Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, Мирослав Николић и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставнoj жалби С. А. из Заблаће код Чачка, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 31. октобра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. А. и утврђује да је закључком јавног извршитеља Александре Крџић из Чачка ИИ. 739/20 од 17. октобра 2022. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се закључак јавног извршитеља Александре Крџић из Чачка ИИ. 739/20 од 17. октобра 2022. године.
3. Одбија се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. А. из Заблаће код Чачка је, 15. новембра 2022. године, преко пуномоћника М. П, адвоката из Чачка, Уставном суду поднела уставну жалбу против закључка о обустави извршног поступка јавног извршитеља Александре Крџић из Чачка ИИ. 739/20 од 17. октобра 2022. године, због права на једнаку заштиту права и права на правно средство, права на имовину и права на накнаду штете, зајемчених одредбама члана 36, члана 35. став 2. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава закључак јавног извршитеља Александре Крџић из Чачка ИИ. 739/20 од 17. октобра 2022. године којим је, у ставу првом изреке, стављен ван снаге закључак истог јавног извршитеља ИИ. 739/20 од 24. јуна 2020. године којим је обустављен извршни поступак у предмету Основног суда у Чачку И. 2061/14, док је, у ставу другом изреке, поново обустављен исти извршни поступак у предмету Основног суда у Чачку И. 2061/14.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је оспорени закључак јавног извршитеља незаконит и неуставан и као такАв неодржив у правном поретку.
Подносилац уставне жалбе предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорени закључак јавног извршитеља и утврди право на накнаду нематеријалне штете или само да утврди право на накнаду нематеријалне и материјалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Извршни поверилац С. А, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је 16. септембра 2014. године предлог за извршење, на основу извршне исправе – судског поравнања, Основном суду у Чачку против извршног дужника „С.“ а.д. Чачак, ради намирења потраживања. Подноситељка уставне жалбе је поново поднела предлог за извршење 6. фебруара 2017. године на основу исте извршне исправе против истог извршног дужника, а који предлог је спојен предмету И. 2061/14. Основни суд у Чачку је донео решење И. 2061/14 од 13. априла 2018. године којим је дозволио предложено извршење.
Предмет је И. 2061/14 је 2020. године достављен на спровођење јавном извршитељу Александре Крџић из Чачка. Предмет код јавног извршитеља је формиран под бројем ИИ. 739/20.
Јавни извршитељ Александра Крџић из Чачка је закључком ИИ. 739/20 од 24. јуна 2020. године обуставила спровођење извршења које је одређено решењем о извршењу Основног суда у Чачку И. 2061/14 од 13. априла 2018. године. У поуци о правном леку садржаном у наведеном закључку је утврђено да да се против овог закључка може изјавити приговор Основном суду у Чачку, а преко јавног извршитеља.
Пуномоћник подноситељке уставне жалбе је 29. августа 2022. године поднео поднесак са приговором против наведеног закључка јавног извршитеља од 24. јуна 2020. године.
Јавни извршитељ Александра Крџић из Чачка је оспореним закључком ИИ. 739/20 од 17. октобра 2022. године, у ставу првом изреке, ставила ван снаге свој закључак ИИ. 739/20 од 24. јуна 2020. године (о обустави извршења), док је, у ставу другом изреке, поново обуставила извршења које је одређено решењем о извршењу Основног суда у Чачку И. 2061/14 од 13. априла 2018. године. У поуци о правном леку садржаном у наведеном закључку је утврђено да против закључка није дозвољен приговор.
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбом члана 545. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16 (аутентично тумачење), 113/17 (аутентично тумачење), 54/19 и 9/20 (аутентично тумачење)), који је почео да се примењује од 1. јула 2016. године, прописано је да се извршни поступци и поступци обезбеђења који су почели пре ступања на снагу овог закона настављају према Закону о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11, 99/11 - др. закон, 109/13 - УС, 55/14 и 139/14).
