Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама М. А. из Азање код Смедеревске Паланке, Љ. М. из Водице код Смедеревске Паланке, М. М. из С. П, М. В. из Смедеревске Паланке и Д. И. из Азање код Смедеревске Паланке, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе М. А, Љ. М. и М. М. и утврђује се право подносилаца уставних жалби на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су подносиоцима уставних жалби евентуално већ исплаћени по основу накнаде нематеријалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 15/22 (ранији бројеви предмета Ст. 7/06 и Ст. 14/10). Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
2. Усвајају се уставне жалбе М. М, М. В. и Д. И. и утврђује се да је подносиоцима уставних жалби повређено право на имовину, из члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 15/22 (ранији бројеви предмета Ст. 7/06 и Ст. 14/10).
3. Утврђује се право М. М, М. В. и Д. И. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 15/22 (ранији бројеви предмета Ст. 7/06 и Ст. 14/10), умањених за износе који су им по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
4. Одбацују се захтеви подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. А. из Азање код Смедеревске Паланке и Љ. М. из Водице код Смедеревске Паланке, су 5. септембра и 7. новембра 2022. године, преко пуномоћника М. Ј, адвоката из Новог Сада, односно преко пуномоћника С. В, адвоката из Крагујевца, на основу члана 26. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), поднеле Основном суду у Великој Плани – Судска јединица у Смедеревској Паланци, тужбе против Републике Србије – Привредног суда у Пожаревцу, ради исплате новчаног обештећења због повреде права на суђење у разумном року.
М. В. из Смедеревске Паланке и Д. И. из Азање код Смедеревске Паланке, су 25. априла и 5. октобра 2023. године, преко пуномоћника С. В, адвоката из Крагујевца, односно преко пуномоћника С. И, адвоката из Смедеревске Паланке, на основу члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, Основном суду у Великој Плани – Судска јединица у Смедеревској Паланци поднели тужбе против Републике Србије – Привредног суда у Пожаревцу, ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року.
М. М. из Смедеревске Паланке је 7. августа и 5. октобра 2023. године, преко пуномоћника С. И, адвоката из Смедеревске Паланке, на основу члана 26. став 1. и члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, Основном суду у Великој Плани – Судска јединица у Смедеревској Паланци, поднео тужбе против Републике Србије – Привредног суда у Пожаревцу, ради исплате новчаног обештећења и исплате накнаде материјалне штете, због повреде права на суђење у разумном року.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбама члана 16. ст. 3. и 4. истог закона прописано да се тужбе за новчано обештећење, односно за накнаду имовинске штете, које су поднете у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона, по којима нису донете првостепене одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматрају уставним жалбама, Основни суд у Смедереву је доставио ове предмете Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Подносиоци су у предметним тужбама, које се у смислу цитираних одредаба Закона имају сматрати уставним жалбама (у даљем тексту: уставне жалбе), истакли да су због предугог трајања стечајног поступка изјавили приговоре ради убрзавања поступка, који су усвојени решењима Привредног суда у Пожаревцу и подносиоцима је утврђена повреда права на суђење у разумном року. Подносиоци М. М, М. В. и Д. И. су истакли да у предметном стечајном поступку, до дана подношења тужби, нису у целости наплатили утврђена потраживања из радног односа, те су захтевали исплату истих. Подносиоци М. А, Љ. М. и М. М. су захтевали да им на име новчаног обештећења због дугог трајања предметног стечајног поступка буду досуђени износи од 1.500, односно 2.000 евра. Сви подносиоци су, захтевали и накнаду трошкова поступака.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставне жалбе и списе предмета надлежног суда, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Стечајни поступак над стечајним дужником „Г.“ д.о.о. Смедеревска Паланка отворен је решењем Трговинског суда у Пожаревцу Ст. 7/06 од 16. јуна 2006. године. Поступак је настављен пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 14/10.
