Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, Мирослав Николић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. С. из Баваништа код Ковина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. С. и утврђује да је пресудом Вишег суда у Смедереву Гжрр. 363/21 од 16. септембра 2021. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право З. С. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеног за износе исплаћене по основу пресуда Основног суда у Смедереву – Судска јединица у Ковину Прр. 99/20 од 2. октобра 2020. године и Прр. 62/21 од 19. фебруара 2021. године и пресудe Вишег суда у Смедереву Гжрр. 363/21 од 16. септембра 2021. године, као и за остале износе који су подносиоцу евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 35/10. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. С. из Баваништа код Ковина поднео је Уставном суду, 3. децембра 2021. године, преко пуномоћника А. З, адвоката из Панчева, уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Смедереву Гжрр. 363/21 од 16. септембра 2021. године, због повреде права на правично суђење, права на накнаду штете, права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених чланом 32. став 1, чланом 35. став 2. и чланом 36. Устава Републике Србије.
Оспореном пресудом Вишег суда у Смедереву Гжрр. 363/21 од 16. септембра 2021. године је правноснажно одлучено о тужби подносиоца уставне жалбе ради исплате новчаног обештећења за нематеријалну штету због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 35/10, а која је против Републике Србије поднета у складу са одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), и то досуђивањем новчаног обештећења у износу од 500 евра, са законском затезном каматом од дана пресуђења па до коначне исплате, све у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
Подносилац уставне жалбе сматра да је досуђени износ новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року у оспореној пресуди сувише ниско одређен. Истакао је захтев за накнаду трошкова поступка који је претходио уставносудском, као и захтев за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу и приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе пријавио је своја потраживања из радног односа у стечајном поступку над стечајним дужником ДПП „Л.“ Баваниште у предмету Привредног суда у Панчеву Ст. 35/10.
Решењем Привредног суда у Панчеву утврђено је да је предлагачу, овде подносиоцу уставне жалбе, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву Ст. 35/10 повређено право на суђење у разумном року. На основу тог решења подносилац је поднео тужбу против Републике Србије, ради обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року.
Делимичном пресудом на основу признања Основног суда у Смедереву – Судска јединица у Ковину Прр. 99/20 од 2. октобра 2020. године, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца, те је обавезана тужена да му на име новчаног обештећења за неимовинску штету због повреде права на суђење у разумном року исплати износ од по 400 евра, у динарској противвредности.
Пресудом Основног суда у Смедереву – Судска јединица у Ковину Прр. 62/21 од 19. фебруара 2021. године, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца, те је обавезана тужена да му на име новчаног обештећења за неимовинску штету због повреде права на суђење у разумном року исплати износ од 100 евра, у динарској противвредности, поред износа од 400 евра досуђеног делимичном пресудом на основу признања, док је у преосталом тужбени захтев тужиоца, за исплату износа преко досуђених па до тражених 2.000 евра, у динарској противвредности, одбијен као неоснован.
Оспореном пресудом Вишег суда у Смедереву Гжрр. 363/21 од 16. септембра 2021. године, одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда Основног суда у Смедереву – Судска јединица у Ковину Прр. 62/21 од 19. фебруара 2021. године.
4. Одлучујући о уставној жалби, Уставни суд констатује да се наводи подносиоца о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава заснивају на томе да је висина новчаног обештећења која му је досуђена због утврђене повреде права на суђење у разумном року недовољна и неправична, односно да није адекватна.
У вези основаности ових навода и тврдњи подносиоца, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су детаљно изнети у Одлуци Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године, а који се примењују у конкретном случају.
Уставни суд налази да су у конкретном случају од значаја ставови Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године).
Наиме, Европски суд се у одлуци у предмету Станковић против Србије први пут изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране „редовних“ судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“ Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подноситељки представке, нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подноситељка представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд је одбацио представку.
Уставни суд налази да се, у ситуацији када се уставном жалбом, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, оспорава пресуда којом је подносиоцу правноснажно досуђено новчано обештећење за неимовинску штету која је изазвана повредом права на суђење у разумном року, а која је утврђена због немогућности да у примереном року наплати своје правноснажно досуђено потраживање из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, истакнута повреда зајемченог права мора испитивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије. У том смислу, у овом уставносудском предмету оцена досуђене висине накнаде неимовинске штете нема карактер инстанционог поступања Уставног суда, већ представља механизам којим се обезбеђује да се зајемчена права тумаче у складу са праксом Европског суда као међународне институције која надзире њихово спровођење. Уставни суд истиче да је у циљу усклађивања своје праксе са јединственим приступом Европског суда у решавању овог спорног питања, на седници одржаној 4. јуна 2020. године, донео Одлуку Уж-277/2017 (објављена на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs и у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 104/20), којом је усвојио уставне жалбе М. К, Д. М. и С.Ј. и утврдио да је подносиоцима оспореним решењима, којима им је, применом одредаба Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова, досуђена накнада на име нематеријалне штете, повређено право на суђење у разумном року, јер досуђена висина не представља довољну и адекватну накнаду за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те се не може сматрати да су њеним досуђивањем подносиоци изгубили статус „жртве“. Истом одлуком подносиоцима је утврђено право на накнаду нематеријалне штете у износу од по 800 евра, у динарској противвредности, умањеном за износе који су им већ исплаћени по истом основу.
Примењујући претходно изложено на конкретан случај, а с обзиром на то да је подносиоцу уставне жалбе повреда права на суђење у разумном року утврђена због немогућности да у примереном року наплати своје правноснажно досуђено потраживање из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће у друштвеној својини, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом Вишег суда у Смедереву Гжрр. 363/21 од 16. септембра 2021. године, повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Имајући у виду да је подносиоцу уставне жалбе Уставни суд утврдио повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава оспореном пресудом, Суд није посебно разматрао наводе о повреди права на накнаду штете, права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених чланом 35. став 2. и чланом 36. став. Устава.
5. Разматрајући начин отклањања штетних последица утврђене повреде права, Уставни суд се, такође, позива на образложење Одлуке Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године.
Уставни суд је оценио да је утврђивање права подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у висини коју Европски суд сматра довољном и адекватном новчаном сатисфакцијом због немогућности наплате потраживања у разумном року, најделотворнији начин отклањања штетних последица утврђене повреде права.
Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износ исплаћен по основу пресуда Основног суда у Смедереву – Судска јединица у Ковину Прр. 99/20 од 2. октобра 2020. године и Прр. 62/21 од 19. фебруара 2021. године и пресуде Вишег суда у Смедереву Гжрр. 363/21 од 16. септембра 2021. године, као и за остале износе који су подносиоцу евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку Привредног суда у Панчеву Ст. 35/10. Накнада нематеријалне штете се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. У вези са захтевом за накнаду материјалне штете на име трошкова другостепеног парничног поступка, Уставни суд је сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
8. Сагласно свему изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.