Одредбом члана 358. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11, 99/11 - др. закон, 109/13 - УС, 55/14 и 139/14), који се примењивао од 17. септембра 2011. године, било је прописано да ће се поступци извршења и обезбеђења у којима је до дана почетка примене овог закона започето спровођење извршења окончати по одредбама овог закона. Одредбама наведеног закона било је прописано: да се одлуке у извршном поступку доносе у облику решења или закључка (члан 36. став 1.); да се решењем о извршењу дозвољава извршење на имовини извршног дужника, под условима и обиму одређеним овим законом (члан 36. став 2.); да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36. став 3.); да се закључком извршитеља, поред случајева из става 3. овог члана, одлучује и у другим случајевима када је то овим законом прописано (члан 36. став 4.); да се против решења може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (39. став 2.); да против закључка није дозвољен правни лек, осим ако овим законом није другачије одређено (члан 39. став 7.); да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем (члан 75.); да ће се одлуком о обустави извршења укинути и спроведене извршне радње, ако се тим не дира у стечена права трећих лица (члан 76. став 5.).
5. Уставном жалбом се оспорава закључак јавног извршитеља Александре Крџић из Чачка ИИ. 739/20 од 17. октобра 2022. године којим је, у ставу првом изреке, стављен ван снаге закључак истог јавног извршитеља ИИ. 739/20 од 24. јуна 2020. године којим је обустављен извршни поступак у предмету Основног суда у Чачку И. 2061/14, док је, у ставу другом изреке, поново обустављен исти извршни поступак у предмету Основног суда у Чачку И. 2061/14. У поуци о правном леку садржаном у наведеном закључку је утврђено да против закључка није дозвољен приговор.
Уставни суд затим указује да није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигледно произвољна, односно арбитрерна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и утемељености изнетих уставноправних разлога у уставној жалби, надлежан да цени повреду уставних права и са становишта примене материјалног, односно процесног права.
Примењујући напред наведено на конкретни случај, Уставни суд констатује да постоји устављена пракса Суда када је у питању акт-решење којим је обустављен извршни поступак у смислу Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, да је против решења о обустави извршног поступка увек дозвољен приговор. У конкретном случају, међутим, оспорен је закључак јавног извршитеља о обустави извршног поступка (став други изреке) који је, такође, донет, у смислу Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године.
Када је реч о томе да је закључак о обустави извршења донео јавни извршитељ, Уставни суд указује да за заштиту гаранција права на правично суђење није од значаја да ли се поступак у коме се решава о грађанским правима и обавезама спроводи пред судом или другим телима којима су поверена јавна овлашћења (видети Одлуку Уставног суда Уж-7451/2016 од 25. октобра 2018 године, објављену на интернет страници Уставног суда www.ustavni.sud.rs). Јавни извршитељи јесу лица којима је поверено јавно овлашћење. Појам суд у пракси Европског суда за људска права има аутономно значење и нужно не захтева да лица и тела која воде поступак формално припадају судској власти, већ да испуњавају гаранције прописане чланом 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (видети пресуду Европског суда за људска права, Benthem против Холандије, број представке 8848/80, од 23. октобра 1985. године, ст. 43.).
Затим, када је реч томе да је оспорени акт јавног извршитеља којим је обустављено извршење донет у форми закључка, а не решења, Уставни суд најпре указује да у Закону о извршењу и обезбеђењу из 2011. године није била дефинисана форма акта којим се извршни поступак обуставља, али је Уставни суд заузео правни став да се одлука о обустављању извршног поступка не може донети у форми закључка, већ у форми решења, те да у тој ситуацији има места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), и то одредбе члана 399. став 1. којом је прописано да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано, што је у извршном поступку значило изјављивање приговора против решења суда о обустави поступка. Када су у питању јавни извршитељи, Закон о извршењу и обезбеђењу из 2011. године је изричито прописивао да јавни извршитељи могу доносити акте само у форми закључка (члан 36. ст. 3. и 4.), а према општој одредби закона против закључка није био дозвољен правни лек, осим ако овим законом није другачије одређено (члан 39. став 7.), а закључак јавног извршитеља о обустави извршења није спадао у законску категорију акта који се могао побијати правним леком.