Решењем Привредног суда у Пожаревцу Ст. 14/10 од 7. септембра 2022. године обустављен је стечајни поступак према стечајном дужнику, а настављен према стечајној маси у предмету Привредног суда у Пожаревцу Ст. 15/22.
Подносиоци уставних жалби су у предметном стечајном поступку благовремено пријавили потраживања из радног односа, која су им призната, али нису у целини намирена.
Решењима Привредног суда у Пожаревцу правноснажно су усвојени приговори подносилаца, утврђено је да им је повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 14/10 и наложено је стечајним органима да у року од четири месеца од дана пријема овог решења предузму све неопходне мере и радње у циљу окончања стечајног поступка. Истим решењима је обавезана Република Србија да на име трошкова поступка исплати предлагачима износе од по 9.000,00 динара.
4. Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано је да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.
Одредбом члана 16. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за новчано обештећење која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
Одредбом члана 16. став 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) је прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.
5. Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је Закон о заштити права на суђење у разумном року ступио на снагу 1. јануара 2016. године и да је њиме предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Такође, из одредаба члана 26. став 1. и члана 31. став 1. овог закона произлази да се право на новчано обештећење (неимовинска штета), односно накнаду материјалне штете због повреде права на суђење у разумном року остварује пред надлежним судовима, и то подношењем тужбе против Републике Србије.
Међутим, цитираним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року искључена је примена предметног закона у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, што значи да у овој врсти поступака судови више нису надлежни за заштиту права на суђење у разумном року, већ је то постала искључива надлежност Уставног суда, без обзира на то да ли је предметни поступак у току или је окончан.
Имајући наведено у виду, а посебно одредбе члана 16. ст. 3. и 4.. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да се тужбе подносилаца у којима су истакнути захтеви за новчано обештећење и накнаду материјалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року, сматрају уставним жалбама.
6. Полазећи од наведеног, а разматрајући прво уставне жалбе којима су подносиоци М. А, Љ. М. и М. М. тражили исплату новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води над „Г.“ д.о.о. Смедеревска Паланка, пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 15/22 (ранији бројеви предмета Ст. 7/06 и Ст. 14/10), Уставни суд подсећа да је подносиоцима правноснажним решењима Привредног суда у Пожаревцу већ утврђена повреда права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку. Сагласно томе, Уставни суд је и у овом делу предметне уставносудске ствари, у смислу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду одлучивао о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права, односно о захтеву подносилаца уставних жалби за накнаду нематеријалне штете.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж-277/2017 од 4. јуна 2020. године).
Европски суд се у одлуци у предмету Станковић против Србије изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране надлежних судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“ Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подноситељки представке нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подноситељка представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд је одбацио представку.
Дакле, Уставни суд налази да се у ситуацији када је подносиоцу утврђена повреда права на суђење у разумном року због немогућности да у примереном року наплати своје правноснажно досуђено, односно утврђено потраживање из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, о захтеву подносиоца за накнаду нематеријалне штете мора одлучивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије, а коју прихвата и Уставни суд.
Примењујући изложено на уставне жалбе подносилаца М. А, Љ. М. и М. М. којима је тражено новчано обештећење због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се пред Привредним судом у Пожаревцу води у предмету Ст. 15/22 (ранији бројеви предмета Ст. 7/06 и 14/10), а с обзиром на то да је подносиоцима повреда права на суђење у разумном року утврђена због немогућности да у примереном року наплате потраживања из радног односа од послодавца – стечајног дужника који је послује са већинским државним, односно друштвеним капиталом (видети Одлуку Уж-12826/2023 од 8. фебруара 2024. године), Уставни суд је, сагласно члану 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставне жалбе означених подносилаца и утврдио им право на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су подносиоцима уставних жалби евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 15/22 (ранији бројеви предмета Ст. 7/06 и 14/10). Накнада нематеријалне штете исплаћује се на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, те је одлучено као у тачки 1. изреке.
