 2018. године. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде наведеног уставног права, у конкретном случају, могу отклонити поништајем оспореног решења Основног суда у Врању, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност „редовних“ судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, а што је овде случај, Уставни суд није вратио предмет „редовном“ суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року.
6. Одлучујући о повреди права на суђење у разумном року у извршном поступку који се видо пред Основним судом у Врању И. 2387/18, а касније пред јавним извршитељем у предмету Ии. 1425/18, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. Дакле, сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року, при чему у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку.
Уставни суд констатује да је 8. августа 2018. године покренут извршни поступак пред Основним судом у Врању, да је истог дана донето решење о извршењу И. 2387/18, а да су списи предмета 10. августа 2018. године на даље спровођење извршења, достављени јавном извршитељу Станку Филиповићу из Врања. Уставни суд, такође, указује да је у претходном поступку утврдио да је подноситељка у приговору навела радње предузете у поступку, укaзујући на неактивност органа извршног поступка да се убрза и оконча поступак. Наиме, у конкретном случају, поднет је приговор ради убрзавања извршног поступка који је до подношења приговора трајао око три године. Битна карактеристика извршног поступка јесте његов принудни карактер који одређује основна начела тог поступка. Једна од тих начела јесу начело официјелности и начело хитности које од суда захтева активно поступање све до окончања извршног поступка и хитно предузимање радњи које треба да доведу до спровођења извршења и окончање извршног поступка у што краћем року (видети о томе, између осталог, у Одлуци Уставног суда Уж-1138/2011од 24. децембра 2013. године, доступна на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је предметни извршни поступак у конкретном случају у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао око три године, при чему у наведеном периоду потраживања подноситељке из радног односа нису намирена, Уставни суд је оценио да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подноситељке и утврдио да јој је у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању Ии. 2387/18, а затим пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету Ии. 1425/18 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
С обзиром на то да у уставној жалби није истакнут захтев за накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року, крећући се у границама захтева, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се правично задовољење подоситељке уставне жалбе оствари утврђивањем повреде права на суђење у разумном року.
7. Разматрајући тврдње подноситељке да јој је у предметном извршном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року у предметном извршном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст органа извршног поступка да обезбеди намирење потраживања подноситељке која потичу из радног односа, према извршном дужнику са претежним државним, односно друштвеним капиталом, представља повреду права подноситељке на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подноситељке и утврдио да јој је у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању Ии. 2387/18, а затим пред јавним извршитељем Станком Филиповићем из Врања у предмету Ии. 1425/18, повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. Уставни суд је најпре констатовао да у уставној жалби није постављен захтев за накнаду материјалне штете. Међутим, имајући у виду сврху уставносудске заштите права на имовину у овој врсти предмета, као и чињеницу да су у међувремену измењена законска решења за заштиту права на суђење у разумном року, Суд сматра да се, у конкретном случају, може утврдити право на накнаду материјалне штете, као начин отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину.
Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа утврђеног решењем о извршењу Основног суда у Врању Ии. 2387/18 од 8. августа 2018. године, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Имајући у виду да је Уставни суд у више предмета подносилаца уставних жалби радника Х. „Ј.“ АД Врање утврдио повреду права на имовину и право на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених решењем о извршењу, Суд је то учинио и у овом предмету због потребе да се сви подносиоци уставних жалби који се налазе у битно сличној чињеничној и правној ситуацији доведу у исти правни положај.
9. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.