У вези са наведеним, Уставни суд налази да се чланом 32. став 1. Устава јемчи право на правично суђење у поступцима у којима се одлучује о грађанским правима и обавезама. У контексту изнетог, Уставни суд подсећа на праксу Европског суда за људска права по питању испуњености услова за примену члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, према којој исход поступка мора бити одлучујући за приватна права и обавезе (видети пресуду Tre Traktörer Aktiebolag против Шведске, број представке 10873/84, од 7. јула 1989. године, став 41.). Дакле, за примену гаранција права на правично суђење од значаја је да ли се оспореним актом одлучује о подносиочевим грађанским правима и обавезама, а не у којој форми се акт доноси. У том смислу, Уставни суд указује да је сам Закон о извршењу и обезбеђењу из 2011. године направио разлику између закључка којим се одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36. став 3.) и закључка извршитеља којим се одлучује и у другим случајевима када је то овим законом прописано (члан 36. став 4.). Уставни суд оцењује да је обустава један од начина окончања извршног поступка, те да се стога обустављањем извршног поступка коначно одлучује о праву повериоца да намири потраживање у ситуацији када намирење из неког од законом предвиђених разлога није могуће, односно не спроводи се нека извршна радња или управљања поступком. Дакле, оспорени закључак јавног извршитеља о обустави извршног поступка представља акт којим се одлучивало о грађанским правима и обавезама подноситељке уставне жалбе, као извршног повериоца у поступку.
С обзиром на право странке које се јемчи чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да када се актом у извршном поступку одлучује о правима и обавезама странака, као у конкретном случају, оне имају право на правно средство-приговор, те је и подноситељки уставне жалбе, као извршном повериоцу, припадало право да против оспореног закључка јавног извршитеља којим је обустављен извршни поступак изјави приговор већу првостепеног суда.
Наведени правни став Уставног суда долази до изражаја и због одредбе самосталног члана 166. (став 1. Закона о изменама и допунама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 54/19), чија примена је почела 1. јануара 2020. године на све извршне поступку који су у току, а којим је прописано да извршни поступци у којима извршење спроводи суд, а за чије спровођење је по одредбама овог закона искључиво надлежан јавни извршитељ, наставиће се пред јавним извршитељем. Значи, извршни предмети који су се налазе у судовима, а за чије спровођење је био искључиво надлежан јавни извршитељ, прелазили су на спровођење код јавних извршитеља, почев од 1. јануара 2020. године (а надлежност извршитеља за спровођење извршења је правило). с тим што се на извршне поступке који су започели по Закону о извршењу и обезбеђењу из 2011. године и даље примењују одредбе тог закона.
6. Полазећи од изложеног, а сагласно одредби члана 89. став. 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те је утврдио да је оспореним закључком јавног извршитеља Александре Крџић из Чачка ИИ. 739/20 од 17. октобра 2022. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде наведеног уставног права могу отклонити само поништајем закључка јавног извршитеља Александре Крџић из Чачка ИИ. 739/20 од 17. октобра 2022. године. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
Ради заштите права подноситељке на правно средство, потребно је да суд поступи по поднеску-приговору подноситељке уставне жалбе од 29. августа 2022. године поднетом против закључка о обустави извршног поступка јавног извршитеља Александре Крџић из Чачка ИИ. 739/20 од 24. јуна 2020. године.
7. У вези са захтевом подноситељке уставне жалбе да јој Уставни суд досуди накнаду нематеријалне штете, Уставни суд оцењује да је само утврђење повреде права на правно средство и поништај оспореног закључка адекватна сатисфакција, те је одбио захтев на накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у тачки 3. изреке, сагласно члану 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду.
8. Како је Уставни суд утврдио повреду права на правно средство и одредио отклањање штетних последица, то није посебно разматрао истакнуте повреде права на једнаку заштиту права, права на имовину и права на накнаду штете, зајемчених одредбама члана 36. став 1, члана 35. став 2. и члана 58. став 1. Устава.
9. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.