7. Разматрајући уставне жалбе којима су подносиоци М. М, М. В. и Д. И. тражили накнаду материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року, Уставни суд је у овом делу предметних уставносудских ствари одлучивао о томе да ли је означеним подносиоцима повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, због кашњења у намирењу и исплати правноснажно утврђених потраживања из радног односа према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, као и о захтеву ових подносилаца за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћених потраживања у спорном стечајном поступку.
С тим у вези, Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, а коју прихвата и Уставни суд. У више пресуда које су у овој врсти предмета донете против Републике Србије, Европски суд је заузео став да је тужена држава одговорна ratione personae за неизвршење одлука донетих против предузећа са већинским државним, односно друштвеним капиталом, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним судским одлукама (видети пресуде у предметима: Качапор и други против Србије, представке бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, од 15. јануара 2008. године, ст. 96-99. и Црнишанин и други против Србије, представке бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, од 13. јануара 2009. године, ст. 110-111.). Наведено становиште прихватио је и Уставни суд у својој пракси (видети, поред других, одлуке Уж-1712/2010 од 21. марта 2013. године и Уж-7134/2017 од 8. новембра 2018. године, доступно на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Поред тога, Уставни суд је имао у виду свој став да је утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов истицања повреде права на имовину и захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног потраживања, те да су правноснажним решењима надлежног привредног суда усвојени приговори подносилаца и утврђено је да им је повређено право на суђење у разумном року у спорном стечајном поступку, у коме су пријавили своја потраживања из радног односа према стечајном дужнику, а која су им у том поступку призната, али нису намирена.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Пожаревцу да обезбеди намирење потраживања подносилаца М. М, М. В. и Д. И. која потичу из радног односа у стечајном поступку у предмету Ст. 15/22 (ранији бројеви предмета Ст. 7/06 и 14/10), према стечајном дужнику са претежним друштвеним односно државним капиталом, представља повреду права наведених подносилаца на имовину из члана 58. Устава (видети Одлуку Уж-14718/2023 од 8. фебруара 2024. године). Стога је Уставни суд усвојио уставне жалбе ових подносилаца, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, а узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставној жалби уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке, утврдио право подносилаца М. М, М. В. и Д. И. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 15/22 (ранији бројеви предмета Ст. 7/06 и 14/10), умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Како су подносиоци истакли и захтеве за исплату законске затезне камате, Уставни суд с тим у вези указује на ставове Европског суда изражене у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) који се тичу захтева за обрачунавање и исплату законске затезне камате за период трајања стечајног поступка. Наиме, у наведеној пресуди је констатовано да су подносиоци представки имали право на главни дуг и законску затезну камату до покретања стечајног поступка, што им је и исплаћено, а да им након тог датума камата није исплаћена, јер на то нису имали право, те је стога закључено да су оспорене домаће одлуке у потпуности извршене. У том контексту, Европски суд је даље изнео да се, иако је тужена држава одговорна за дугове друштвених, односно државних предузећа, који су утврђени правноснажним пресудама, општа правила домаћег права и даље примењују на било који извршни, односно стечајни поступак против таквог предузећа.
9. У погледу захтева свих подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова парничних поступака који су пред надлежним судом вођени до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који су након тога уступљени на надлежност Уставном суду), Уставни суд најпре указује да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се тужбе подносилаца у смислу цитираних измена Закона сматрају уставним жалбама, Уставни суд је захтев за накнаду трошкова парничног поступка, разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.).
Уставни суд, такође, констатује да је подносиоцима уставних жалби одлукама надлежног суда којима су усвојени њихови приговори ради убрзавања поступка правноснажно већ досуђен одговарајући новчани износ на име трошкова поступка за заступање од стране адвоката. Поред тога, Уставни суд наглашава да је усвојеним изменама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подносилаца, који ће, у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система.
Имајући наведено у виду, Уставни суд оцењује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом на име заступања од стране адвоката, будући да ти трошкови нису оправдани, нити нужни. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве, решавајући као у тачки 4. изреке.
10. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.