Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ф. К. из Чачка, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ф. К. и утврђује да је пресудом Вишег суда у Чачку Гжрр. 212/21 од 24. децембра 2021. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право Ф. К. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу пресуде Вишег суда у Чачку Гжрр. 212/21 од 24. децембра 2021. године и правноснажне пресуде Основног суда у Чачку Прр. 706/18 од 16. јула 2019. године, као и за остале износе који су подносиоцу уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 12/17 (стари број Ст. 42/10). Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ф. К. из Чачка је, 8. фебруара 2022. године, преко пуномоћника И. В, адвоката из Крагујевца, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Чачку Гжрр. 212/21 од 24. децембра 2021. године, због повреде начела непосредне примене људских права из члана 18. Устава Републике Србије и права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Оспореном пресудом Вишег суда у Чачку је правноснажно одлучено о тужби подносиоца уставне жалбе ради исплате новчаног обештећења за нематеријалну штету због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 12/17 (стари број Ст. 42/10), а која је против Републике Србије поднета у складу са одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15 и 92/23), и то досуђивањем новчаног обештећења у износу од 300 евра, са законском затезном каматом од дана пресуђења па до коначне исплате, све у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означеног уставног начела и права. Истакао је захтев за накнаду нематеријалне штете због повреде означеног начела и права у износу од 1.700 евра (до укупно опредељеног износа од 2.000 евра) и накнаду материјалне штете на име трошкова адвокатских услуга за састав жалбе против првостепене пресуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу и приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Чачку усвојен је приговор подносиоца уставне жалбе и утврђено да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се код тог суда води над стечајним дужником АД „Н.“ Чачак – у стечају, у предмету Ст. 12/17 (стари број 42/10), а у коме је подносилац пријавио своја потраживања из радног односа према стечајном дужнику, која су му у том поступку призната.
Пресудом Вишег суда у Чачку Гжрр. 212/21 од 24. децембра 2021. године правноснажно је обавезана тужена Република Србија – Министарство правде - Привредни суд у Чачку да подносиоцу на име новчаног обештећења за нематеријалну штету изазвану повредом права на суђење у разумном року у наведеном стечајном поступку исплати износ од 300 евра, са законском затезном каматом од дана пресуђења па до коначне исплате, све у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, док је тужбени захтев преко досуђеног до траженог износа од 2000 евра одбијен, а тужена обавезана да подносиоцу накнади трошкове парничног поступка.
У образложењу наведене другостепене пресуде се, између осталог, наводи да је суд приликом одмеравања висине новчаног обештећења које је досуђено подносиоцу имао у виду и то да је у претходно вођеном парничном поступку правноснажном пресудом Основног суда у Чачку Прр. 706/18 од 16. јула 2019. године, по истом основу, подносиоцу већ правноснажно досуђен износ од 400 евра у динарској противвредности.
4. Одлучујући о уставној жалби изјављеној против пресуде Вишег суда у Чачку из тачке 1. изреке због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да се тврдња подносиоца о учињеној повреди означеног уставног права заснива на наводима о томе да је висина новчаног обештећења која му је досуђена због утврђене повреде права на суђење у разумном року недовољна и неправична, односно да није адекватна.
У вези са основаношћу ових навода и тврдњи подносиоца, а који се односе на оспорену пресуду, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су детаљно изнети у Одлуци Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године, а који се примењују у конкретном случају.
Уставни суд налази да су у конкретном случају од значаја ставови Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године).
Наиме, Европски суд се у одлуци у предмету Станковић против Србије први пут изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране „редовних“ судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“ Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подносиоцу представке, нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подносилац представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд је одбацио представку.
Уставни суд налази да се, у ситуацији када се уставном жалбом, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, оспорава пресуда којом је подносиоцу правноснажно досуђено новчано обештећење за нематеријалну штету која је изазвана повредом права на суђење у разумном року, а која је утврђена због немогућности да у примереном року наплати своја правноснажно досуђена потраживања из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, истакнута повреда зајемченог права мора испитивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије. У том смислу, у овом уставносудском предмету оцена досуђене висине накнаде неимовинске штете нема карактер инстанционог поступања Уставног суда, већ представља механизам којим се обезбеђује да се зајемчена права тумаче у складу са праксом Европског суда као међународне институције која надзире њихово спровођење. Уставни суд истиче да је у циљу усклађивања своје праксе са јединственим приступом Европског суда у решавању овог спорног питања, на седници одржаној 4. јуна 2020. године, донео Одлуку Уж-277/2017 (објављена на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs и у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 104/20), којом је усвојио уставне жалбе М. К, Д. М. и С. Ј. и утврдио да је подносиоцима оспореним решењима, којима им је, применом одредаба Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова, досуђена накнада на име нематеријалне штете, повређено право на суђење у разумном року, јер досуђена висина не представља довољну и адекватну накнаду за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те се не може сматрати да су њеним досуђивањем подносиоци изгубили статус „жртве“. Истом одлуком подносиоцима је утврђено право на накнаду нематеријалне штете у износу од по 800 евра, у динарској противвредности, умањеном за износе који су им већ исплаћени по истом основу.
Примењујући претходно изложено на конкретан случај, а с обзиром на то да је подносиоцу уставне жалбе повреда права на суђење у разумном року утврђена због немогућности да у примереном року наплати своја потраживања из радног односа од послодавца – стечајног дужника који је привредно друштво са државним, односно друштвеним капиталом, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу оспореном пресудом Вишег суда у Чачку из тачке 1. изреке, којом му је на име новчаног обештећења за нематеријалну штету која је изазвана повредом права на суђење у разумном року у предмету Привредног суда у Чачку Ст. 12/17 (стари број 42/10) правноснажно досуђен износ од 300 евра, у динарској противвредности, повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу у односу на истакнуту повреду права из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
5. Разматрајући начин отклањања штетних последица утврђене повреде права, Уставни суд се такође позива на образложење Одлуке Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године.
Уставни суд је оценио да је утврђивање права подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у висини коју Европски суд сматра довољном и адекватном новчаном сатисфакцијом због немогућности наплате потраживања у разумном року најделотворнији начин отклањања штетних последица утврђене повреде права.
Уставни суд је, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износ исплаћен по основу пресуде Вишег суда у Чачку Гжрр. 212/21 од 24. децембра 2021. године и правноснажне пресуде Основног суда у Чачку Прр. 706/18 од 16. јула 2019. године, као и за све остале износе који су подносиоцу уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 12/17 (стари број 42/10). Накнада нематеријалне штете се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. У вези са захтевом за накнаду материјалне штете на име трошкова за састав жалбе против првостепене пресуде који подносиоцу нису признати у предметном парничном поступку, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. У односу на истакнуту повреду начела непосредне примене људских права из члана 18. Устава, Уставни суд и овом приликом истиче да је реч о начелу у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе, тако да исто не може бити основ за изјављивање уставне жалбе.
8. С обзиром на напред изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.